Stari Hrast

Већ сам писала о „Мирисима детињства„. То је текст у коме се, мој је утисак, пронашао највећи број оних који су крочили у Ивин свет.  Тај текст, ма колико личан, био је, у ствари, универзалан. Прихватљив и препознатљив за све оне које су рођени у овој земљи тих неких година…

Данас пишем поново о „мирисима детињства“, само овога пута они су личнији, са примесама традиције. На њих ме је подсетила једна фотографија. Фотографија Старог Храста коју је направила моја Мама пре нешто мање од месец дана.

Стари Храст се налази у родном селу моје маме. У центру једне ливаде, равне као тепсија. На Молитвишту. Нико у селу не зна колико је Стари Храст заиста стар, али мој покојни дека, рођен 1916. је последњих година свог живота имао обичај да каже да од кад он памти, од неке 10 године, Стари Храст је исти, што значи да има бар два века!

Стари Храст и Молитвиште су место где се генерацијама слави прва Тројица или Духови. То је сеоска слава. Генерацијама су се не само то, мамино село, већ и сва околна за Тројицу окупљало око Старог Храста.

Ујутру би се исплео венац од свега што рађа, житарица – пшеница, кукуруз, овас, раж – као и воћа – јабука, крушка, шљива. Венац би био ширине бар пола метра опасао би Стари Храст, а придржавали би га кочеви пободени около. Венац је плела одређена група људи на челу са Колачаром – човеком чија породица те Тројице меси колач за сеоску славу. Око 12 би дошао поп, а до тада би сви мештани села донели своје колаче и спустили их на венац који опасује Стари Храст, а онда би почела и литија. По завршетку литије, наставила би се дружење мештана. Око 15 часова обележавање сеоске славе би се преместило у куће, где би домаћин угостио пријатеље и фамилију из околних села. По завршетку ручка поново би се сви окупили на Молитвишту где би се уз музику и коло прослављала Тројица до дубоко у ноћ.

За мамино село ме вежу још многа лепа сећања, дивне успомене. Као мали сваког лета смо одређено време проводили на селу. Сад, из ове перспективе, схватам колико сам имала среће што као градско дете нисам осакаћена недостатком дружења са природом и традиционалним српским сеоским домаћинством.

Сећам се оних дана кад би кућа била пуна деце. Бака и Дека су имали петоро деце, која су им даровала 11 унучади. Дешавало се да неколико дана током лета сви будемо на селу. Сећам се да због „гужве“ и недостатка соба у кући понекад се спавало у плевњу – место на коме се одлагало сено за стоку. „Наша“ плевња су била делом изнад бачваре, простора у коме су стајали казани и бачве за вино и ракију, а део је служио и као остава за брашно.  Другим, мањим делом, плевња су се простирала изнад штале.  Плевња су ограђена ретким летвама, натркивена црепом, али суштински отворна како би сено могло да „дише“.  Нама „ситној деци“ су, управо из разлога што су се налазила високо изнад земље, била поприлично отворена,  ретко дозвољавали да преспавамо у плевњу, све из страха да се ноћу у сну не преврнемо и не испаднемо, али смо понекад успевали да се „прошверцујемо“ уз ове старије и да проведемо ноћ, суштински, на отвореном. Тај мирис сена, те приче до дубоко у ноћ су неки од најјачих успомена које носим из детињства.

OvceСећам се и буђења раном зором, најчешће уз кукурикање певца, али и уз одсечан глас Нане која нас је будила јер „стока неће да чека на нас“. Сећам се одлазака на Брег, у Поток или Велике ливаде са стоком која је вођена на испашу. Ми млађи смо били задужени за овце, они нешто старији за краве. Тачно се знало ко шта ради. И стока је тачно знала с ким може да се „јогуни“, а кога мора да слуша.

Сећам се топлих лепиња са кајмаком или сиром, већ ко шта воли. Кад огладнимо у пољу најмађи од нас би трчали кући, а Нана би нас чекала на капији са торбама напуњеним топлим лепињама. Покупили би их  и онда би смо се брзом брзином враћали у ливаде. Тамо би у некој дебелој ладовини ручали. Мислим да никад нисам јела ништа лепше од тих лепиња са кајмаком.

Сећам се извора који су постојали и на којима смо пили воду кад би ожеднели. Сећам се потока и речица које смо прескакали и неретко упадали у њих, па се онда трудили да осушимо обућу до повратка кући.

Сећам се да сам као мала свако вече ишла са Наном у шталу кад је музла краве. Села би на троножац, привукла кофу која би се убрзо напунила млеком. Сећам се како смо ми млађи тимарили краве, а старији би им чистичли шталу и намештали сено. То су била наша дневна задужења док би били на селу.

Сећам се одлазака у виноград који се налази, практично, у другом селу. Некад смо ишли пешке, преко ливада, а некад у волујским колима, дрвена кола, склепана од дасака, са дрвеним точковима, обложеним металом која су вукле краве или волови. Та вожња са гомилом труцкања по путу који је и најмања киша издубула, била је посебна прича.

Сећам се дворишта. У једном делу је била башта, поврће које смо брали, само га мало протрљали по рукама или о одећу и одмах јели. Прање водом није било потребно. И било је далеко укусније од овог које се купује на градским пијацама.

Сећам се бунара и лед ледене воде. Воде од које смо редовно имали онај осећај да ти утрну зуби, али нико никад није имао проблема са грлом. Ма колико ледена да је вода била, никад се нико од нас није ни накашљао.

Сећам се да су поред бунара имали и имрповизовани млин. Направљен је од два воденичка камена која је, у недостатку воде, покретала струја. Ту се млело брашно које се давало стоци. Као малом детету увек ме је фасцинирао процес млевења жита.

Сећам се зградице у којој су се чували суво месо, сир и кајмак. Сећам се оног специфичног мириса кад се уђе у њу. А сећам се и како смо ми млађи чували стражу док су ови „матори“ сецкали суво месо, па би онда сви заједно „побегли“ у шљивик иза куће и делили плен 🙂

Једна фотографија Старог Храста је вратила све ове слике, а свака слика је са собом донела и одређене мирисе који су ме поново вратили у детињство. Кад погледам из овог угла, можда ми нисмо имали све што смо пожелели, али смо имали срећу да растемо у дефинитивно бољем времену…

 

Advertisements

Коментари на: "Стари Храст и остале успомене" (8)

  1. И ја се сећам села и јахања коња, без седла… Јурцања по ливадама… Јесте, било је заиста неко боље време 🙂

  2. Bravo Sejo! Miriše(š) do ekvatora!
    :*

  3. Il’ smo bolji bili mi…? Jesu ličnije, ali bude i naše, tek za nijansu drugačije uspomene. Bili smo mladi, a i svet je bio jednostavniji. Sada je sve komplikovano, društvo, odnosi u njemu, svet…! Više ne znamo šta je svet, koje su mu granice, imamo drugare koje nikada nismo videli, i strance uz koje živimo.
    Meni drag post… 🙂

    • Могуће… Знаш и сам, људи су лако кварљива роба, можда је и нас време покварило…
      Драго ми је ако се и у овом тексту препознајете. Некако сте ми ближи…
      Ех, да, странци уз које живимо, и другари које још нисмо видели. То, некако, постаје реалност за многе…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

Магацин

Национални портал

%d bloggers like this: