sos serbiaРођена сам 1976. Време Тита не памтим, била сам мала. Не памтим ни све оне који су дошли после њега. И зато што сам била мала и зато што ме је, тада, више занимало како да у фудбалу победимо неке дечаке из суседне улице, него то како се зове председник. Али, памтим Слобу. И све оне који су покушавали да постану неки нови Слоба, као и све ове-оне који су постали гори од Слобе.

У Срба је увек тако. Од горег има горе. Од лошијег има лошије. Од дна има још дубље дно.

Таман су помислили да од „прозивки“ на стадионима нема горе, а онда су се десили Максимир и Пољуд. За оне мало млађе, на Максимиру је 13. маја 1990, баш на дан полиције, требало да се одигра фудбалска утакмица између Динама и Црвене звезде, дерби првенства. Није се одиграла утакмица, али се „одиграла“ туча између навијача и навијача, навијача и полиција, Звонимира Бобана и полиције. На Пољуду је наредне сезоне, али заправо свега пар месеци касније, 26. септембра 1990. приређен сличан сценарио. Овога пута није било туче фудбалера са полицијом, али су неки навијачи јурили фудбалере Партизана који су спашавајући главу побегли у свлачионицу, онда је запаљена југословенска тробојка чиме је јасно показано што се у Сплиту и Хрватској мисли о тадашњој заједничкој држави.

Веровали су да од Максимира и Пољуда нема даље, а онда су почела самопроглашења независности. За њима и рат. Прави рат. Чак и у Босни и Херцеговини за коју су „упућени“ тврдили да никад неће пући јер, забога, тамо су толико измешани народи, вере, да нема шансе да пукне. Кад је пукло била је то експлозија равна нуклеарним.

Неки су се понадали да су се ствари мало смириле, а у ствари су биле само затишје пред буру за „Бљесак“ и „Олују“ који су етнички очистили територије.

Причало се да су немири на Косову и Метохији уобичајене ствари које трају годинама, деценијама, а онда су почеле сачекаше терориста, убиства. Немири су најпре прерасли у офанзиву Шиптара који су желели да отму српску земљу, а онда кад српска држава то није дозволила и у рат. Мислим, није то био прави рат. То је била нека нова, модерна верзија по којој једну малу земљу група великих и јаких држава бомбардује сваки дан 78 дана бацајући на њу осиромашени уранијум не водећи рачуна о легитимности мета јер, забога, у сваком рату има колатералних грешака. Само, у овом је било више грешака него погодака у центар мете.

Убеђивали су нас да „1244“ морају да поштују сви, а онда су, пар година касније, Шиптари прогласили независност, отели Косово и Метохију, добили признање од доброг дела света и наставили са уништавањем како Срба, тако и српске културне, историјске и сваке друге баштине. То и даље траје.

Мислило се да од Слобе нема горе, а онда је стигао 5. октобар. На власт су дошли неки други и то паљењем Народне скупштине. То је, ваљда, требало да нам отвори очи и покаже како ће владати. Али, већина, заслепљена причом о благостању које нас чека кад оде Слоба није укључивала мозак. На власт су дошли они који су нас пљували где год су стигли, који су позивали на бомбардовање, који су радили на одвајању осталих делова Србије. Али све то је заборављено јер скинут је диктатор.

А, онда, као на траци. Испоручење Слобе у Хаг, убиство Ђинђића, показали су колико смо ми, већ тада, карикатура од државе. Државе која свог бившег председника испоручи Међународном суду правде и унапред призна да је он крив и да ће сносити последице те осуде. Државе у којој се покуша атентат на најутицајнију политичку личност, а то је, без обзира на мој став о њему, Ђинђић у том тренутку био, и не догоди се ништа (камион на Новом Београду), а онда, непуних месец дана касније, он је убијен у новом атентату, да би се, у кенедијевском стилу, у року од свега пар сати сазнало и ко је убица и ко је наручилац.

Онда онај необавештени оде и, таман кад помислиш да ће нам сванути, дође манекен који више воли да је окружен спортистима, да се извињава било коме за било шта, него да се бави својим послом. Истина, оно мало што се бавио својим послом коштало нас је много.

Манекен је отишао дошао је овај изгубљен у времену и простору. Некад имамо трилему: да ли је и овај необавештен, да ли је једноставно глуп за посао који има или га, најискреније, жига у међуножју за оно што се дешава.

Јер како другачије објаснити, само ово последње, да су се земља и народ суочили са полавама „библијских размера“, а он се не оглашава, не појављује, од човека данима ни трага ни гласа. Бар га ја нисам видела, чула, а по цео дан сам пратила вести. Као председник државе треба да се појави негде, да сигнализира да је жив и да мисли.

Кад се коначно појавио, а боље да није, изјавио је да су поплаве опомена, не толико за државу која се изванредно снашла, Владу која је беспрекорно обавила посао, већ за грађане који нису слушали. Из ове његове изјаве као једини логични закључак намеће се оно што је на свом Твитер налогу објавио Игор Бракус, а са чиме се вероватно слажу и многи други.

brakusО ономе који је читав политички живот имао једну исту амбицију, да буде калиф уместо калифа, овде је беспотребно трошити речи. Јер оне, као последњи бастиони слободе мишљења и здравог разума, као ни муљ, који остаје кад се поплава повуче, не стижу до висина пијадестала који је изградио на лажним надама поклоњених онима који су му веровали.

Трагедија ове земље и овог народа нису лоши избори, иако је чињеница да не умемо да бирамо, већ то што суштински немамо никакав избор.

Избор није оно кад између два зла бираш мање.

Избор није оно кад бираш оног ко се више накрао па се надаш да сад неће красти као онај коме се тек пружила прилика да похара државне касе.

Избор није кад између две труле, бираш ону која није посве гњекава.

И, колико год грубо деловало, за то неимање избора нису криви они на листама већ ми што нисмо умели да казнимо лоше владаре. Уместо казне, уклањања из политичког живота земље за вјек вјекова, по заслузи и затварање због крађе, издаје и свега осталог, дозвољено им је да промене страначке боје, да промене плочу и да наставе да нам певуше песме за које знају да ударају у срце. А за које и они и ми знамо да нису нити ће икад бити искрене.

Зато и имамо ситуацију да сваки који долази је гори од претходног. Сваки наредни нас сматра најглупљим овцама којима је лако манипулисати. Сваки наредни отима све више јер је све мање онога што може отети.
А ми им то и даље дозвољавамо.

Као овчице на путу ка кланици, тако и ми стојимо мирно, ова повремена таласања, појединачна испадања из врсте не рачунам. Како оне чекају клање, тако ми чекамо… Нико не зна шта тачно чекамо. Али чекамо…

Питам се шта би било да је Стефан Немања чекао, да је Растко Немањић чекао, да је Душан Силни чекао, да је Кнез Лазар чекао, да је Милош Обилић чекао, да је Никола Тесла чекао, да је Михајло Пупин чекао, да је Јован Дучић чекао, да је Живојин Мишић чекао, да је Војвода Степа Степановић чекао…

Да су они чекали, да ли би ми данас били овде где јесмо? Да ли би смо постојали?

 

Advertisements

Коментари на: "Чекањем се потоп дочека" (2)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

KevaiPo

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: