Maligne-bolestiПоплаве, трагедије, саобраћајке, убиства и самоубиства, малтретирања, злостављања, сексуални напади, повећан број оболелих од карцинома… Последњих недеља готово свакодневно догоди се нека трагедија, нека ружна ствар која однесе животе. Нема правила. Нема заштићених. Једнаком брзином одлазе и стари људи и они који су тек започели живот.

Нисам од оних који верују у све и свашта. Нисам од оних који читају знаке и тумаче их како им одговара. Нисам од оних који у свему виде теорију завере. Нисам ни од оних који у свему виде само лоше, најгоре.

Али, последњих недеља сам често на испиту.

Све чешће се питам шта нам се то догодило, чиме смо заслужили све ове лоше ствари?

Недељама бежим од блога, избегавам да пишем јер вести које стижу са свих страна су сувише мрачне, болне. Све је више малишана којима је потребна помоћ за лечење у иностранству. Све чешће слушамо и читамо о породичним сукобима са смртним исходом. Свакога дана широм Србије догађају се убиства. Млади људи, старији суграђани, ујутру, у по бела дана, увече. У саобраћају бахати возачи изазивају сударе, газе људе на прелазима. Поплаве односе оно мало муке које су људи скупили. Односе људске животе. Дечије.

После сваке нове трагедије запитам се да ли нам то „онај горе“ шаље поруку? Да ли је сваки нови изгубљени живот потврда наше колективне бахатости, себичности,  незаинтересованости за оно што се дешава другима? Да ли је то све последица отуђености? Јер, будимо искрени, отуђили смо се и сами од себе, од породица, пријатеља, удаљили од Бога, негде успут изгубили емпатију.

Последњих недеља сам почела да радим оно што никад нисам, у свим тим трагедијама видим знаке који нам указују да је последњи тренутак да се дозовемо памети.  Јер, није само то што нестајемо, већ то што се претварамо у лоше људе.

Данас сам, после доста времена, отворила блог и почела да пишем. Кап која је прелила чашу је сазнање да се супрузи мог пријатеља „вратио“ рак. Пре пар година се борила и, чинило се, изборила са опаком болешћу. На жалост, рак је само био у стању мировања. Сада се поново активирао. Са терапијама треба што пре почети, лечење је могуће само у иностранству, а прва тура кошта пар хиљада евра.

Кошта пар хиљада евра. Не могу а да се не запитам да ли је људски живот прецењен или, можда, потцењен кад се мери износом од пар хиљада или неколико десетина, стотина хиљада евра?

Немам никакву дилему да је овакав бум у броју оболелих од рака последица „милосрдних часова демократије – убрзани курс осиромашени уранијум“ које нам је пролећа 1999. сервирао НАТО са својим сателитима. Већ сам писала о томе да су анализе које су уследиле показале да је после тог пролећа појава малигних леукемија и лимфома у нашој земљи повећана за 110  одсто, док је учесталост појаве свих тумора заједно, и леукемија и солидних тумора– карцином дојке, грлића материце, плућа и дебелог црева, повећана за 20 посто. Ти проценти нису коначни јер латентни период за леукемије и лимфоме износи седам и по година, док је за солидне туморе тај период у просеку 15 година. Од агресије је прошло 15 година. Осиромашени уранијум је дошао по први круг наплате.

Немам ни дилему да је ово поремећено понашање последица истог тог бомбардовања, али и свих осталих ратова у којима нисмо учествовали. Трауме које смо доживели и са којима живимо већ 15 година сигурно доприносе да психички попустимо. Раније сам са пријатељима знала да се нашалим да у Србији свако има дијагнозу. Само су неки на терапији, а други је упорно избегавају. Све више постајем свесна да то није шала.

Да ли треба уопште рећи да нико никад није одговарао за урађено у Србији 1999?

Немам илузија. Знам да судска пресуда или јавно признање најодговорнијих да су нас неосновано бомбардовали, да су, уз употребу најубојитијег оружја у рату против Србије употребили и наоружање забрањено по свим међународним конвенцијама – муницију са осиромашеним уранијумом која је „заслужна“ за данашњу здравствену слику Србије суштински не би ништа променили. Ми, Срби и сви остали који живе овде, би и даље бележили пораст код оболелих од малигних тумора, број оних са психолошким проблемима се не би смањио, али би се бар осећали као људи. Као људи, а не као покусни кунићи чији смисао битисања на земљи је да би се открило како неке ствари делују на живи организам.

Овако, осуђени на смрт, јер будимо искрени уз затровану земљу, воду, ваздух, уз ГМО који нам уводе на мала врата, немамо баш много шансе за опстанак. Чини се да чекамо дан кад ћемо постати део статистике.

Advertisements

Коментари на: "Шамар сурове реалности" (13)

  1. Главу горе, Ива!
    Срдачан поздрав!

  2. GMO će nam, na žalost, uvesti na velika, a ne na mala vrata… Kao i sve drugo. Jako mi je žao zbog svega što nam se dešava. Kada vidim sve to, i kada naslutim šta će se sve dogoditi u najskorije vreme, čini mi se da nije slučajno ni to što nam je predsednik grobar… Zato, kao što i ti reče, možda bismo mogli da se dozovemo pameti… Al’ nećemo…

    • Да, кад сам написала то „мала врата“ схватила сам да су она већ сада замењена великом сценом…
      Видиш, нисам о томе размишљала, али дефинитивно није случајно што нам је председник гробар. Зна како припремити покојника, а наша Србија, са свима нама у њој, је већ дуго на самрти…

  3. Rada72 рече:

    Стварност је тешка. Суморна и страшна. Пре неки дан сам пожелела да направим паузу од интернета и од телевизије. Нисам успела да то урадим. Сазнала сам за још два случаја канцера. Једна жена ће се оперисати у приватној клиници. Операција се на онкологији заказује за два месеца. Два месеца за неког ко је болестан од рака значи много. Сваки дан је важан.
    Не смемо и не можемо да бежимо од стварности. Али, морамо бар делић све ове туге око нас да потиснемо, колико можемо. Да бисмо били спремни за још горе ствари. Некако сам сигурна да нас чека још нешто горе.
    Главу горе драга Ива! Покушај да пронађеш неки вентил и да каналишеш све ово што чујеш и све ово лоше што се дешава око нас.
    Моји „рецепти“ су писање ( прави вентил који много помаже ), читање и дружење са позитивним људима.
    Веруј ми, и ја се плашим да ћемо сви бити болесни јер осиромашеног уранијума има много а потребне су милијарде година да он нестане из земље. Али, не могу да живим у страху. Гурам себе у депресију тада, а од депресије немам ништа. Зато кажем и себи и теби- главу горе!

    • Драга Радице,
      мислим да постоји количина лоших вести које свако од нас може да прихвати у датом периоду. Последњих недеља моји капацитети су пробијени. Кад се лоше вести ређају као на траци без икакве назнаке да ће бити нар нешто боље, онда и најјачи клону, бар на тренутак. Онда и највећи оптимисти посумњају. Онда и верујући буду у дилеми.
      Није ово резултат страха од смрти, сви ћемо једног дана умрети, пре или касније. Ово је онај осећај немоћи кад се дешавају лоше ствари, а ти не можеш ништа да урадиш да зауставиш лавину.
      Хвала на овим речима подршке. Значе :-*

  4. Alo bre ti !!! Glavu gore!!! :**** Ima jakih ljudi, ima jačih ljudi, i na kraju ima Iva :* … na kraju sve dođe na svoje …. na ovom svetu, ili onom svetu, ali sve dođe na svoje :*

  5. sloba228 рече:

    „Немам ни дилему да је ово поремећено понашање последица истог тог бомбардовања, али и свих осталих ратова у којима нисмо учествовали.“ Slobodan Milošević bi bio ponosan na autorku ovog bloga.

    • Слобо228, поздрав.
      Уверена сам да би, да је којим случајем жив и да је у могућности да види овај текст, али и комплетан блог, поменути уочио иронију у појединим текстовима.
      Поздрав.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

KevaiPo

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: