srpskoОно кад кап прелије чашу.

Оно кад Дара преврши меру.

Оно кад се по ко зна који пут питаш како вас није срамота?

Невладина организација „Жене у црном“ већ годинама, да не кажем деценијама, користи сваку прилику да скрене пажњу на сваку смрт несрпског становништва. Жене у црном обележавају сваку смрт представљајући је као злочин. Као гнусну ликвидацију. Као етничко чишћење. Као геноцид. Без обзира да ли за то постоје докази или не. За све време свог постојања и деловања још ниједном нису пажњу скренуле на злочине над Србима. Још ниједном се нису окупиле због злочина над Србима. Зверске ликвидације српских цивила за њих нису вредна помена иако постоје докази да их је било. За њих Срби никако не могу да буду жртве. За њих Срби морају да буду кривци.

Недавно смо сазнали да је Соња Бисерко, председник београдског Хелшинског одбора за заштиту људских права, пред Хашким трибуналом сведочила као вештак Хрватске у процесу против Србије по оптужби за геноцид над хрватским цивилима током рата 1991-95. Она је тада, практично, за све окривила Србију и Србе. По њеним речима у Србији се 10 година јавност припремала на рат и геноцид у Хрватској и Босни и Херцеговини,  изнела је тврдњу да су Срби планирали распад СФРЈ у време кад ниједна од осталих Република није то планирала. Кад се подвуче линија, Бисерко сматра да су за све криви Срби, а сведочење у Хагу је само најновији потез којим је изнова оцрнила Србе.

Недавно је и Наташа Кандић, директорка Фонда за хуманитарно право, изнела тврдњу да „Косово и Крим су неупоредиви јер су Срби на КиМ били агресори, а Украјинци на Криму то нису“?! Све на страну, али оптужити један народ да је у сопственој земљи, на сопственој територији био агресор, е, то још увек нисам чула. До ове тврдње Наташе Кандић изнете у дневном листу „Политика“. Ово је само последња у низу њених изјава којима пљује по Србији и Србима. Већ годинама је, практично, главни промотор „Жена у Црном“, али и свих осталих НВО које форисрају причу о Сребреници и инсистирају на томе да су за све криви Срби.

Пре пар дана Радомир Почуча је изнео своје мишљење о НВО „Жене у црном“. Објавио је статус на свом профилу на друштвеној мрежи. Због тог става је позван на информативни разговор, потом и задржан на 30 дана.

Иван Ивановић, лидер покрета „Наши“, је због списка са именима 30 људи који су обележени као „србомрсци издајници међу јавним личностима“, такође позван на информативни разговор, а потом је и њему одређен притвор од 30 дана.

Нисам неко ко пропагира силу. Иако је сила, некад, једини одговор. Не мислим да на ружно треба одговорити ружним. Не мислим да на пљување треба одговорити још јачом пљувачином. Али некад не постоји могућност за културно опхођење.

Србомрсци је можда претешка, ружна етикета. Али, како назвати оног ко константно ради на додатном сатанизовању српског народа? Како назвати оног ко не бира ни место ни време где ће пљунути на српске жртве? Како другачије назвати оног ко већ годинама, заправо деценијама, свим својим поступцима, речима и делима, потврђује да мрзи Србију и Србе?

Негде прочитах коментар да је данас тешко у Србији  бити Србин свестан злочина који је починио његов народ.

Грешка.

Данас је у Србији најтеже бити национално свестан Србин. Јер данас у Србији, чини се као никад пре, највећи грех је бити националиста – волети своје и поштовати туђе.

Данас у Србији,  ни на који начин, не смеш да критикујеш акције које за циљ имају сатанизацију народа коме припадаш – исто тако не смеш ни једном речју да станеш у одбрану Срба и Србије.

Данас у Србији, ни на који начин, не смеш да тражиш правду за српске жртве – али, са друге стране, можеш да тврдиш да су Срби сами криви за све.

Данас у Србији, ни на који начин, не смеш  да општеприхваћену истину доведеш у питање – али зато можеш да преиспитујеш све злочине над Србима тврдећи да су измишљени.

Данас у Србији, ако тражиш правду за Србе и српске жртве, апелујући да се престане са разним акцијама, перформансима којима се у Србији обележавају наводни злочини Срба над другим народима, јер се тиме само ставља со на рану, аутоматски ризикујеш да будеш процесуиран као неко ко угрожава друге народе, као неко ко пропагира расну, верску и неку сличну дискриминацију, као неко ко позива на линч, у рат. Само зато што ти у једном тренутку прекипи да слушаш како припадаш најгорем народу на свету, да треба да се стидиш што си Србин.

Зашто сам ово написала баш данас, толико дана после хапшења Почуче и Ивановића, толико дана од буђења друштвених мрежа на којима се провлачи да су њих двојица само изнели оно што већи део становника Србије мисли?

Зато што сам данас планирала да присуствујем промоцији књиге „Сребреничка подвала“ Ратка П. Шкрабића, пуковника у пензији. Промоција је требало да се одржи у атријуму Дома Војске Србије данас у 18 часова. Књига, иначе, негира постојање геноцида у Сребреници.

Промоција је отказана по наређењу министра одбране РС Небојше Родића, само један дан након што је Фонд за хуманитарно право затражио њену забрану.

Да ли је и дефинитивно укинута слобода мишљења у Србији, да ли је и овај мој став расна, верска, национална дискриминација?

 

 

Advertisements

Коментари на: "Слобода мишљења, шта је то?" (6)

  1. „Да ли је и дефинитивно укинута слобода мишљења у Србији, да ли је и овај мој став расна, верска, национална дискриминација?“
    Ако је судећи по јучерашњем прилогу на РТС-у (http://bit.ly/1lRVcte) слободе мишљења ВИШЕ НЕМА!

  2. Ја имам утисак као да су те НВО преузеле власт у земљи. Како другачије објаснити ову забрану промоције књиге?
    Не знам да ли си видела текст код мене на блогу. Мало коментара, као да се људи плаше да изнесу свој став.
    А на твоје питање мој одговор је- можда..није у потпуности, све док постоје овакви текстови.
    Велики поздрав драга моја Иво 🙂

  3. Nakon poslednjeg izliva gadosti i mržnje koju je Sonja Biserko izlila u Hagu, predložila sam da se za nju i Natašu Kandić građani izjasne ZA ukidanje državljanstva. Ne bih narodski da kažem šta njima dvema fali, ali ako ovako doživlajavaju demokratiju i slobodu govora – onda i mi treba da budemo slobodni da kažemo da ih ne želimo među nama.

  4. Reblogged this on Dnevnik slučajne domaćice.

  5. Стицајем (не)срећних околности живим и радим ван Србије. Можемо касније дискутовати на тему да ли је била исправна одлука да са својом породицом напустим, надам се привремено земљу у којој сам рођен. У сваком случају, земља у којој живим се води као уређена земаља. У кући до моје живи породица, не дођошка како би рекао Ђорђе Чварков, него локална која воли да користи оно што није њихово, воли да се шири на земљу која није њихова и воли да оставља ђубре на део земље који није њихов. Неможе да се упореди али нешто као што раде жене у црном. Нормална комуникација са комшијом и његовим није уродила плодом јер, боже мој ја има акценат, самим тим сам и нижа раса. Елем, један одлазак у градску комуналну полицију, једна послана казна на комшијину адресу и проблем је био решен. Тако ради уређена држава.
    Чему сва ова моја прича? Па веома једноставно. У свакој земљи владају одређена правила понашања и држава, власт је ту да те подсети шта можеш и шта не можеш да радиш у земљи у којој живиш. Уколико кршиш правила, уколико вређаш по било којој основи некога то ће ти се на овај или онај начин обити о главу. Не можеш да седиш у једном граду, држави, да сереш по тој истој држави, да посипаш говнима људе са којима живиш, да не поштујеш онога са којим делиш земљу, град, зграду, улаз… Једноставно не може. Али, да би то поштовање могло да се одржи мора да функционише власт. Мора да се знају приоритети и држава мора да има свој став. Да не дозволи да јој грађани буду омаловажани на било који начин и од било кога, ма колико та борба била тешка. Тако се стиче поштовање других. Подигнеш главу и бориш се. Нажалост, све док се ова гарнитура на власти буде одржавала и премештала са једне столице на другу и све док људи не буду излазили на изборе да промене нешто, нама „нема“ да крене набоље. Што се кљиге тиче, најтужнији део свега тога је да се о Сребреници, Маркалама, Добровољачкој улици зна права истина по свету. И приступачна је сваком ко хоће да на ове догађаје не гледа у црно-белом светлу. Само је у Србији, у време садашњег режима дозвољена црна верзија. Заради датума. Пријема у ЕУ. Надам се искрено и драго ми је што водим да нормални људи и даље живе у Србији, да ће неко боље време ускоро доћи. Али не може само да стигне. Мора да се малко припомогне изнутра. На изборима. Боље него силом.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

KevaiPo

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: