Мали мишеви…


cehovПонекад, кад помислим на неке људе, ухвати ме нека туга. Буде ми их жао. Жао већ од саме помисли на то колико празне животе воде. Колико су, очигледно, незадовољни собом, својим животом, па покушавају да угрозе друге. Ваљда покушавају да нападајући неког другог, ко их ни на који начин не угрожава, излече неке своје комплексе. А сви знамо да се комплески не лече на тај начин. Напротив. Само се продубљују.

Али,чак ни то не раде храбро, уздигнута чела. Већ онако, из прикрајка. Као хијене, кад се скупе у већем броју па почну да „чапају“ мислећи, ваљда, да ће тако бројнији да некога угрозе. Да га повреде. Оштете.

Не капирају да њихове чељусти, иако бројне, иако бесне, не могу ништа. Јер, ма колико гризли, покушали да откину комаде, не успевају.

Зашто?

Зато што су ситне душе. Зато што су искомплексирани у својој немоћи да буду бољи. Зато што се она слика, коју желе да пошаљу о себи, у судару са суровом реалношћу, која их с времена на време тресне о земљу, разбије на милионе пиксела. И тада, јадне душе какве у суштини и јесу, за своју несрећу, за свој неуспех, за своје незадовољство, увек криве друге. И то најчешће оне који о њима и не размишљају. Њима су други увек криви за све.

А ти други… То су људи који увек иду напред. И кад се спотакну, падну, кад се принудно зауставе и даље испред себе виде једну тачку, онај циљ коме теже. И ништа их на том путу не може зауставити.

Они знају шта хоће. Још боље шта неће. Они знају и како да то кажу и како то да остваре. Они имају муда да сваком у лице кажу шта мисле. Без страха да ће због тога бити одбачени. Без страха што ће се због тога наћи на удару. Они радије бирају самоћу него врзино коло лажи. Они увек живе своју истину, своју реалност, никад туђу лаж. Они кад једном пресеку више не гледају у том правцу. Они кад једном наставе даље више се не осврћу. Они хијене не спомињу. Јер, за њих, хијене су нижа бића.

Иако сам свесна себе, својих врлина и мана, још увек ми се догоди да останем затечена, изненађена дубином трага који сам оставила у животима неких људи. И кад се суочим са њиховим ситним пакостима, за које су годинама прикупљали храброст, помислим колико су њихови животи бедни, колико су несрећни и колико су, што би наши Срби рекли, недојебани и скраћени, и колике им само комплексе ствара тај осећај.

И некад ми их, онако људски, буде жао. Јадни, нису свесни своје несвести…

Advertisements

Коментари на: "Мали мишеви…" (7)

  1. (…)“праштање је простор у којем је смештен читав наш живот, па и те пусте црвене линије попут мртве страже нашег свакодневног битисања, и често, праштање представља прелажење преко њих да бисмо животу дали шансу да настави даље“(…)

    (…)“Велика разочарања захтевају велика праштања. Велика разочарања стварају велике и хладне празнине, оне рупе у нашим душама кроз које неповратно отиче живот, док праштање од тих рупа твори нови крвоток и живот облива новом топлином“(…)

    Поштована Ива, кадгод останем у недоумици какав суд да донесем о људима или неким аспектима њиховог понашања, покушам да претпоставим шта би њима и њиховим поступцима рекао патријарх Павле. И осетим олакшање.

    ПС. Цитати нису блаженопочившег нам патријарха.
    Поздрав Ива.

    • Драги Пријатељу,
      хвала на цитатима и коментару. Занимљив је тај приступ код недоумица, а везано за патријарха Павла и то шта би он рекао…
      Ово моје је написано у даху, као резултат нечега што се догодило пре пар дана и што ме је, негде, оставило затечену у смислу да нисам знала да ме неки људи још увек „узимају у уста“ и осећају потребу да ме „пљуну“ иако годинама немамо никакав контакт. А при томе сам била довољно фер и поштена да сам им у лице рекла све што сам имала и после стављене тачке их више никад нисам споменула ни у позитивном ни у негативном смислу. Али, ваљда је мало оних који немају потребу да себе уздигну тако што ће газити друге.
      Поздрав, Пријатељу.

  2. Dragana рече:

    I ja pre neki dan pisah na tu temu. 🙂

    • Мене последње време има у налетима и све читам са закашњењем. Али, ето, и кад се не читамо, слично мислимо, слично нам се дешава…
      Поздрав, Гаго 🙂

  3. Mmmmmmmoja seja 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

Магацин

Национални портал

%d bloggers like this: