spomenko_gosticНа данашњи дан, 20. марта 1993. на брду Висићи код села Јовићи на Озрену преминуо је Споменко Гостић. Имао је непуних 15 година. Био је војник Републике Српске, а постхумно је одликован Медаљом заслуга за народ.

Споменко Гостић је рођен 14. августа 1978.  у Добоју. Врло рано је остао без оца и живео је са мајком Миленом. Основну школу је похађао у Маглају, али је због рата није завршио. Живео је у селу Јовићи које се налазило окружено насељима са већинским муслиманским становништвом. Један дан су били комшије, други дан их је делила прва линија фронта.

Већ на почетку рата, у априлу 1992, умрла му је и мајка, а он је остао са баком. Само пет месеци касније, у септембру, у гранатирању села од стране муслиманских снага погинула му је и бака и он је са 14 година остао сироче. Тада се прикључио Војсци Републике Српске. У почетку је обављао послове курира, а потом је пребачен на развожење хране борцима на дугој одбрамбеној линији према Маглају. Обављајући поверене задатке, једном приликом је са коњском запрегом упао у минско поље, при чему су коњи страдали, а он је био лакше повређен. Чим се опоравио вратио се на прву линију.  Након тог рањавања, још је једном био лакше рањен.

Због офанзиве муслиманских снага на планину Озрен народ се повукао из Јовића, а Гостић је са неколико војника остао да брани село са циљем да се успостави линија и врате изгубљени положаји.

После смиривања ситуације на том делу ратишта Споменко остаје са војницима – тобџијама. У марту 1993, у гранатирању положаја српске војске, пет војника је погинуло, а Гостић је тешко рањен. Умро је 20. марта 1993. на брду Висићи, а сахрањен је са страдалим саборцима на сеоском гробљу Јовићи, које припада маглајској општини. Данас се то село граничи са селом Бочиња које је убрзо  постало духовно и политичко упориште вехабија.

Остаје забележено да је одбио усвајање и сеобу у Париз. Наиме, Споменка је на ратишту упознао један Србин који је живео у Француској. Гледао га је на неком ТВ каналу и дошао из Париза са намером да га одведе кући и – усвоји.

Кажу да је Споменко  позив одбио речима:

– Док моја нога са саборцима не ступи у Маглај ја не идем одавде.

Advertisements

Коментари на: "Споменко Гостић – сећање" (14)

  1. Вида Јовановић рече:

    Бог да му душу прости ! и Вјечнаја памјат ! Да се не заборави ! Вредан је и достојан Србског имена и рода! Понос РС ,а исвеколиког Србства! Његов подвиг нек буде за сва времена пример храбрости,родољубља ,пожртвовања! За мене је он моје чедо ,борац икада за нова поколења ! Сећајмо се ипомињајмо га у молитвама!

    • Видо,
      и малог Споменка као и све друге треба памтити. Животе су уградили у Републику Српску.
      Поздрав и добро дошли у Ивин свет.

  2. О оваквим херојима се не говори! Хвала што нас подсећаш…

  3. Umro kao dete, a bio već odrastao čovek…kako je to strašno…

  4. Tužno. I ne mogu da se otmem utisku da je vojska zloupotrebila nesrećno dete, prihvativši ga u svoje redove i stavivši ga na bojište. U tome nema ničeg herojskog, po meni… Da je preživeo, verovatno bi večno ostao istraumiran od onoga što je video i doživeo. To nije život koji treba da živi dečak od 15 godina.

    • Da ne bude zabune, da me neko ne shvati pogrešno – ne smatram da je bolje što je poginuo, nikako. Žao mi je deteta koje je proživelo sve to, i ne mogu ni da zamislim kakav je taj život bio. U mojim očima on nije umro kao odrastao heroj, umro je kao izmanipulisano i iskorišćeno dete koje to nije zaslužilo.

      • Не бих се сложила да је био изманипулисан или искоришћен на било који начин. Али, наши погледи на то су, очигледно, различити.
        Поздрав.

    • Ана,
      нисам сигурна да је ту неко некога искористио. Споменко је са само 14 година остао без иког свог. Бака му је погинула у гранатирању од дојучерашњих комшија, кућа му је растурена, није имао где. Сви које је познавао, комшије, учитељ су били у војсци. У тој ситуацији је негде и било логично да се и он прикључи. Војска је била ту, уз њих је имао бар неку сигурност.
      Уз то, мени је потпуно логично да у ситуацији кад је све изгубио на тако суров начин, не жели да напусти родну груду. Шта више, разумљива ми је његова жеља да помогне у одбрани, да нико не доживи оно што је он доживео.

      • Meni je jasno da dete zeli da se osveti, da odbrani svoje, i da nadje utociste medju poznatima. Ali detetu nije mesto u ratnim rovovima (iskreno, ne verujem da je ikome tamo mesto). U tom smislu, mislim da ga je vojska iskoristila, vodeci se linijom manjeg otpora i uslisivsi mu zelju da uzme pusku u svoje ruke i da ostane tamo gde se nasao.
        Samo se vodite mislju – sta da je Vase dete zadesila takva sudbina? Ja ne bih mogla da zamislim ni jednog roditelja koji se ne bi zapitao zasto njegovo dete nije bilo zasticeno, nego je ostalo na bojistu. Da li bi iko smatrao da je ispunjavanje takve zelje deteta opravdano i logicno?

  5. Ja se u potpunosti slažem sa Anom. Meni je ova priča, koju sam i ranije čitala, jako, jako potresna.
    Istina, rat je rat, nema se tu prilike da se mnogo razmišlja i donose racionalne odluke, da se gleda koliko je ko star, ali bi trebalo da razmišljamo kao roditelji, pre svega. U bilo kojoj situaciji.

    I? Na kraju? Teško onom koga nema, to je najtužnije.

    • Наташа, поздрав.
      Прича јесте врло потресна, али је било и такво време. Понављам, не треба заборавити да је он остао без иког свог, без куће, није имао где. И урадио је оно што је сматрао исправним. Да се прикључи онима који ће бар на неки начин бринути о њему, а опет покушати да помогне да више нико, ни једно дете не доживи оно што се њему десило – да са 14 година остане сасвим сам.
      Туга је кад се догоде овакве ствари, туга је кад се изгуби живот, посебно овако млад, али је далеко тужније кад се њихова жртва заборави.
      Добро дошли у Ивин свет.
      Поздрав.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

KevaiPo

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: