Право, истина и правда

Почетком априла 2012. на блогу је објављен текст „Аутошовинизам – српско проклетство“ у коме сам се, између осталог, осврнула на то да је аутошовинизам – мржња према сопственом народу све присутнија код Срба. Као и чињеница да сваки Србин који се изјасни као националиста ризикује да ни крив ни дужан буде оптужен за мржњу, шовинизам, фашизам. Само у случају Срба национализам има све негативне конотације. Само је Србима национализам, у неку руку, забрањен.

Као последица те потребе да у српском народу угуше национализам „патентиран“ је аутошовинизам. Систематски се радило не само на уништењу националне свести већ се ишло корак даље – усађено је семе мржње према свему што носи предзнак српско. Тако имамо оне који мрзе српску историју, српску традицију, српску културу, српске обичаје, српску музику, српску кухињу… Мрзе све што је српско.

Свако има право да воли или не воли, али мржња сама по себи је лоша. Оног који мрзи чини лошом особом. Од толико негативних мисли и негативне енергије не може да се изроди ништа лепо.

Повод за ово данас је информација да је Соња Бисерко, председник београдског Хелшинског одбора за заштиту људских права, пред Хашким трибуналом сведочила као вештак Хрватске у процесу против Србије по оптужби за геноцид над хрватским цивилима током рата 1991-95.

Соња Бисерко је жена која је за свој рад добила бројна признања. Овде ћу издвојити неколико, мени најупечатљивијих. Стјепан Месић, тадашњи председник Хрватске, је 2010. одликовао Орденом „ред кнеза Трпимира са огрлицом и даницом“ због „особитог доприноса у борби за људска и грађанска права хрватске и осталих националних мањина у Србији…“. Поводом Дана Сарајева 2011. је добила признање „Почасни грађанин Сарајева“. Годину дана касније припала јој је и награда за допринос унапређењу статуса жена, а доделила јој је Група жена посланица у парламенту терористичке државе Косово. У образложењу награде написано је да је Бисерко одбила све привилегије дипломатског живота и започела борбу против Слободана Милошевића, као и да је још 2007. писала писмо УН тражећи признање терористичке државе.

Иста награда је уручена и Наташи Кандић, директорки Фонда за хуманитарно право. И Наташа Кандић је особа позната по свом преданом раду и несебичном залагању у доказивању српске кривице за, како распад СФРЈ и рат који је захватио територије некадашње заједничке државе, тако и за све наводне злочине које су српске војне снаге и паравојне формације, чиниле над војницима или цивилима несрпске националности. Она је главни промотор „Жена у црном“ и свих акција које имају везе са наводним злочином у Сребреници који желе да представе као геноцид. За свој рад добила је неколико значајних признања.

Награду Human Rights Watch добила је 1993, а Martin Ennals Award, престижно признање за борце за људска права 2000.  Амерички недељник TIME уврстио ју је 2003. на листу 36 европских хероја. Фондација за људе у невољи доделила је 2004. признање Наташи Кандић и ФХП-у награду Homo Homini. Због залагања “да се казне сви они који су починили масакр у Сребреници” постала је почасна грађанка Сарајева 2005. Исте године ју је магазине Слободна Босна прогласио личношћу године у Босни и Херцеговини. Одлуком председника Републике Хрватске  2006. одликована је редом данице хрватске с ликом Катарине Зринске “за заслуге у промицању моралних друштвених вреднота кроз судјеловање у многим хуманитарним активностима”. Шведска НВО Бранитељи грађанских права прошле године је прогласило бранитељком грађанских права године у свету. Својевремено је издејствовала да се на ТВ станицама емитују снимци егзекуције у Сребреници, а била је почасни гост на проглашењу терористичке државе.

Међу онима који често добијају награде из иностранства је и Соња Лихт, председник НВО Београдски фонд за политичку изузетност. У периоду од 1991. до 2003. била је председник НВО Фонд за отворено друштво, што је био српски огранак за Сорошев Институт за отворено друштво. Њој је 2007. уручен Орден Савета Европе за допринос демократији, људским правима, развоју цивилног друштва у Србији и у региону.  Годину дана касније за истрајно ангажовање у одбрани демократских европских вредности одликована је француским орденом Легије части. Исте године од председника Италије добила је и признање Звезда италијанске солидарности због залагања за боље односе Србије и Италије. Европски покрет у Србији јој је 2011. доделио награду „Допринос године Европи“

Овде сам издвојила три особе које су ми прве пале на памет као велики борци за правду, истину, људска права. Борци против ратног злочина, геноцида. Познате су по томе што врло детаљно раде свој посао, прикупљају документацију, прибављају доказе, сведоке, шире истину коју нико не жели да чује. Спремне  да угрозе и сопствену сигурност зарад истине.

Оно што не могу да не приметим је да ниједна од њих никад није скренула пажњу на злочине према српском народу. Никад нису указале на етничко чишћење Срба у Хрватској током акција Бљесак и Олуја. Никад нису говориле о убиствима српских цивила у Хрватској и Босни и Херцеговини. Никад нису поставиле питање шта је са побијеним и несталим Србима из Сарајева, из Сребренице… Никада се нису занимале за нестале и побијене Србе на Косову и Метохији.

Борба за људска права, истину и правду подразумева борбу за све људе, без обзира на њихову националну и верску припадност. Бар ја то тако разумем. Не можеш себе представљати као борца за права, истину и правду, а упорно држати само једну страну. Бар једном мораш поставити питање шта је са другим народима. Ако за све године битисања у свету политике ни једном ниси поставио питање везано за злочине почињене над Србима немаш никакво право да себе зовеш хуманитарцем, борцем за истину. Онда ниси никакав борац за правду и истину, само си портпарол одређене стране, одређене фондације.

Кад прочитам информацију о новом успеху поменутог триа у раду на блаћењу Срба и Србије не могу а да, онако за себе, не поставим питање:

– Какве ти ломове у мозгу имаш кад толико мрзиш оне којима званично припадаш?

Бисерко, Кандић и Лихт су поменуте због чињенице да су седишта њихових НВО у Србији. Да имају српске пасоше, политиком и хуманитарним радом се баве у Србији. Да финансијску корист, али и многа друга права, остварују на рачун Србије и у Србији. Да током свог целокупног битисања у јавном животу раде на сатанизацији српског народа и подржавању распарчавања Србије.  И да несметано раде и живе у Србији.