sarajevoБио је 5. октобар 2000. Четвртак. Данима се „кувало“, осећало се да ће ускоро пукнути и да ће експлозија доста тога променити. Неки су веровали да ће бити боље, јер од онога како смо живели лошије није могло. Мени је здрав разум говорио да експлозија по дефиницији може само да уништи. Уз то, имала сам довољно искуства да знам да у Мајци Србији од лошег има лошије, да кад се нађеш на дну уместо да се одбијеш о тло и кренеш поново ка врху, некако почнеш да се још више укопаваш, да не кажем затрпаваш.

Имала сам 24 године кад се у Србији „догодио народ“. Неки ће се сада са подмехом вратити на реченицу „Уз то, имала сам довољно искуства…“ и помислити

– Каквог ли је она то животног искуства имала са 24? Читав живот живела у Београду, ушушкана од проблема, рата, сеоба, та, бре, није знала шта су живот и проблеми.

Да, читав живот сам у Београду и никад нисам напуштала породично огњиште, посебно не пред налетима оних који су нам желели смрт само зато што пишемо ћирилицом, крстимо се са три прста, Божић славимо 07. јануара…  Али, и поред тога, сам, баш као и добар део генерације, одрасла пре времена.

Још у Основној школи, кад се у појединим републикама СФРЈ такође „догађао народ“, од професора хемије сам добила неколико животних лекција на којима сам му веома захвална. У време кад се у Србији још увек инасистирало на Југославији, клело у братство и јединство, ми смо из прве руке чули како је то „братство и јединство“ изгледало ’40-тих, а онда и ’70-тих током МАС покрета. Можда баш захваљујући лекцијама, које нису имале везе са хемијом, многи од нас су сазрели раније него је требало. На прави начин сазрели.

Кроз средњу школу смо свако мало добијали нове другаре у разреду пристигле из Хрватске, онога што је сада Федерација БиХ, а потом и из Српске Крајине после Бљеска и Олује. Њихове приче, искуства никад нећу заборавити.

Као ни то да је моја прва, она права клиначка симпатија, као војник на редовном одслужењу војног рока погинуо негде у Славонији. Имао је 19 година.

Нисам заборавила ни санкције, ни редове, ни несташицу.

Са 19 година сам доживела губитак који сваког обележи и који сваког натера да одрасте.

Са 23 и моја генерације се уверила у ону да у Србији свако доживи један рат. Ако у оним с почетка ’90-тих званично нисмо учествовали, у овом ’99. смо још како учествовали. Додуше, учествовала је војска, посебно  на Косову и Метохији, ми остали смо „статирали“ у најновијој НАТО игрици. Били смо фигурице које је требало уништити благим померањем џојстика.  Они који су померали џојстик су, најчешће, правили грешке које су касније назване колатералне, а због којих нико никад није рекао да му је жао због. И то смо преживели. Физички. Колико смо остали психички читави питање је.

А онда је дошла та 2000. и већ поменуто буђење народа. Била сам скептична, не зато што сам волела оне који су били на власти, већ зато што ми они који су желели да преузму власт нису уливали ама баш никакво поверење. Њихова деструктивна страна, спремност да сруше, спале, само да се докопају власти, мени се није ни мало свиђала. И није ми се свиђало још нешто. Песница. Тај знак у читавом фолклору који је пратио јесен 2000. није био знак пркоса, борбе против неправде. Та песница је, мени се тако чинило, имала изразито рушилачку симболику. Да се разумемо, у оно време се нисам бавила тиме да ли је и од кога Отпор плаћен или је наш, домаћи производ. Једноставно, нису ми се свиђали, нисам их доживела као своје, зато их нисам ни волела. Та песница ми је била, најискреније, одвратна.

Сећам се да сам тог 5. октобра у једном тренутку, враћајући се са посла, прошла поред Народне скупштине. Задржала сам се 2 минута. Нисам се пронашла у оној маси зато што су ми деловали као руља. А ја никад нисам била нити ћу бити део руље, оне која иде „као мува без главе“ и руши све пред собом. Кући сам се враћала пешке, град је био у блокади, стигла сам до Народног фронта, данашње Краљице Наталије, кад су запали Супштину. Док сам стигла кући горели су и Скуптшина и РТС. Оно што никад нећу заборавити су слике изношења намештаја из Скупштине. Снимци пљачке тадашње Робне куће „Београд“, фотографија неке пољопривредне машине остале поред улаза у продавницу коју нису могли да изнесу и спакују у камион. То ми је остало као једна од слика промена.

У Београду се 5. октобра, ма шта други причали, није спонтано догодио народ већ организована пљачка и добро смишљено рушење. Под будним оком песнице.

Данас је 10. фебруар 2014. Какве везе 5. октобар има са данашњим даном, зашто га се уопште сећам?

Зато што се пре пар дана у Тузли, Зеници, Сарајеву, Мостару, заправо у делу федерације БиХ спонтано догодио народ. Под маском борбе за радничка права, незадовољства општим животом, људи су спонтано изашли на улице и почели демонстрације. Запаљене су зграде Владе, изгорела је и зграда Архива која је чувала документацију стару више од 100 година. Кажу да слике подсећају на оне ратне године.

Оно што мени, у мору захтева које су објавили протестанти, некако највише пара очи/уши су они апели да се протести прошире на Републику Српску, позиви да се „крене на Бањалуку“, да „се сруши геноцидна творевина“ и укине Република Српска. Све то наведено некако ми се не уклапа у спонтане протесте против глади, пљачке, и општег социјалног незадовољства. Да не причам да се негде-негде може чути да је то „Босанско пролеће“. Само алудирање да се у БиХ дешава оно што је пре пар година захватило арапски свет, а резултирало је сменама на челу неколико држава и постављања „демократских лидера“ који су само послушници запада, јасно показује чему све ово води.

Оно што је занимљиво, и што мени додатно ствара мучнину је заштитни знак оних за које се сматра да су организатори протеста – стилизована песница! Кад се зна колико је „спонтаног буђења народа“ организовао и школовао српски Отпор, са све песницом, и какве је демонстрације, револуције, демолирања све изазвао, некако немам ни мало симпатија према овоме у Федерацији.

Како то већ обично бива, гомила душебрижника се из Србије јавила да подржи народне протесте у БиХ. Неки прижељкују слично „буђење“ у Србији, надају се да ће се народ дозвати памети и устати против неправде и у нашој земљи, не капирајући да су Срби своје буђење имали 2000. кад је постављена марионетска власт. У годинама које су уследиле опозиција је растурена, додатно подељена и, практично, сведена на статистичке податке. Чак и промена власти која се догодила 2012. била је само шминка. Комад је остао исти, већ излизане глумце заменили су неки нови који су само ускочили у већ разрађене улоге и наставили по раније утврђеном сценарију. Од тог “буђења народа“ ми живимо лошије, производња не постоји, дужни смо „и Богу и народу“, налазимо се у својеврсном економском ропству, земља нам је све мања и мања, постајемо колонија великих сила које се, судећи по досадашњем понашању, неће зауставити док нас не сведу под простор испод једне шљиве.

У духу „буђења“ за данас је чак заказан и протест који организују Нова Комунистичка Партија Југославије (НКПЈ), Савез Комунистичке Омладине Југославије (СКОЈ), Југословенски Центар Тито (YUCT), Савез Комуниста Југославије у Србији (СКЈ), Марксистичка омладина ЦРВЕНИ и Покрет Обновимо Југославију.

Комунисти ће нам „отворити очи“ и обновити Југославију?

После свега, да није тужно и трагично било би комично.

05

Advertisements

Коментари на: "Кад песница мења свест" (7)

  1. Аух, ово му дође као 27. март који су „организовали“ комунисти. Најгоре од свега је то што ће се за овај скуп појавити више људи него за скупове који имају неку позитивну поруку: породица, традиција, напредак, народ, итд. Никако не могу да разумем и прихватим да се наш народ тако безглаво да не кажем без иоле мозга, ставља под утицај разних партија, покрета, служби које су нас толико пута у прошлости домаћински назадно напали (да се не изразим пластичније) и толико преварили за неки циљ који никоме није био јасан. А посебно ме боли поновни покушај враћања државе која је ипак на крају крајева била једно велико зло – СФРЈ. Тог зла за које је мој отац, иначе гардијски официр који ни са једно пута у иностранство у пратњи Тита није донео ни пикслу а камоли нешто веће и скупље, рекао – Нисмо се ми за ово борили.
    Ако има шта да ме радује у свему томе, бар не видим ћирилицу на њиховом плакату за позив. Барем то.

    • Максо,
      мени исто, после свега што смо доживели и преживели, никако није јасно како неко може да поверује да је то истина. Знамо сви да они који све организују играју на карту да је толика мука да ће се људи кад чују оно магично „дижемо се против неправде, тешког живота, лоповлука“ придружити јер им је догорело. Претпостављам да постоје они који верују да је та револуција на искреним темељима. Оно што не могу да скапирам је да не виде да је све то „исто сра*е друго паковање“, да и кад и ако промене нешто неће променити ништа за себе. Доћи ће неки нови који ће радити исто оно што су радили и ови пре њих, њихови најближи ће имати вајде, а сиротиња раја ће бити само још сиромашнија, беднија. Јер организатори побуне нисмо ти, ја, Мика, Жика, Пера, Лаза који смо тај народ, већ они који руководећу гарнитуру померају као фигурице на шаховској табли.
      Што се тиче протеста подршке, У Београду, заиста, може да прође све што, отворено или мало замуљано, иде на штету Срба, ма где они живели. Али, да се отворено подржи нека неправда против нашег народа, то тешко.
      Пошалица од пре две године да ћемо на разним протестима против НАТО, продаје/предаје КосМета, годишњица бомбардовања, самопроглашења, Олује, ГМО и сличних почети да се јављамо једни другима јер нас је толико да се већ препознајемо и осећамо као пријатељи, се полако остварује…

  2. Uvek sam se deklarisala kao jugoslovenka, valjda jer i kao dobar matematičar nisam uspela da izračunam koliko posto sam to ja srpkinja, mađarica, slovakinja, nemica, čehinja…i da ne ređam, a mogla bih do 7 kolena starosedelaca. I koliko god da sam kao klinka uživala u onome što su moji roditelji mogli da mi pruže, polazim od onog: ko sa tobom neće – bez njega se može! I svaka ideja povratka u „Jugu“ ista je kao i da se umesto limuzinom voziš našim jugom.
    Ulazak u EU me plaši samo iz razloga labavljenja granica…..oduzeće nam i ono malo zemlje na kom raste gorepomenuta šljiva… Sva „proleća“ i pesnice ne obećavaju ništa do mirisa paljevine, koji ovaj narod tako dobro poznaje..

  3. […] са десне обале Дрине људи преиспитају – колегиница Ива, на пример – о концепту „промене свести“ песницом. А […]

  4. […] са десне обале Дрине људи преиспитају – колегиница Ива, на пример – о концепту „промене свести“ песницом. А […]

  5. […] са десне обале Дрине људи преиспитају – колегиница Ива, на пример – о концепту „промене свести“ песницом. А […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

Магацин

Национални портал

%d bloggers like this: