mast-i-hlebКомшија Облогован је објавио текст „Три педља траве“. Још једна дивна прича из његове „кухиње“.

Волим те његове кратке форме. Има он ту жицу да у свега пар реченица каже много тога. Овога пута његове две реченице, фино спаковане у нежни папир носталгије, вратиле су ме у нека лепа, безбрижна времена. Пробудиле у мени оне „мирисе детињства“ и подсетиле ме на неке људе и догађаје који су обележили моје одрастање.

Облоговани је написао:

„Алева на масти и маст на хлебу. И нека срећа уролана у штрудлу са маком.“

А мени су се вратила сећања…

Тата је родом са југа Србије. У Београду је имао мало родбине, а најближи је био са двојицом ујака. Једна ујна је била из Лике, друга из Баната. Као деца често смо ишли код њих у госте, а свака баба-ујна је на свој начин унела неке новине у мој живот.

Моји су увек били ради да помогну кад је потребна помоћ. Тако је било и једном приликом кад смо били у гостима код деке и баба-ујне из Лике. Мама и тата су са деком отишли у неку набавку, а ми деца смо остали са баком. Као свака деца, која се негде осећају слободно, стално смо нешто запиткивали, пипали по стану, тражили воду, сок или нешто слатко. Како би нас умирила и бар на кратко нечим забавила да би она могла да спреми ручак, бака нам је припремила ужину. Кад је испред нас ставила тањире гледали смо је у чуду.

– Шта је то?

– ‘леб и мас’.

– И то да једем?

– Шта се мрштиш? Пробај. Можеш да мало посолиш, ми матори волимо да ставимо алеве паприке. Ти стави шта више волиш. Лепше ти је ово од тог еурокрема што једеш. Пробај, шта се нећкаш.

И пробасмо. Ону верзију са соли преко масти и… Тог дана смо открили још једну „посластицу“.

И дан данас кад неко помене „леба и масти“ сетим се тог дана, њихове кухиње, мириса који су допирали из лонаца на шпорету, стола, карираног столњака и белих тањира на којима се налазио хлеб премазан са масти.

*************************************************************************************

Vojvodjanska-cesnicaДруга баба-ујна је била врсна домаћица. Како она и дека нису имали деце, а много су волели мог тату, често смо била гости у њиховом дому.  Најчешће недељом. Бака је волела да нас тог дана окупи, спреми неки добар ручак, и тако бар мало олакша мојој мами која је, као и свака жена, жонглирала посао и породичне обавезе.

Божић и Васкрс били су „резервисани“ за посету баки и деки. После породичног доручка било је правило да идемо код њих на ручак, а бака се трудила да сваке године употпуни празнике, а нас децу додатно подучи српским обичајима за ова два велика празника.

Божић је био специфичан јер је тада на ручак долазио и део преостале родбине из Београда. Бака је за Божић правила, такозвану, Војвођанску чесницу у коју је скривала „парицу“. Та чесница је, заправо, пита са орасима, а Бака је сервирала после ручка.

Трудила се да сви имамо једнаке шансе, никад није „дошаптавала“ где је парица, али је увек прижељкивала да је пронађе неко од деце. Ја сам, некако увек  била талична и „парица“ би увек завршила у мојим рукама.

Једна од ситуација које су се годинама препричавале је и она кад је бака парицу ставила у средину пите. Кад се пита испекла исекла је парчиће и оне коју су били у средишту плеха ставила је на тањир. Сви су се тада намерачили да сруше мој рекорд у проналажењу новчића, а посебно тетка, ћерка деке и баке из Лике. Тањир је напунила парчићима пите. Неке је појела, а неке је само отворила да види да ли је парица унутра. Новчић није пронашла. Слично је било и са осталима. Док су они јели питу сервирану на великом тањиру, ја сам „роварила“ по кухињи. На столу је стајао плех са „окрајцима“. Још увек топла, мирисом је мамила. Узела сам једно парче, загризла и… пронашла новчић!

Тетка се после бунила да је бака намерно оставила парче са новчићем у плеху како бих га ја пронашла. Нико није могао да је убеди да се новчић померао како је бака секла парчиће, док на крају није дошао до обода плеха.

То је, ваљда, било последњи пут да је тетка била на Божићном ручку.

*************************************************************************************

makovnjaca2Већ сам рекла да су дека и бака из Баната много волели мог тату, али и целу моју породицу. Како сам ја била најмлађа, самим тим и најслађа, мене су просто обожавали. Како мени ништа није било тешко да их послушам, тако ни њима ништа није било тешко кад сам ја у питању.

Бака је правила сјајну маковњачу. Код ње сам је први пут пробала и одмах је постала једна од најдражих посластица. Једно обично недељно поподне. Традиционално смо га проводили код деке и баке. Док уживамо у Бакиним специјалитетима, у рерни се пече штрудла са маком. На ТВ екрану емисија „Знање – Имање“, емитован прилог о посети једном месту на северу Србије. Завршили смо ручак,  сви питају за маковњачу, а Бака каже:

– Још мало, још пар минута.

Ја, дете од неких четири године, играм се са неким ситницама које ми показује Дека, гледам у зидни сат и чекам да кукавица означи тачно време. Тако замишљена поглед ми пада на ТВ на коме је у крупном кадру рерна у којој се види маковњача.

– БАКО!!! Готова је!

– Шта?

– Па маковњача. Види! – и показујем на ТВ екран.

Њихов мали стан у Браће Јерковић је испунио смех, а Бака је тада донела једну одлуку. Сваки пут кад би правила штрудлу, а то је било најмање једном недељно, слала је и нама по један ролат. Ако мама и тата нису могли да дођу по штрудлу, дека би нам донео.

Никад им није било тешко. Ни њој да умеси, ни њему да донесе.  Једном приликом на бригу моје маме што по јаком сунцу није хтео да чека да тата заврши посао и сврати по штрудлу, Дека је онако успут прокоментарисао да би се штрудла охладила, и додао:

– Оно „Бако, готова је“ и она детиња, искрена радост на њеном лицу и уживање у тренутку кад би загризла  штрудлу је мотив да и по сунцу и по киши донесем маковњачу. Знам колико је воли, знам колико јој се сваки пут обрадује.

*************************************************************************************

Дека нас је напустио на Видовдан, свој рођендан, 1991. Бака из Баната му се придружила пре две године.

Често мислим на њих. Фале ми јако. Њихова љубав, пажња. Уз то, сваки пут кад једем маковњачу помислим како је нико не прави као Бака.

Пар година раније отишао је и „први“ Дека.

Од ова четири јунака мог одрастања остала је још само Бака из Лике. Остарила је, не чује и не види добро. Заборавила је много тога. Некад се и не сети ко сам.

Али ја још увек памтим и њихов мали стан, специфичан мирис из кухиње и кришке хлеба на којима је намазана маст…

Advertisements

Коментари на: "‘Леб и мас’ са укусом мака" (22)

  1. Ah, Iva…. Podsetila si me na neke lepe momente detinjstva, jedino sto, za razliku od tebe, ni jednog dedu nisam upoznala. Obojica odoose na drugu stranu daleko pre mog rodjenja. Ali pamtim lepe trenutke i divne poslastice, baka, tetki, a neke od tih nezaboravnih ugodjaja jos uvek mati zna da napravi. Uzivam i cesto pomislim koliko ce mi nedostajati jednog dana, ako se bude „putovalo“ nekim redom. Ne samo zbog hrane (koju, iskreno, volim … onoliko) vec zbog brojnih momenata, osobina, uspomena…zbog kojih se vole dragi nam ljudi <3. Lep tekst, Iva :OK:.

    • Кад сам прочитала код комше онај део који сам издвојила заиста ми се све вратило јер сам те ствари први пут пробала код њих. Вероватно као и ти и сви остали, памтим сваки тренутак проведен са бакама и декама. Нежност коју су ми пружали, стрпљење за сва моја питања, разумевање за моје несташлуке. Како време пролази све сам свеснија колико су ме волели.
      Хвала теби што си поделила делић својих сећања…
      🙂

  2. Драга моја Иво, разнежила си ме овом причом. Тако је лепо сећати се јунака из нашег детињства, они су са нама иако физички више нису ту. Јер пишеш и мислиш о њима.
    Облоговани-Блогоје нам је дао мотив за приче..али ја сам већ писала о мојим Бакама и дедама. Верујем да ти фале, колико и мени моји.
    Што се хлеба и масти и алеве паприке тиче, задњи пут сам јела пре пар месеци. Ових дана једем увече попару, досадили су ми сендвичи и брза храна 🙂 А недавно је мама правила резанце са маком…не зна да прави штрудлу, то је знала Бака из Војводине, њена мама.
    Расписах се ја код тебе, али вратила си ме у нека лепа, дивна времена. Хвала ти због тога 🙂

    • Радице, сви су они са нама. Осећамо то сваког дана, зар не?
      Попара! Видиш, то баш одавно нисам јела. Једно време сам често зими путовала у Црну Гору, у једно планинско место, и тамо смо скоро свако вече јели попаре, цицваре…
      Ех, ти мириси детињства…
      Пиши Радице, знаш да је моја авлија твоја и да је овде комшилуку све дозвољено. И хвала теби за ово твоје сећање… 🙂

  3. Maz i lebac. Na početku blogovanja napisla sam post u čast ovoj – poslastici, kako reče.
    Kod nas se, inače, parica stavlja u pogaču. Pa se ona deli svakom ukućaninu i ostaje arče za kuću. Ponekad parica pripadne „kući“.
    I da ti se požalim – štrudlu ne umem da pravim . Ič.

    • 🙂
      Пре или касније свако од нас „ода почаст“ овој посластици 😉

      И код нас се парица ставља у чесницу која је погача/колач. Ми „Кидамо“ погачу, па коме шта западне. Али код Баке у Војводини чесница је била пита са орасима…

      Не умем ни ја 😦

  4. Svojom pričom si me vratila u moju, koja je slična; topla, puna osmeha i zagrljaja. Hvala Ivo 🙂
    Za makovnjaču nisam neki stručnjak (ni blizu kao moja baka, ili Ivina 🙂 ) ali ako ste ti i Negoslava voljne da probate – mesiću 🙂

  5. Lepa priča. Odoh da mažem mast na hleb. 😀

  6. samo vi pricajte…. nego, ja umem da napravim doticnu strudlu sa makom, al` bismo morale negde da se nadjemo pa da procenite da li valja….. 😉

  7. 🙂 Lepa priča. Sad bi sve bake i deke bile ponosne.

  8. Lijepa, topla, dirljiva (i slatka 🙂 ) prica. Mast na hljebu sam i ja prvi (i jedini) put jela kod prvih komsija moje bake i djeda na selu. Ali varijanta sa secerom, i super je smekalo, na moje iznenadjenje. I mene mnoge situacije, jela, mirisi, podsjecaju na drage i voljene ljude iz djetinjstva, pa u tim trenucima obuzme me neka posebna toplina, i imam osjecaj kao da su tu i da mi se smjese…

    • Е, видиш, ту са шећером нисам пробала. Није ми пало на памет 🙂
      Драго ми је ако је ова прича и код Тебе, као и код осталих Комшија, пробудило сећања на неке мирисе, укусе, на неке људе, ситуације. Мислим да је то посебно богатство текстова које пишемо, кад истински додирну друге и измаме осмех на лицу.
      Хвала на посети 🙂

  9. Све исто волимо! 😉 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

KevaiPo

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: