srbijaЖивимо у земљи у којој је један од лидера опозиције током „милосрдних часова демократије – убрзани курс осиромашеним уранијумом“ пролећа ’99. рекао да је требало наставити са бомбардовањем Србије како би се тадашњи председник натерао на повлачење са власти. Годину дана касније тај лидер је постао премијер исте те Србије. Током 2001. кад је била актуелна прича о дуванској мафији шпекулисало се о његовој спрези са криминалом, али су приче брзо замрле. Две године касније, 12. марта 2003. завршио је како јесте.

Живимо у земљи у којој је 15. марта 2002. потпредседник у Влади ухапшен због сумње да је шпијунирао у корист САД. Ухапшен је са све страним дипломатом и кофером пара, али се током суђења због шпијунаже, започетог 24. децембра,  позвао на посланички имунитет због чега је суђење и обустављено и никад није настављено. Почетком марта је ослобођен оптужби у Хагу и у Србију се вратио скоро па као херој. Оптужбе за шпијунажу су гурнуте под тепих.

Живимо у земљи у којој је могуће изабрати гувернера гласајући преко скупштинског тастера иако се налазите на годишњем одмору у Бодруму. Та крађа гласова из 2003. сада се препричава као анегдота.

Живимо у земљи којој је 2004. министар полиције био човек који је 1981. осуђен на условну казну због обијања трафике (неки кажу и монтажне продавнице). Који на питање новинара да то прокоментарише најпре каже:

Како можете да ме питате за трафику док гори Хиландар?! – а потом објаснио да „свако од нас има неке дечачке несташлуке“.

Живимо у земљи у којој је нормално да потомке потпредседника Владе, 2005.  школује страна компанија. У конкретном случају школовање ћерке „Ериксон“ је финансирао са 13.000 долара.

Живимо у земљи у којој је 2005. било могуће  кућу од 180 квадрата у 15 ари плаца на Дедињу купити за 380.000 евра. Али, само ако сте гувернер Народне банке Србије.

Живимо у земљи у којој је 2006. пукла брука да је лидер једне, тада, опозиционе странке био умешан у аферу „Кофер“. Данас је он премијер и министар полиције.

Живимо у земљи у којој 2007. актуелни председник изјави да његова деца нису само припадници народа на чијем челу се налази.

Живимо у земљи у којој се зарад власти две дијаметрално супротне политичке опције, као што су то 2008. биле ДС и СПС, удруже у коалицију јер почивају на „истим социјалним основама“. То што су до пред те изборе једни друге оптуживали за смрт својих лидера (СПС је пребацивао демократама да су испоручили њиховог бившег лидера у Хаг где је скончао под сумњивим околностима, а ДС је кривио социјалисте да су умешали прсте у ликвидацију њиховог председника) одједном није било битно.

Живимо у земљи у којој ће 2009. држава да плати милион долара због туче једног Србина у Америци: 100.000 за кауцију и 900.000 на име одштете. Али  иста та држава нема новце за неке друге ствари.

Живимо у земљи у којој министар здравља , у 2010. рутинску операцију дискус херније обавља у Немачкој. И после тога не мора да поднесе оставку.

Живимо у земљи у којој је 2012. потпуно прихватљиво да председнички кандидат буде умешан у аферу „Дипломац“, да се шпекулише да је купио академско образовање.

Живимо у земљи у којој је нормално да 2012. четири сата пре затварања биралишта из Европске уније стигне честитка за победу на изборима кандидату који није важио за фаворита и кандидату који је на крају постао председник.

Живимо у земљи у којој се политичари на власти понашају као да је територија Србије њихова дедовина коју могу да деле шаком и капом.

Живимо у земљи чији премијер потпише „Споразум“ по коме та држава и део њене територије, кога се званично нисмо одрекли, одвојено иду у Европску унију, али тврди да то није признање независности.

Живимо у земљи чији председник, премијер и министар полиције, и министар војни седе за истим столом и рукују се са терористом кога је суд државе на чијем су челу осудио на 10 година робије због тероризма.

Живимо у земљи у којој је прихватљиво да се зарад уласка у Европску унију одрекнемо дела територије. То што се тај комад земље сматра колевком овог народа и што се на сваких 2,5 км налази неки белег српске прошлости на овом простору: црква, манастир, гробље, кула, властелински дворац није битно. То што се на том комаду земље налазе четири светиње, од седам локалитета у Србији који су под заштитом Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу – УНЕСКО, није битно. То што на том комаду земље живи око 100.000 Срба није битно. То што је то СРБИЈА ни то није битно.

Живимо у земљи у којој  министар полиције 2013. напад ножем назове „традиционалном српском свађом међу пријатељима“.

Живимо у земљи у којој политичар државу чији је премијер упореди са губавцем.

Живимо у земљи у којој премијер страним новинарима прочита поруку на телефону у којој му прете смрћу и каже да је то уобичајена појава у његовој земљи.

Живимо у земљи у којој је стопа смртности од различитих облика рака три пута већа него пре милосрдних часова демократије – убрзани курс осиромашеним уранијумом 1999. које су нам одржали НАТО и ЕУ, а која данас, 14 година касније, хрли у ту исту ЕУ и у тај исти НАТО.

Живимо у земљи у којој се сваке године рађа све мање беба, у којој стопа наталитета пада, а стопа морталитета расте, а у којој се форсира озакоњавање истополних заједница.

Живимо у земљи у којој се, док широм света јача отпор према истополним браковима, отвара први геј центар у Београду.

Живимо у земљи у којој, док широм света јача отпор према ГМО храни, на мала и велика врата уводе ГМО. Исти онај чија употреба у мору болести изазива и стерилитет и карцином.

Живимо у земљи…

Некад се питам како ова земља и даље живи – у нама…?

Advertisements

Коментари на: "Живимо у земљи…" (8)

  1. U nama živi samo ego, licemerje, ljubav prema sebi i baš baš baš ništa više… 😦

    • Знаш, некад се питам да ли је ово што осећам љубав или, да будем у духу овог текста, само „традиционални српски инат“ да идем контра света и да док сви пљују ја проналазим разлоге за величање…
      Или сам, ипак, затуцана и ретроградна па заиста волим своје…

  2. lejla88 рече:

    I što je najtužnije od svega, ova lista ,,Živimo u ….“ se može nastaviti u nedogled.

    • Баш тако. У недоглед…
      Прочитах још једном и све имам утисак да сам нешто изоставила, да ће неко од вас допунити текст нечим крупним што сам превидела…

  3. Rada72 рече:

    Иво, све је ово истина, од прве до последње реченице. Бићу отворена и искрена, као и увек-мало ме је заболело ово за трафику и министра..човек више није министар, заувек ће бити у колицима..треба га пустити на миру..За све остало се слажем. Живимо у земљи где естрадне звезде и старлете разбацују паре а деца немају да се лече..и онда обичан народ организује хуманитарне акције. Живимо у земљи где је вест да лекови стижу у апотеку..и да не набрајам даље. Одличан текст, као и сви твоји текстови.

    • Радо,
      знам шта му се догодило, једна врло чудна саобраћајна несрећа са чудним псом и трајне последице за младог човека.
      Он се нашао у тексту само као један у низу парадокса Мајке Србије у којој и човек који је је имао досије може да постане министар полиције.

  4. Иво, свака ти част на тексту.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: