Француска сатанизација Срба

У уторак, 11. новембра 1930. у централном делу Калемегдана откривен је споменик захвалности Француској. Масивна женска фигура, снажног искорака, одлучно испружене руке и поносно уздигнуте главе налази се на постољу које се уздиже више од седам метара. Оно је састављено од брачког камена, а на два рељефа изведене су симболичне везе које и спајају две земље. На једном је Сорбона као симбол француске помоћи у образовању српске омладине, а на другом рељефу је уклесан јединствен низ француских и српских ратника који симболизују војну сарадњу у пробоју Солунског фронта.

О томе колико је Француска сарађивала са Србима најбоље сведочи податак да су након проласка кроз пакао албанских планина српска војска и део цивила, у катастрофално тешком стању, месецима 1915. чекали да им помогну савезници, пре свих Француска и Енглеска. Пашић и регент Александар су писали писма, молили, без успеха. Дневно је на мочварном тлу Албаније умирало у просеку 300 Срба. Французи и Британци нису хтели да пошаљу лађе и евакуишу Србе којима је, на све муке, претило приближавање непријатељске војске.  Тек након ултиматума руског цара Николаја Другог Романова Француској и Енглеској да ће, ако не помогну Србима Русија напустити Савез, изаћи из рата и потписати сепаратни мир са Немачком, Французи су послали своје лађе. У међувремену на албанској обали умрло је више од 40.000 Срба.Толико о сарадњи.

О томе сам писала већ више пута, али није лоше поновити. Они који знају воле да прочитају, они који не знају – могу да науче.

Зашто данас опет пишем о чувеном српско-француском пријатељству? Зато што су друштвене мреже преплављене информацијом о француском филму „У кавезу“ (Captifs). Не прича се о том филму као новом ремек делу, нечему што је изузетно квалитетно и што се никако не сме пропустити, прича се о њему као покушају да се испише нека нова, светским моћницима прихватљивија истина.

Тема је трговина органима на Косову и Метохији, а, с обзиром да је филм финансирао албански лоби, а према бројним информацијама његово снимање надгледао лично Бернар Кушнер, први шеф Мисије УН на Косову и Метохији и бивши министар спољних послова Француске, јасно је да у филму нема ни „И“ од истине. Наиме, у овом филму Срби су приказани као злочинци који ваде органе Албанцима и продају их на Западу.

На почетку филма је на француском језику написано да је снимљен на основу истинитих догађаја, али је изостављено да су у филму у односу на реалност улоге замењене. У том „ремек делу“ трговина људским органима на Косову и Метохији класичном заменом теза – иначе омиљеном „ситницом“ западних политичара – представљена је на начин који је потпуно супротан ономе што се заиста догађало – монструми су Срби, а жртве Албанци!

Радња почиње „негде у бившој Југославији“, где у једној болници ради троје француских лекара. Они крећу пут Косова, али се губе у шуми, где их заробљавају Срби и одводе у „кућу кланицу“, која подсећа на „жуту кућу“ из Мартијевог извештаја. Троје Француза затворени су с једним Албанцем и девојчицом Аном. Тројица Срба истетовираних натписима „Бог чува Србе“ иживљава се над заробљеним Албанцима и француским докторима, ваде им органе и продају их. Филм се завршава бекством француске докторке и девојчице Ане и убиством Срба негативаца.

Многи су данас објавили, пренели текст о томе. Имамо мишљење извора из Министарства спољних послова Србије, Министарства правде, мишљење прослављених редитеља Емира Кустурице и Синише Ковачевића, Бруна Векарића, Горана Петронијевића, Томе Филе... Чак и Снежане Маловић која је наведена као министар правде?!

За мене поражавајући податак, да је филм премијерно приказан 6. октобра 2010. и да су представници власти и културног, јавног живота очигледно били упознати са њиме, а да суштински нико прстом није мрднуо. Зашто закључујем да нико прстом није мрднуо? Зато јер су многи, укључујући и мене, тек данас сазнали да спорни филм и постоји. Да је било шта што је најављено у том тексту који данас кружи по друштвеним мрежама и интернетом у целини, заиста и урађено о филму „У кавезу“ многи би чули много раније. Бар крајем 2010.Овако, за њега сазнајемо тек априла 2013. уз податак да га је те 2010. видело 100.000 људи и да је зарадио око милион долара. Поражавајући је и податак који је изнео Емир Кустурица да је филм конкурисао за Кански фестивал (ваљда 2011 остаје нејасно из текста), али да није прошао селекцију.

У објављеном тексту су најављиване протестне ноте Француској и одговорнима у области културе, најављене су разноразне истраге, можда и тужбе, али се очигледно ништа није урадило. Причало се како се такав филм руга стварним жртвама трговине органима, критикује Бернар Кушнер, али се остало на причи.

Иначе, филм је емитован само месец дана пре него што је Дик Марти, известилац Савета Европе објавио извештај о „жутој кући“, у којем оптужује „Дреничку групу“ Хашима Тачија за трговину органима заробљених Срба и нелојалних Албанаца. Тај филм је доказ колико су Албанци и Кушнер унапред знали какав ће бити Мартијев извештај.

Не знам како вама, али мени је ово само још једна потврда тог великог „пријатељства“ Француске према Србији. „Пријатељства“ које нас је 1915. коштало много живота, а у последње три деценије и живота и угледа. Све ми се више чини да онај споменик са почетка приче не треба освежавати и поправљати. Не мислим ни да га треба срушити. Далеко од тога. Треба да стоји и да нас подсећа. Не на пријатељство већ на то колико смо наиван народ и колико смо одувек очајно желели да будемо прихваћени тамо где нас очигледно не желе и где нас третирају као нижу расу.

Има једна стара пословица која ми сад паде на памет јер одлично описује то „пријатељство“:

Са таквим пријатељима непријатељи ти и нису потребни!