srpsko francusko prijateljstvo1У уторак, 11. новембра 1930. у централном делу Калемегдана откривен је споменик захвалности Француској. Масивна женска фигура, снажног искорака, одлучно испружене руке и поносно уздигнуте главе налази се на постољу које се уздиже више од седам метара. Оно је састављено од брачког камена, а на два рељефа изведене су симболичне везе које и спајају две земље. На једном је Сорбона као симбол француске помоћи у образовању српске омладине, а на другом рељефу је уклесан јединствен низ француских и српских ратника који симболизују војну сарадњу у пробоју Солунског фронта.

О томе колико је Француска сарађивала са Србима најбоље сведочи податак да су након проласка кроз пакао албанских планина српска војска и део цивила, у катастрофално тешком стању, месецима 1915. чекали да им помогну савезници, пре свих Француска и Енглеска. Пашић и регент Александар су писали писма, молили, без успеха. Дневно је на мочварном тлу Албаније умирало у просеку 300 Срба. Французи и Британци нису хтели да пошаљу лађе и евакуишу Србе којима је, на све муке, претило приближавање непријатељске војске.  Тек након ултиматума руског цара Николаја Другог Романова Француској и Енглеској да ће, ако не помогну Србима Русија напустити Савез, изаћи из рата и потписати сепаратни мир са Немачком, Французи су послали своје лађе. У међувремену на албанској обали умрло је више од 40.000 Срба.Толико о сарадњи.

О томе сам писала већ више пута, али није лоше поновити. Они који знају воле да прочитају, они који не знају – могу да науче.

Зашто данас опет пишем о чувеном српско-француском пријатељству? Зато што су друштвене мреже преплављене информацијом о француском филму „У кавезу“ (Captifs). Не прича се о том филму као новом ремек делу, нечему што је изузетно квалитетно и што се никако не сме пропустити, прича се о њему као покушају да се испише нека нова, светским моћницима прихватљивија истина.

Тема је трговина органима на Косову и Метохији, а, с обзиром да је филм финансирао албански лоби, а према бројним информацијама његово снимање надгледао лично Бернар Кушнер, први шеф Мисије УН на Косову и Метохији и бивши министар спољних послова Француске, јасно је да у филму нема ни „И“ од истине. Наиме, у овом филму Срби су приказани као злочинци који ваде органе Албанцима и продају их на Западу.

На почетку филма је на француском језику написано да је снимљен на основу истинитих догађаја, али је изостављено да су у филму у односу на реалност улоге замењене. У том „ремек делу“ трговина људским органима на Косову и Метохији класичном заменом теза – иначе омиљеном „ситницом“ западних политичара – представљена је на начин који је потпуно супротан ономе што се заиста догађало – монструми су Срби, а жртве Албанци!

Радња почиње „негде у бившој Југославији“, где у једној болници ради троје француских лекара. Они крећу пут Косова, али се губе у шуми, где их заробљавају Срби и одводе у „кућу кланицу“, која подсећа на „жуту кућу“ из Мартијевог извештаја. Троје Француза затворени су с једним Албанцем и девојчицом Аном. Тројица Срба истетовираних натписима „Бог чува Србе“ иживљава се над заробљеним Албанцима и француским докторима, ваде им органе и продају их. Филм се завршава бекством француске докторке и девојчице Ане и убиством Срба негативаца.

Многи су данас објавили, пренели текст о томе. Имамо мишљење извора из Министарства спољних послова Србије, Министарства правде, мишљење прослављених редитеља Емира Кустурице и Синише Ковачевића, Бруна Векарића, Горана Петронијевића, Томе Филе... Чак и Снежане Маловић која је наведена као министар правде?!

За мене поражавајући податак, да је филм премијерно приказан 6. октобра 2010. и да су представници власти и културног, јавног живота очигледно били упознати са њиме, а да суштински нико прстом није мрднуо. Зашто закључујем да нико прстом није мрднуо? Зато јер су многи, укључујући и мене, тек данас сазнали да спорни филм и постоји. Да је било шта што је најављено у том тексту који данас кружи по друштвеним мрежама и интернетом у целини, заиста и урађено о филму „У кавезу“ многи би чули много раније. Бар крајем 2010.Овако, за њега сазнајемо тек априла 2013. уз податак да га је те 2010. видело 100.000 људи и да је зарадио око милион долара. Поражавајући је и податак који је изнео Емир Кустурица да је филм конкурисао за Кански фестивал (ваљда 2011 остаје нејасно из текста), али да није прошао селекцију.

У објављеном тексту су најављиване протестне ноте Француској и одговорнима у области културе, најављене су разноразне истраге, можда и тужбе, али се очигледно ништа није урадило. Причало се како се такав филм руга стварним жртвама трговине органима, критикује Бернар Кушнер, али се остало на причи.

Иначе, филм је емитован само месец дана пре него што је Дик Марти, известилац Савета Европе објавио извештај о „жутој кући“, у којем оптужује „Дреничку групу“ Хашима Тачија за трговину органима заробљених Срба и нелојалних Албанаца. Тај филм је доказ колико су Албанци и Кушнер унапред знали какав ће бити Мартијев извештај.

Не знам како вама, али мени је ово само још једна потврда тог великог „пријатељства“ Француске према Србији. „Пријатељства“ које нас је 1915. коштало много живота, а у последње три деценије и живота и угледа. Све ми се више чини да онај споменик са почетка приче не треба освежавати и поправљати. Не мислим ни да га треба срушити. Далеко од тога. Треба да стоји и да нас подсећа. Не на пријатељство већ на то колико смо наиван народ и колико смо одувек очајно желели да будемо прихваћени тамо где нас очигледно не желе и где нас третирају као нижу расу.

Има једна стара пословица која ми сад паде на памет јер одлично описује то „пријатељство“:

Са таквим пријатељима непријатељи ти и нису потребни!

Advertisements

Коментари на: "Француска сатанизација Срба" (20)

  1. Znaš šta – sa tim prokletnicima nemamo nikakve šanse. Mi nikada ne možemo da budemo toliko zlo kakvo su oni. I tačka.

  2. Usput – javlja mi se da ćeš uskoro imati posetu. Ja sam je imala juče.

  3. Verovatno ima i bljutavije od ovoga, samo mi to ne možemo da zamislimo. A onda će nam razni Kušneri to otkriti. Nije mi jasno kako spavaju sa tim. Ali, njihova duša verovatno je odavno dobila vlasnika u vidu garavog rogonje, pa onda sve to nema na šta da padne.

    • Одавно они душе немају… То је једино објашњење за такве поступке…

      • Znaš, koliko god ne razumem njihovo bljutavo iskrivljavanje istine i podsmevanje, ono što uopšte ne mogu da razumem je iskrivljavanje istine i podsmevanje onih koji su rođeni kao pripadnici našeg naroda.

        • Доста дуго нисам ни ја могла да схватим, а онда сам почела да размишљам мало другачије. Кад год бих чула неког припадника српског народа – не могу да изговорим оно Србин/Српкиња јер ни они сами очигледно не желе то да буду – да пљује по сопственом народу и земљи, кад их чујем како негирају истину и причају неку искривљену и лажирану причу, само се сетим оне старе пословице:
          Ако су Турчину руке крваве до лаката, потурици ће бити до рамена!
          То што им у Изводу из Матичне књиге пише да су Срби не значи да то заиста и јесу…

  4. Kako samo apsurdno zvuči rečenica na tom istom spomeniku:“Volimo Francusku kao što je ona nas volela 1914-1918″

    • Камо среће да почнемо да је волимо као што је она нас волела 1914. – 1918. али и све ове године…

  5. Упутити званичну протестну ноту Француској.
    Захтевати јавно дистанцирање Француске владе од овог морбидног изопачења стварности.
    И тако истерати на чистац ствари.

    ПС: И сам хтедох да напишем нешто на ову тему јуче.
    Овако је боље.
    Поздрав за ИВИНСВЕТ.

    • Станимире,
      све то би урадила права држава тј прави државни врх, државни апарат. То би било најмање што би урадила. Нажалост, бојим се да ми још увек нисмо права држава.
      п.с. мисли у нашем комшилуку се озбиљно преплићу 🙂
      Поздрав

  6. Izgubio sam ja iluzije u Francuzčiće odavno. Podmukao narod.
    pozdrav

    • Мислим да мало ко у нашем народу више има било каквих илузија… Те дечије болести смо прележали.
      Поздрав

  7. mi i oni definitivno nismo ista vrsta…

  8. Citam ovaj tvoj clanak o „Francuzima“ koji demoniziraju Srbe i nista se ne cudim. Opet se „ona“ teorija potvrdjuje….Nicola Sarkozy, Bernard-Henri Lévy, Bernard Kouchner, Dominique Strauss-Kahn, Jacques Attali su Jevreji, ne Francuzi…Yann Gozlan, direktor tog „francuskog“ filma, je isto tako Jevrej

    • Не бих о теоријама јер ће нас оптужити да смо, у најмању руку, фашисти.
      Мада, у овој подели, радије бих била и фашиста него демократа, европејац…
      Поздрав и добро дошао у Ивин свет.

      • Hvala na dobrodoslici! Neka nas zovu kako hoce, ali istina ne trpi kompromis. To su Jevreji, isto kao sto su i Madlen Olbrajt. Ricard Holbruk, Vesli Klark, Viliam Koen, DŽordž Soroš, Alen Finkelkrot, itd.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

KevaiPo

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: