Бајка о три прасета

У једној далекој, лепој земљи иза седам мора, иза седам гора, живела су три Прасета. Иако су били различитих раса, једно је било Шумадинка, друго Јоркшир, а треће Ландрас, различитих темперамената и физичког изгледа, прилично добро су се слагали.

За разлику од својих далеких рођака који су градили три куће, па на крају сви завршили у једној, ова три Прасета су од почетка живела у једној Кући. Истина, та Кућа је била комбинација оне познате три. Један део је био направљен од сламе, други од дасака, а трећи од камена. И, како то обично бива, та два слабашна дела су се некако увек налазила на удару разних ветрова и олуја, али је камени део упорно одолевао и Кућу држао на месту. Била је та Кућа изударана, изубијана, оронуле фасаде, кров је мало прокишњавао, али је и таква, неко би рекао офуцана и спремна за реновирање и фасаде и ентеријера, некако свима била трн у оку. Многи су желели да се уселе у њу. Милом или силом.

Ваљда је локација Куће била примамљива. Они који су је изградили давних дана изабрали су лепо место. Била је ту једна плодна равница, доста шуме, лепе планине са којих је пуцао поглед, чисте реке богате водом, а било је и неких руда од којих је могло да буде користи. Свака од тих ставки и појединачно некретнини подиже цену, а кад су нанизане једна уз другу јасно је да је, без обзира на визуелни моменат, Кући некако из дана у дан расла цена.

Кад су се три Прасета уселила у Кућу били су најсрећнији прасићи на свету целом. Није им сметало ни то што  претходни станари годинама нису плаћали струју, воду, што су дизали кредите и тај новац користили за неке личне радости не размишљајући превише о Кући и томе да би можда било паметније да тај новац уложе у њено обнављање. Ти претходни нису ништа радили само су гомилали дугове, а кад су толико нарасли да више нико озбиљан и поштен није желео да им да позајмицу, почели су да зајме новац од Зеленаша. И ту је настала хаварија. Зеленаши су сконтали да ови немају могућност да врате дугове и почели су да их уцењују. По систему „Немаш паре имаш њиву/шуму/планину/рудник“ почели су да релативно легално отимају све оне ситнице које су окруживале кућицу и чиниле је тако посебном и пожељном. И то је трајало дуго.  Чинило се да ће трајати довека.

И онда, једног дана, Зеленаши су одлучили да је време да Кућа добије нове станаре. Отерали су оне старе, и довели три Прасета. Кад су ушли у Кућу њихова срећа је била немерљива. Свашта су обећавали, како ће реновирати Кућу, вратити њиве, реке, планине, шуме, руднике које су претходни станари тако олако предали, како ће бринути о Кући, право домаћински. Већ после пар дана у Кући постало је јасно да ће ови прасићи наставити да раде све оно што су радили и претходни станари. Удобно су се сместили у своје собице и уживали у поклонима зеленаша који су перфидно одиграли првих пар дана боравка Прасића у Кући.

Толико су их заблентавили неким причама да су Прасићи потпуно заборавили на то да је Зли Вук стигао не близу Куће, већ да одавно уселио у једну од соба и нема намеру да је напусти. Шта више, захваљујући сјајним односима са старим станарима који су му обећавали свашта-нешто, Зли Вук је тражио да Прасићи тотално испразне тај део Куће како би се он башкарио и уживао у свим лепотама. Његове захтеве подржала је гђица Портпарол Зеленаша која је у име својих послодаваца инсистирала на томе да се Прасићи одрекну дела Куће, а они ће им дати Шарену Лажу која се више не продаје ни на сеоским вашарима.

Прасићи су се нашли у проблему. Они би радо прихватили Шарену Лажу, свиђа им се да живе у Кући па макар морали да се одрекну и дневне собе, али је постојао објективан проблем јер Кућа није била њихова. Кућа им је била дата само на коришћење. Наследници оних који су је изградили нису пристајали на уцене Зеленаша и Злог Вука. Напротив. Све гласнији су били они који су одбијали шарену лажу и тражили да се Прасићи окрену Сунцу које се рађало на Истоку и за које су били уверени да ће растерати тмурне облаке над Кућом.

Прасићи су сели да разговарају. Једном, други пут, трећи пута. Седели су и причали сатима, али ништа нису успели да смисле. Оно што су знали је да никако не смеју тек тако да се одрекну Дневне Собе, јер је у њој, као и у свакој дневној соби било оно најбоље, највредније, оно чиме се дичиш, оно што је твој понос. Исто тако су знали да Зеленаши и Зли Вук тесно сарађују и да их држе у шаци, делом због бивших станара, али и делом због неких дугова које су сами Прасићи направили, и да јасно, гласно и отресито одбијање не долази у обзир. Били су у озбиљном проблему.

Сунце се на Истоку све више указивало, али, упркос топлини коју је слало ка Кући Прасићи су упорно окретали главу од њега све под изговорм да им иде у очи и не могу да гледају. Наследници оних који су изградили Кућу, са друге стране, упорно су се окретали ка Сунцу желећи да их оно бар мало угреје.

Проблем Дневне Собе, Зеленаша и Злог Вука је толико нарастао да је део Наследника одлучио да Прасиће примора да јасно, гласно, отресито кажу да ни по коју цену неће да испразне Дневну Собу и ослободе је за Злог вука. Изненадили су многе, укључујући и саме себе. Успешно су се организовали и почели да кампују испред Куће. Одлучни да не оду док се неке ствари не реше. И око Дневне Собе и око Сунца и још многих „ситница“ које живот значе.

Прасићи су званично рекли да неће дати Дневну Собу, али су додали да ће још мало причати са Портпаролком Зеленаша и Злим Вуком. Све у нади да ће се Наследници уморити и отићи својим кућицама, а онда они моћи да ураде оно што се од њих тражи. Верују да Наследници нису упорни. Да нису истрајни. Да ће врло брзо одустати.

Да ли су у праву?