pregovoriОно што се дешавало у Бриселу, а мислим на осму – одлучујућу (тако су је назвали учесници преговора и медији) рунду преговора Београда и Приштине уз посредство Европске уније, данас оцењују на два начина који су, заправо, две крајности. Једни кажу да је дошло до застоја, други да су преговори пропали.

У зависности од тога кога читате кривци за то су Београд односно Приштина. По једним изворима Београд се ухватио минимума као пијан плота, а „широкогруда“ Приштина више није могла да попушта. По другим Београд је дао све што је могао, али Приштина инсистира на томе да Срби не добију ништа. И стало је.

Кажу да је јуче у Бриселу било бурно, да су Тачи и Вучић викали један на другог. Из табора Приштине тврде да Вучић не зна да се понаша у преговорима, а извори блиски Београду наводе да је Вучић заузео чврст став да је Београд довољно попуштао и да је ред на Приштини да покаже добру вољу.

Кетрин Ештон је изјавила да су преговори завршени и да је остало да се Београд и Приштина договоре, али и да је међу њима „узан али дубок јаз“. (узан = остао је још само један споран моменат, дубок = признање малигне творевине које званична Србија, наводно, никад неће изрећи)

Мало читам, мало слушам и не могу да се отмем утиску да однос Брисела према Београду и Приштини подсећа на однос родитеља према старијем, односно млађем детету. Београд је, наравно, старије дете коме се све ускраћује науштрб млађег. Млађем је дозвољено све јер је још увек мало и не зна ништа, па га је најлакше придобити тако што му дате све што тражи. И онда се дође у ситуацију да је старије дете дало све, осим кошуље с леђа и да њу неће да да, први пут је рекло НЕЋУ, ма шта да му се каже, ма шта да се уради. Тог тренутка негде родитељ почиње да схвата да и млађе дете мора мало да попусти да би његова игра успела, али је то млађе дете толико размажено, толико се осилило да ни по коју цену неће ни оно да одустане. И онда је родитељ у проблему. Испада да није баш толико успешан у тој улози колико је веровао да јесте.

Наравно да карикирам, али преговори у Бриселу заиста личе на то. Преговори су почели још за време демократске власти и од стране тадашње опозиције су критиковани максимално. На удару критика нашли су се и преговарач и потписани уговори и олаки пристанци на све што је Приштина тражила. А онда су се десили избори, опозиција је освојила власт, повезала се са делом претходне гарнитуре и по принципу „где ја стадох ти продужи“ наставила добро утабаним преговарачким стазама. Све је подигнуто на виши ниво. У преговоре се од стране Београда укључио ни мање ни више него премијер Ивица Дачић који је и министар полиције. Тако смо дошли у парадокаслну ситуацију, могућу ваљда само у Мајци Србији, да министар полиције седи за истим столом са – терористом кога је судство државе чији је министар осудило на 10 година робије! Да, мислим на Хашима Тачија. И тако је Приштини дат легитимитиет. Они у Бриселу седе, причају, договарају, деле, али никако да се усагласе.

У свим досадашњим рундама преговора (кад неко каже рунда ја помислим на бокс и не могу крити, све прижељкујем да чујем да је дошло до преокрета у последњим секундама одлучујуће рунде у коме је представник Србије нокаутирао ривала и забележио ону најслађу победу) Београд је пристајао на све. Шта год су терористи (сад износим своје мишљење и ствари зовем правим именом) из малигне творевине пожелели под притиском „неутралног посредника“ огледаног у лику Кетрин Ештон Београд им је дао. Заузврат се Србима „излазило у сусрет“ у том смислу што отимачи српске земље нису тражили експлицитно признавање малигне творевине. Али, како су преговори одмицали, терористи захтевали све више и више не дајући ништа заузврат, Београд је остајао без простора за маневар и пред собом и пред народом, постајало је извесно да ће  преговори запасти у ћорсокак и да ће у одређеном тренутку бити прекинути без коначног договора.

Српска делегација, која је у овој осмој рунди играла (избегла сам термин наступила јер ме то наступ асоцира на наступ лудила или наступ у циркусу, мада све што се дешава и личи на циркуску представу у некој лудари) у појачаном саставу са све Александром Вучићем, многи кажу тренутно најпопуларнијим политичарем у Србији, кога је у преговоре укључио председник Томислав Николић, само пар дана после захтева САД и Брисела да се и Вучић нађе за преговарачким столом, се у осмој рунди преговора сетила Резолуције 1244 и одлучила да се мало придржи за њу. Оно око чега се, званично, ломе копља између Србије и терориста су овлашћења заједнице српских општина на Косову, пре свега у области полиције и правосуђа. Србија сматра да је то минимум који је неопходан за постизање договора, терористи неће ни да чују за тако нешто јер се то, обрати пажњу, КРШИ СА ЊИХОВИМ УСТАВОМ!

Поставља се питање који мој српска делегација, којој само недостаје председник Томислав Николић да би то био комплетан државни врх, уопште тражи у Бриселу кад се све то што се дешава крши са Уставом Србије?  Како је то назови Устав малигне творевине важнији од Устава Србије? Зашто уопште Србија и седи у Бриселу? (кад кажем Србија јасно је да мислим на представнике власти)

Ем што крше Устав и преговарају са отимачима српске територије о аутономији за Србе на делу своје територије (што је парадокс каквог нема), ем што причају са осуђеним терористом што је ван памети, ем што стрепе и пристају на све зарад неког имагинарног датума о почетку неких преговора за нешто што је више него неизвесно. Упорно истрајавају на овим преговорима како би добили датум за неке нове преговоре, овога пута о уласку у ЕУ. А све време се под тепих гура чињеница да је сама Ангела Меркел, она која ведри и облачи Европском унијом, својевремено изјавила да после пријема Хрватске у ЕУ неће бити пријема нових чланица.

Зашто Србија уопште преговара са терористима под патронатом посредника наводно неутралне и објективне Европске уније? Подсетимо, ако је уопште подсећање и потребно, Европска унија и САД су они који су подржали Шиптаре да најпре 1999. после милосрдних часова демократије преузму контролу над Косовом и Метохијом, а онда и прогласе малигну творевину. Уз њихову прећутну сагласност Шиптари су спровели неколико акција етничког чишћења које су резултирале додатним смањењем српског живља у јужној покрајини. Запад већ 15 година врши различите притиске на Србију како би се она „добровољно“ званично одрекла најпре једног дела своје територије – Косова и Метохије – што би отворило могућност да се и други делови издвоје из Србије.

Све горе изречено се слива и једно логично питање на које нико не жели да да одговор:

Ако малигна творевина није и никад неће бити призната зашто државни врх седи за истим столом са осуђеним терористом и преговара о контроли над једним делом дела своје територије?

Advertisements

Коментари на: "Застој или пропаст?" (6)

  1. Речца „НЕ“ (НЕЋУ) је према неким психоаналитичарима трећи и последњи (кровни) организатор психе детета и јавља се крајем прве, односно почетком друге године живота, представљајући одраз снаге детета да почне са препознавањем сопственог постојања као одвојеног, самосталног, независног од мајке и осталих важних особа у развоју.
    Први организатор психе, тзв. социјални осмех, јавља се око четвртог месеца;
    Следи други организатор психе, страх од напуштања (од стране важних „објеката“-драгих људи), који се јавља око осмог месеца живота.

    Наша државна политика је, елем, од почетне пријатности (осмехивања) изазване идејом о прикључивању ЕУ, преко стрепње да ће нам иста окренути леђа, тј. да ћемо је изгубити уколико не будемо добро дете, коначно у прилици да се осамостали и трасира пут заокривању сопственог развоја (политичке самобитности и самосталности у односу на ЕУ).

    Поздрав за ИВИНСВЕТ.

    • Остаје да видимо да ли ће искористити прилику или ће у последњем тренутку опет превладати страх од одбацивања па ће се вратити улози уплашеног детета које ради све што му кажу.
      Хвала за стручну анализу и проширивање знања.
      Велики поздрав.

  2. Одлично уочено оно, са старијим дететом. Одлично. Понашање нашег политичког врха и јесте на нивоу детета, све са оним ‘оће каки-неће каки. Чини се да, као деца бирају да сањају само лепе, снове у боји…Проблем је у томе што боје дотура ЕУ, и сад форсирају сиву, мрку и црну…А снови су све више кошмари…:(
    поз

    • Баш тако. А, све ми се чини да се њихов најстрашнији кошмар претвара у реалност… Нажалост, тај кошмар постаје реалност свих нас….
      Хвала на посети и коментару.
      Велики поздрав.

  3. Prvo, bilo me je strah ove “osme runde“ jer je bila pripremana bar koliko i “osma sednica“, pa sam sve nešto mislio – brate, uvek kad nam uvale taj “osmi mućak“ desi nam se neka istorija… Plašio sam se da ta istorija ne bude “priznavanje“…
    Srećom – nije…
    Ali, ne lezi vraže, izgleda da nije samo privremeno… Jer…
    http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=04&dd=03&nav_category=640&nav_id=701622
    Ljudi još uvek nisu rekli “neću“ i, na žalost, moguće je da smo još uvek u osmom mesecu našeg kvaziživota…
    Opet se plašim… Da nam ove izjave ne nose ništa dobro… Da one samo znače da će NVO “Ivica Vuče Tomu“ platiti famozni “Datum“… Cena je “tričava“ – par stotina “iljada… Srba… Koji, uzgred, čak i nisu iz Beograda, pa im je i vrednost daleko manja…
    Ipak, kada se “otresemo“ tih “provincijalaca“, zamislite to blagostanje koje nas čeka…
    DATUM…
    “o otpočinjanju pregovora za pristup EU“
    ….
    ….
    ….
    Pa, ima li išta veće, lepše i vrednije od toga…?

    • „…uvek kad nam uvale taj ”osmi mućak” desi nam se neka istorija…“ – баш тако…

      Е, мој Бато, шта је пар стотина ‘иљада тамо неких Срба на тамо некој територији кад они добијају могућност да се тријумфално клибере и машу папиром на коме је исписан неки датум. Ионако ће врло брзо по добијању тог папирића морати да се одрекну још пар стотина ‘иљада других тамо неких Срба и тамо неке територије. Од нечега морају да крену, њима је реално сасвим свеједно од чега. Спремни су они на одрицања, годинама су се припремали за такву одговорност.

      ‘ебо народ, ‘ебо земљу – датум је мајка!

      Опет се сетих једне странице на друштвеној мрежи која је још пре пар година својим именом пластично објаснила како ће изгледати улазак Србије у ЕУ:

      Кад испунимо све услове за ЕУ, недостајаће нам још само народ и територија

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

KevaiPo

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: