IMG_2723С обзиром да веома волим песму „Не дам!“  Невена Милаковића Ликоте, а утисак је да се свидела и другима, желела сам да свима мало више приближим стваралаштво овог песника рођеног у Подгорици.

До сада је објавио четири збирке песама: “Дар Мајке Божије”, “Зебња”, “Радост покајања” и “Румија Јованова”

У наредним редовима неколико његових песама. За почетак само пар, али препорука је да се с времена на време враћате овој објави јер ћу је допуњавати са новим песмама.

Христос се роди!

Безумни свијет демонском страшћу
рат против слугу Божијих води,
и док га распињу проклети влашћу
Србин им каже:„Христос се роди!”

Док му се срце немоћно цепа
а душа чиста стреми слободи,
Србин не мрзи већ к’о да тепа,
кад благо каже:„Христос се роди.”

Како објаснити безбожној души
када нам санкције звјерске уводи,
када нам огњишта и Цркве руши,
што значи Србину:„Христос се роди.”

А кад га издаја братска ошине
кад сазна да крв га властита уходи,
сунце му Вјере предачке сине
и храбро викне:„Христос се роди!”

Кроз кланце страсне и адске тмине
праведном смјелошћу још Србство броди,
и кад је најтеже, Вјера не мине,
јер чује Свето: „Христос се роди.”

„Христос се роди”!„Ваистину!”
и нема ствари важније, прече,
него да пренесем својему сину
оно што мени отац рече:

„Припази сине к’о очи своје
да Господ свуда са тобом ходи,
нека те чувају Молитве моје
и Свети Завјет: ”Христос се роди!„”

ГАЗДА СТЕВАН

И данас кад снијег окује питома села Шумадије,
Топлина вјековних огњишта окупи к`о некад људе,
И још се кромпир под жаром џара, и још се врела ракија пије,
И још се увијек у глуво доба, времена давно минула буде.

И увијек некако кад замре прича, кад је надгласа хук вјетра свана,
Нађе се какав ћудљиви чича, да мучни тајац бесједом скрати:
„Чусте л` ви ђецо за газду Стевана? Тишина дедер“, подвикне строго:
“ Сад ће вам ђедо, пилићи моји, све како требује казивати!“

Онда се прво накашље важно и напуни лулу старим дуваном,
Па строго погледа око себе и тргне гутљај црнога вина,
К`о да се спрема у коштац ухватит` са неким давно прошлим земаном,
К`о да се враћа очевој кући, покајном кораком блуднога сина.

„ Живљаше ђецо моја, у оној кући насред села,
Што јој се од корова примаћи не може,
Домаћин чувен на далеко, све одавде до бијела града…
Добар човјек бјеше, не узми ми за гријех Боже,
Јер сиротог биједа мори, а богатом душа страда.“

А душу је, кажу, мирно испустио, чак му је и осмјех на лицу остао,
Па се и сам Прота смјерно прекрстио, када се са гробља сеоског враћао:
„Нас је газда Стеван добрим задужио,
Нека би му Господ драги, у Насељу Рајском уточиште дао.“

И стварно се Стеван нађе пред Рајским Дверима,
И хтједе да прође кроз њих, попут бескрајем гоњеног вјетра,
Наоружан доброчинством што чињаше мјештанима,
Кад га благо заустави златно жезло Светог Петра.

„ Куда си то кренула, душо напаћена“,
Упита га Светац, благородно и смирено к`о што само Свети знају,
Само Му је једна суза заискрила из светачких дивних зјена:
„ Јеси л` Стево заслужио да се нађеш баш у Рају?“

„ Па добро, нек` буде“, прошапта тихо, са тугом брижног оца у гласу,
И виђе Стеван: У руци држаше кантар, већи од свијета цијела:
„ Ја ћу положити једну сузу… ту гдје су гријеси… на лијевом тасу,
А ти на десном приложи дијете, сва твоја добра и праведна дјела.“

Гледа Стеван ону сузу, па се простодушно смјешка:
„ Мене као добротвора знаде Шумадија цијела,
Па зар може једна суза бити као живот тешка?“
То помисли па, па приложи Цркву гдје су добра дјела.

Засја Црква попут сунца на праведној Рајског ваги,
Љепотом би све појмљиво оку људском засјенила,
Ал` Стевану не промаче Светитељев поглед благи,
Она суза лежи мирно, није се ни помјерила!

Помрачи се невјерицом лице газде добротвора,
Одрече се од гордости као владар од престола:
„ Схватио сам Свети Петре, знам да тако бити мора,
Ал` нека је поред Цркве и камена ова школа.“

„Ту сам школу сам градио, за дјечицу нашег краја,
Њих сам ради и Мораву плаховиту премостио,
Мост саградих, да обале завичаја мојег спаја,
Не би ли се пред Господом, макар мало искупио.“

Па проложи Стеван Цркву и мост, сличан вјечности,
А знао је да ће она суза опет претегнути:
„ Немам ништа више Свече, нек ми Господ Бог опрости,
Још једино желим знати, због чега ћу погинути?“

„ Кад си оно газда Стево, ћуприју саздао,
Искупи се силан свијет да се чуду диви,
Тад си дије моје јадно, пред просјака слијепог стао,
Пред убогог старца што од милостиње живи.“

„ На шешир си сламни његов умало згазио,
Тргнуо се кад из њега, жуте паре зазвечаше,
И кад си му оно, грубим гласом подвикнуо:
„ Купи своје ствари старче, не долази овдје више.“

„ Онда си се, сјећаш ли се, до земље повио,
Ал` не да се због безумља својега покајеш,
Н`о си камен, сиромаху у шешир бацио,
И рекао да му тиме милостињу дајеш“.

„ Оваквим сам каменом Цркву саградио,
И школу, и ћуприју на којој ти просиш,
Тако си га Стеване, сјети се, грдио,
Ту се сине заче гријех с` којим се сад носиш“.

Потече из очију грешнога Стевана,
бујица искреног, људској покајања,
Плећа му се уморена варљивим свијетом,
пред Свечевим ногама скрушено повише,
и гле чуда, она суза биваше све мања,
и кад опет диже главу, не б`јеше је више.

Мјесто ње се онај просјак однекуд створио,
Ал` на њему нису рите н`о хаљине царске:
„ Хајде самном, ја сам брате за тебе молио,
Па прођоше загрљени кроз Капије Рајске.

„ А ви ђецо чујте добро што бесједи чича стари,
Јер живот ће овај, као трептај ока проћи,
Не тражите благо чеда ђе црв гризе, и ђе рђа квари,
Само душу сачувајте, награда ће сама доћи“.

ЛИЧКА

У јами безданки скривеној од Бога
крвавим шипражјем и људским костима,
дјевојчица снена, будила је оца
мазећи га благо дрхтавим прстима,
преслаба да глас испусти…
да се прекрсти…да одвеже жицу
што га је спутала,
само му је лице хладно цјеливала…
само га је сузом врелом умивала…
што је друго могла, па била је мала.

Није се плашила мрака јер сви су овдје били,
и мајка и браћа и бака…и ђедо Радивоје,
као да ломе чесницу Божићну,
као да се у Цркви моле,
као да поред Коране бистре
јагањце пастирским страхом броје.

А негдје горе, на пола пута до васионе,
завијали су курјаци гладни,
са снијегом затрпане Капеле,
ваљда су хтјели да је успавају,
да је од утвара паклених склоне,
ваљда су урликом демоне гонили,
што душу њену уграбит` желе.

„Вуци су јагњад Божија,
а звијезде Небеске свијеће“,
осмјех јој избриса сузе
и ледне самртне грашке,
„ова је јама капија Рајска,
улаз у вјечно пролеће,
тамо ме чека моја Лика,
моја љепотица, моја Јесеница,
тамо ме неће стићи оштрица
крваве разбратне каме усташке.“

Са тим је осмјехом блажено заспала,
к`о некад поред древног огњишта,
опијена мирисом варенике
и дима из стричеве луле криве,
душу је невину Светачким миром…
онако Лички…Господу предала,
као по навици…као да то није ништа…
као да није мала…
и одлетјела тамо гдје нема мржње,
гдје добре душе вјечито живе.

Љубав и Смирење

Свети двопрег: Љубав и Смирење,
наспрам мржње и гордости хладне,
љубав душу до Неба уздиже,
лествицом је побожности пење,
смиреност је чува да не падне.

Два су крила потребна да стигнеш до Раја,
лијево је Љубав, а десно Смирење,
Молитва је ореол што их складно спаја,
а Анђео чувар, праведно чињење.

Помисао мирна све замке раскида,
а Љубављу душа свијет обасјава,
Смирење је важније од очњега вида,
гдје Љубав царује, ту је Вјера права.

Ево и ја молим, рањен маловјерјем,
притиснут свијетом као птица перјем,
док ми душа раслабљена гријесима стење,
да ме спаси Љубав, Вјера и Смирење.

Помирење

Ноћас сам се својски испричао са собом,
први пут смо искрени били обојица,
први пут смо скинули све маске са лица,
један пред колевком, а други пред гробом.

„ Хајде да се помиримо“, рекох самом себи,
„ Убиће нас ова самоћа убога,
Па немамо никог осим Вишњег Бога,
Пружи руку, помози и теби имени.“

Ноћас сам се кришом са собом мирио,
Свјестан да сам себи највише згрешио,
Ако опрост добијем од себе самога,

Изић` ћемо лакше заједно пред Бога,
И Он ће милостив мени грешном бити,
Јер сам се са собом знао измирити.

Рапорт Генералу

Господине генерале!
Смије ли Вам се обратити
војник без војне поште,
… ратник без ратног распореда,
човјек који је војничку заклетву
срамно погазио,
дезертер без Отаџбине и части
покоран квислиншкој власти,
што плашљиво пред собом гледа
како курјаци оштре
своје очњаке крваве
церећи се злокобно
несвијести нашој дубокој
и немоћи нашој да спасемо себе
бранећи Команданта!

Моја је јединица Генерале
избрисана из бројног стања,
моја је чета жртвована
и више не постоји,
нашој се „слави тиранин
грохотним смијехом клања,
а наше душе
ђаво трљајућ’ руке броји!

Моји су саборци контузовани
крештавим женским гласом,
очи нам спржише бљеском
месије антихриста,
у тор нас угони фармер
својим чувеним ласом,
наше је достојанство
згажена кишна глиста!

Мараме црне не видимо,
црн нам образ не смета,
гробова својих се стидимо
стид нам је најмања штета,
и дјецу своју
без стида у очи гледамо,
јер и нас се очеви стиде,
и Вас би Генерале
хтјели да предамо,
и ред је да сви виде
да нисмо ни Срби, ни Православци,
ни људи ни покорни сужњи,
ни проклетници што Вам
свјесни издаје своје завиде,
ништа од тога Генерале:
МИ СМО ОБИЧНЕ ГЊИДЕ!

Праштајте славни Генерале
ако се опростити може
војнику што нема
ни храброст ни вољу
да каже:
„Помози нам Боже,
наш је Командант
на бојном пољу
и још се јуначки бори,
да ослободи војску своју,
да старог Србина створи,
да скине повез са очију наших ,
да будемо опет предака вриједни,
помози ми Боже, људи се плаших,
жртвовах душу
за живот биједни.

Свети Вукашин Јасеновачки и Клепачки

Небо надамном бијаше крваво и земља испод мене
и птице и јасени и очи људске и мајке што дјецу стежу,
крв је обојила усташке руке и гркљане пресјечене
и душе црне и престрашене срне и жице наоштрене да разум свежу.

Свуд око мене самртни крици
кркљањем прекланих смрт се церека,
прилазим послушно својем убици
и ледној оштрици србосјека.

Гледам га радознало у угасле очи
тражећи у њему остатке човјека
пијаног од крви што му с’ каме точи
као дјечија суза, као капља млијека.

А он силан…распојасан…на гомили мртвој стоји,
наздравља опклади добијеној, па он их је забога највише погубио,
к’о дукате своје жртве са демонским смијешком броји
бодући их да провјери је ли који преживио.

„Што ме гледаш тако старче, зар си разум изгубио“,
рикну као звијер рањена и ножем ка мени крену,
а ја сам се к’о пред причест своју прву прекрстио
радујућ’ се к`о рођењу самртноме својем трену.

„А страх“…помислих…“Зашто се не бојим,
па звијер ми очи копа и режећи месо сијече…
зашто тако равнодушно пред џелатом својим стојим,
како могу да га жалим док му крв са руку тече?“

Па и он је некад створ Божији био,
и он душу има, како она само пати,
ја сам му све несрећнику још на овом свијету помраченом опростио,
ал’ како ће кад час дође пред жртвама својим стати?

„САМО ТИ ДИЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО“.
шапнух му језиком што је одсјекао
и видјех очима својим ископаним страх што му је грчем лице нагрдио,
кажу није никад више ни пиле заклао,
да се манит проклињао и од људи вјечно крио.

А ја се молим за душу његову
као и за душе оних које је поклао,
можда ме због тога људи Светитељем зову,
можда зато памте ријечи:
„САМО ТИ ДИЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО“.

АНЂЕО

Био сам тамо и све сам видио дјецо моја,
жицом сам крвавом Икону Свету
у мозак властити урезао не сјећања ради,
нит` сачувај Боже сулуде освете,
јер ко би пожелио памтити призор
од смрти црњег усташког строја,
монструма што је с осмјехом пакленим
недужну дјечицу пјевајућ’ клао
и нијеми вапај што к’ небу шаље
усташком камом преклано дијете.
Нијесам без разлога дјецо моја
Икону ову толико дуго од људи крио,
Нијесам је узалуд сав вијек убоги
крвавим кошмаром предивну мазио,
и сад знам зашто је Господ хтио
да ја једини
утекнем клетој душманској ками,
тако сам близу вјечитог свјетла
у оној проклетој јами био,
тако сам близу рајске стазе
својим грешним ногама газио,
па ту ме дјецо, у тој безданки,
прикривен у тами,
јачи од смрти, мржње и бола
гледао благо Анђео сами.
Шачица недокланих жудно је гледала горе
крвавим отвором јаме и свјетлом прелешћена,
слијепа да види хорду што је оштрила зубе,
спремна да настави хајку,
наједном… зачух лепет што крила Анђела творе
и не видјех ништа љепше до тог божанственог трена,
предамном стајаше дијете које је тражило мајку.
Не бјеше ни назнаке страха на његовом прекрасном лицу,
ни мрака, ни очију страшних, ни крика што душу леде,
није знао за патњу, ране и крваву жицу,
само је тражио ону коју толико воли.
А око се његово држаше за једну танку жилицу,
и зној се самртни скупљао по његовом Светом лицу ,
и свјетлом сијаху његове Светачке усне блиједе
док тихо шапташе мајци :
„Не брини мамице мила, ништа ме не боли!”
Несташе у том трену и жртве и џелати,
неста и мрака и свјетла и зла што добру пријети,
о каква ми радост Душу испуни када схватих…
сву ју је прожео овај прекрасни дјечак Свети.
И ништа више дјецо не може да ме спријечи
сваком ће искушењу Душа да одоли,
само да Господ једно никада не дозволи
да никад не пресахну ове Свете дјетиње ријечи:
„НЕ БРИНИ МАМИЦЕ МИЛА, НИШТА МЕ НЕ БОЛИ.”

Advertisements

Коментари на: "Поезија Невена Милаковића Ликоте" (2)

  1. moram priznati da nisam čuo za ovog lika, ali zato je tu naša Iva da nam prikaže 😉

    • Мени је задовољство да већи број људи сазна за Невена. Мислим да заслужује.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

Магацин

Национални портал

%d bloggers like this: