mika anticНа данашњи дан, 14. марта 1932. у селу Мокрину у северном Банату, рођен је српски песник Мирослав Мика Антић. У Мокрину је завршио основну школу, гимназију у Кикинди и Панчеву, студирао је у Београду.

Постоје људи које оставе трајан белег у времену и такав је Мика Антић. Они који су га познавали кажу да је био сав од песме, сете и доброте. Душа од човека. Он сам о себи никада није много причао, али је зато нашироко писао.

– О мени се најлепше брину они који ме остављају на миру. Највише бих волео да сами измислите моју биографију. Онда ћу имати много разних живота и бити најживљи међу живима. Рођен сам у равници. То је земља без одјека. Ту ништа не враћа дозиве. Попију их даљине. Јата лете у месту, и могу се убрати. Све се пригиње земљи. Све је надохват руке. Ту се простори мере свитањима и сумрацима, а време дужинама сенки. Млечни пут је до колена, као просута слама. Не мораш да се пењеш: звезде расту у жбуњу. Само се упутиш равно, па врежама од злата и после десетак корака већ ходаш по небесима – оставио је Антић прибележен осврт на вољену равницу, али је за живота муку мучио са исписивањем своје биографије.

mika antic7Говорио је да праву биографију, онакву какву би желео, још нема и поред толико књига које је написао, слика које је излагао, филмова које је снимио, драмских текстова, репортажа у новинама…

– Сваког јутра пожелим да почнем једну одличну биографију, која би послужила, ако никоме другом, бар ђацима у школи јер они, нажалост, морају да уче и живот писца. Ја бих био најгори ђак јер ни свој живот нисам научио. А радио сам свашта. Био сам зидарски помоћник, физички радник у пивари, кубикаш на пристаништу, морнар, позоришни редитељ, бавио сам се водоводом и канализацијом, радио са компресорима, обрађивао дрво, умем да направим кров, глумио сам у једном луткарском позоришту, правио лутке, водио телевизијске емисије, био конферансије.

У шали је волео да каже да никад у животу није написао прву песми, већ другу.

– Прву сам преписао од Десанке Максимовић. Тада сам био ученик трећег разреда основне школе у једном селу које је било јако далеко, помало без књига и свезака, а са писаљкама смо писали на таблицама. Ја сам се докопао те Десанкине књиге која ми се страховито свидела и одабрао једну лепу песму, преписао сам је и прогласио за своју. Село је село и врло брзо се прочуло како сам написао једну дивну песму. Сви су климали главама и говорили како ћу једног дана бити велики песник. Другу песму после нисам смео да препишем да ме не ухвате, а бојао сам се и да је сам напишем јер сам знао да ће бити лошија. Тако сам од славе живео цео тај трећи разред. На крају школске године дечацима и девојчицама који су одлични ђаци дају се књиге на поклон. И ја сам добио књигу, мада нисам био сасвим добар ђак и стално сам нешто замуцкивао, а замуцкујем и данас. И онда када треба нешто да кажем, док то изговорим, они ми кажу да седнем и дају ми неку средњу оцену. За разлику од других које су биле отворене, моја је књига била запакована у фину хартију. Када сам је отворио, видео сам да је то иста она књига Десанке Максимовић. Мој учитељ ми је тако на један фин и перфидан начин дао до знања да сам нешто украо. Велика је срећа што је он то тада урадио, да није, можда бих крао целога живота и онда вероватно никада не бих имао задовољство да нешто сам направим. А највеће је задовољство кад човек нешто сам створи.

mika antic1Говорећи о својој љубави према Новом Саду умео је да каже:

–  Са најдражим градом је као и са најдражом женом и никада нећемо успети ни себи ни другима да објаснимо шта нас је то тако везало… Ући у нечији живот, отворити некога – значи почети један свет испочетка. Ја никада нећу написати књигу Друга љубав јер су све љубави које се догоде човеку у ствари прве љубави. Ако је заиста љубав у питању, ту никаквом бројању нема места

Од дечачких дана па до смрти остао је доследан себи, глув за све норме и слеп за упозорења.

– Од брака до коњака само је пола корака. Од друма до рума само разрока шума ума… Свако има своју песму. Ја немам своју жену, свој тип жене. Све жене на свету су ми се допадале и све музике на свету. Одушевљавао сам се Римским Корсаковим, Чајковским, Бетовеном, чак и неким тешким Вагнеровим партијама, а у исто време био сам спреман да лумпујем уз грчке и македонске песме. Оливера Драгојевића и неке далматинске песме слушао сам и педесет пута, као уосталом и неке међимурске и мексичке песме. Био сам у стању да бесомучно слушам све, од регтајма до најмодернијег џеза. Све оркестре, правце и стихове. Какво сам блиставо време проводио у Њу Орлеансу и истовремено мислио на дане и ноћи проведене са чика Јаником Балажом.

И тако би то трајало, да није дошла опака болест. Годинама се злопатио са срцем, али и њу је песнички прихватао као неопходност. А то је умео, понекад и са циничном опаском. Иако је дијагноза била црна, није престајао да пише и игра шах. Са лекаром који га је лечио, тражио је црне фигуре, које су, говорио је, у дослуху с његовом болешћу и судбином. Кад би однео победу над противником, ликовао је:

– Још се не спушта моја заставица!

mika antic3У његовом бићу био је усађен ген да се живи брже од живота, не испуштајући из вида саме дубине живота које је у песништву открио.

Онога дана када је Мика умро, 24. јуна 1986. у Новом Саду, увелико иза поноћи отворено је писмо адресовано на Дуду из комшилука које је апсолутно потврдило песникову жељу да измакне маленим замкама баналних говора и овешталих посмртних слова:

Дудо,

Кад ме буду износили, нека прочитају Бесмртну песму. А кад ме покопају, нека Јаника Балаж или Тугомир одсвира Пиро манда коркоро. Нико не сме да ми држи говор.

М. Антић

БЕСМРТНА ПЕСМА

Ако ти јаве: умро сам,
а био сам ти драг,
можда ће и у теби
одједном нешто посивети.

На трепавицама магла.
На усни пепељаст траг.
Да ли си икад размишљао
о томе шта значи живети?

Ко снег у топлом длану
у теби детињство копни.
Бриге…
Зар има брига?
Туге…
Зар има туга?

По мердевинама маште
у младост храбро се попни.
Тамо те чека она
лепа, ал лукава дуга.

И живи!
Сасвим живи!
Не грицкај као миш дане.
Широко жваћи ваздух.
Престижи ветар и птице.

Јер свака вечност је кратка.

Одједном: насмејани
у огледалу неком
добију зборано лице.

Одједном: на понеком углу
вреба понека суза.

Невоље на прстима стигну.
Године постану сивље.

Одједном свет, док ходаш
све више ти је узан
и осмех све тиши
и тиши
и некако искривљен.

Зато живи, ал сасвим!

И ја сам живео тако.
За пола века само
столећа сам обишао.

Признајем: помало луцкаст.
Понекад наопак.
Ал никад нисам стајао.
Вечно сам ишао.
Ишао…

Испреди из своје аорте
позлаћен конац трајања
и зашиј напрсла места
из којих дрхте чуђења.

И никад не замишљај живот
као уплашен опроштај,
већ као стални дочек
и стални почетак буђења.

2.

А онда, већ једном озбиљно
размисли шта значи и умрети
и где то нестаје човек.

Шта га то заувек иште.

Немој ићи на гробља.
Ништа нећеш разумети.
Гробља су најцрњи вашар
и тужно позориште.

Играјући се немира
и својих безобличја,
зар немаш понекад потребу
да мало кришом зађеш
у нове слојеве разума?
у суседне будућности?

Објаснићу ти то некада
ако ме тамо нађеш.

Знаш шта ћу ти учинити:
покварићу ти играчку
која се зове бол,
ако се будеш одважио.

Не лажем те.
Ја измишљам
оно што мора постојати,
само га ниси још открио,
јер га ниси ни тражио.

Упамти: стварност је стварнија
ако јој додаш нестварног.

Препознаћеш ме по ћутању.
Вечни не разговарају.

Да би надмудрио мудрост,
однегуј вештину слушања.

Велики одговори
сами себе отварају.

После безброј рођења
и неких ситничавих смрти,
кад једном будеш схватио
да све што си дисао

не значи један живот,

стварно наиђи до мене
да те дотакнем светлошћу
и претворим у мисао.

И најдаља будућност
има своју будућност,
која у себи чује
своје будућности глас.

И нема празних светова.

То, чега нисмо свесни,
није непостојање,
већ постојање без нас.

3.

Ако ти јаве: умро сам,
ево шта ће то бити.

Хиљаде шарених риба
лепршаће ми кроз око.
И земља ће ме скрити.
И коров ће ме скрити.

А ја ћу за то време
летети негде високо.
Упамти: нема граница,
већ само тренутних граница.

Једрићу над тобом у свитања
низ ветар клизав ко свила.
Разгртаћу ти обзорја,
обрисе доба у повоју
и призоре будућности
лепетом невидљивих крила.

И као нечујно клатно
заљуљано у бескрају,
висићу сам о себи
као о златном ремену.

Простор је брзина ума
што сама себе одмотава.
Лебдећу у месту, а стизаћу
и нестајаћу у времену.

Одморићу се од споредног
као галактичка јата,
која су срасла пулсирањем
што им у недрима траје.

Одморићу се од споредног
као огромне шуме,
које су срасле гранама
у густе загрљаје.

Одморићу се од споредног
као огромне птице,
које су срасле крилима
и цело небо оплеле.

Одморићу се од споредног
као огромне љубави,
које су срасле уснама
још док се нису ни среле.

Зар мислиш да моја рука,
колено,
или глава,
могу да постану глина,
корен брезе
и трава?

Да нека малецка тајна,
ил неки треперав страх
могу да постану сутра
тишина,
тама
и прах?

Знаш, ја сам стварно са звезда.
Сав сам од светлости створен.

Ништа се у мени неће
угасити ни скратити.

Само ћу,
обично тако,
једне случајне зоре
свом неком далеком сунцу
златних се очију вратити.

Кажњаван за све што помислим,
а камоли што починим,
осумњичен сам за нежност
и проглашен сам кривим
што љубав не гасим мржњама,
већ новом, већом љубављу
и живот не гасим смртима,
већ нечим друкчије живим.

Последњи рубови бескраја
тек су почетак бескрајнијег.

Ко траје даље од трајнијег
не зна за кратка знања.

Никад се немој мучити
питањем: како преживети,
него: како не умрети
после свих умирања.

4.

Ако ти јаве: умро сам,
не брини. У сваком столећу
неко ме случајно побрка
са уморнима и старима.

Нигде толико људи
као у једном човеку.

Нигде толико друкчијег
као у истим стварима.

Прочепркаш ли просторе,
ископаћеш ме из ветра.
Има ме у води.
У камењу.
У сваком сутону и зори.

Бити људски вишеструк,
не значи бити рашчовечен.

Ја јесам дељив са свачим,
али не и разорив.

А сва та чудесна стања
и обнављања мене
и нису друго до вртлог
једнолик,
упоран,
дуг.

Знаш шта су пророчанства?
Калуп ранијих збивања
и задиханост истог
што вија себе укруг.

Па што бисмо се опраштали?
Чега да нам је жао?
Ако ти јаве: Умро сам,
ти знаш – ја то не умем.

Љубав је једини ваздух
који сам удисао.
И осмех једини језик
који на свету разумем.

На ову земљу сам свратио
да ти намигнем мало.
Да за мном остане нешто
као лепршав траг.
Немој да будеш тужан.

Толико ми је стало
да останем у теби
будаласт,
чудно драг.

Ноћу, кад гледаш у небо,
и ти намигни мени.

То нека буде тајна.

Упркос данима сивим,
кад видиш комету
да видик зарумени,
упамти: то ја још увек
шашав летим и живим.

Advertisements

Коментари на: "Мико, срећан рођендан" (6)

  1. Nema se šta dodati… Vrhunski virtuoz reči… Nema dalje, nema bolje…

  2. Један од мојих омиљених песника! Хвала ти за овај текст. 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

KevaiPo

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: