gazimestan sloba

На данашњи дан, 11. марта 2006. у притвору Хашког трибунала под сумњивим околностима преминуо је Слободан Милошевић, некадашњи председник Србије и СР Југославије. Милошевић је умро од инфаркта у својој ћелији током суђења за ратне злочине и злочине против човечности на Косову и у Хрватској, и за геноцид у Босни и Херцеговини. Постоје они који верују да је тамо убијен.

Градске и државне власти нису дале дозволу да се Милошевић сахрани у Београду уз државне почасти, тако да је бивши председник сахрањен у дворишту породичне куће своје супруге Мирјане Марковић у Пожаревцу.

Милошевић је рођен 20. августа 1941. у Пожаревцу, где је завршио гимназију, а дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Београду 1964. Маја 1989. изабран је за председника Председништва тадашње СР Србије. На оснивачком конгресу Социјалистичке партије Србије, 27. јула 1990. постао је први председник те странке настале уједињењем дотадашњег Савеза комуниста Србије и Социјалистичког савеза радног народа Србије. На челу СПС налазио се до смрти. На првим вишестраначким изборима, децембра 1990, изабран је за председника Србије. На превременим изборима, децембра 1992, поново је изабран за председника Србије, а од 1997. до октобра 2000. године био је председник Савезне Републике Србије. Са тог места смењен је „демократском револуцијом“ започетом 5. октобра.

Предводио је делегацију током мировних преговора у Дејтону (САД), новембра 1995.  и потписник је Споразума о миру у БиХ, познатог и као Дејтонски споразум, децембра 1995. у Паризу.

Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу током бомбардовања  27. маја 1999. објавио је оптужницу против Милошевића. Ухапшен је 1. априла 2001. због злоупотребе службеног положаја, непуних шест месеци пошто је окончана његова владавина. На основу Уредбе Владе Србије, Милошевић је Хашком трибуналу изручен 28. јуна 2001.На Видовдан. Суђење Милошевићу у Хагу почело је 12. фебруара 2002.

Симболика Видовдана присутна је и у животу Слободана Милошевића. Може се рећи да је овај празник његово политичко рођење и његова политичка смрт. Широким народним масама постао је познат после чувеног говора на Газиместану 28. јуна 1989. Тачно шест векова после Косовске битке на Газиместану је одржана централна прослава обележавања 600 година од Боја на Косову. Легендарна сцена, Слободан Милошевић са позорнице високе 18 метара пред, процене су се кретале између 1,5 и 2 милиона људи, одржао је говор који га лансирао у орбиту. Тог тренутка за неке је Слоба постао нови Лазар, онај који ће помоћи васкрсење Србије. У говору је, између осталог рекао:

“…На овом месту у срцу Србије, на Косову Пољу, пре шест векова, пре пуних 600-на година догодила се једна од највећих битака онога доба… Шест векова касније, данас, опет смо у биткама и пред биткама. Оне нису оружане, мада и такве још нису искључене. Али без обзира какве да су, битке се не могу добити без одлучности и храбрости. Без тих добрих особина које су онда давно биле присутне на Косову. Наша главна битка данас се односи на остварење економског, политичког, културног просперитета… Пре шест векова Србија је овде, на пољу Косову, бранила себе. Али је бранила и Европу. Она се тада налазила на њеном бедему који је штитио европску културу, религију, европско друштво у целини. Зато данас изгледа не само неправедно већ и неисторијски и сасвим апсурдно разговарати о припадности Србије Европи. Она је у њој непрекидно, данас као и пре. Разуме се, на свој начин. Али такав који је у историјском смислу није никад лишио достојанства…“

Неколико деценија касније делове тог чувеног говора извађене из контекста Хашки трибунал је користио као доказни материјал његовог ратног поклича који је запалио Балкан.

Само 12 година после легендарног газиместанског говора тачно на Видовдан, 28. јуна 2001. Слободан Милошевић је из Београда послат за Хаг. Као пакет, са све машницом Ђинђић и остатак ДОС-а на чијем челу се још увек налазио Војислав Коштуница, су бившег председника Србије и СР Југославије испоручили Хашком трибуналу. У том казамату формираном да би се оправдало етикетирање Срба као геноцидног народа Милошевић је под сумњивим околностима и скончао непуних пет година касније – 11. марта 2006.

Милошевић је у више наврата тврдио да је неко у Хагу предузимао “активне и смишљене кораке” да уништи његово здравље и да су, с циљем да се то прикрије, судије тог суда одбиле да му дозволе да оде на лечење на кардиоваскуларну клинику у Москви. Тадашњи главни тужилац Трибунала Џефри Најс је током суђења у више наврата тврдио да Милошевић манипулише својим здрављем одбијањем да следи прописани лекарски режим.

Његови посмртни остаци допремљени су из Хага у Београд 15. марта 2006, а наредног дана је његово тело изложено у холу зграде Музеја “25. мај” у оквиру музејског комплекса на Дедињу. Сахрањен је у дворишту породичне куће у Пожаревцу, 18. марта 2006, уз звуке Посмртног марша и руске народне песме.

Многи сматрају да је говором одржаним пред други круг избора 2. октобра 2000. био својеврсни пророк.  Најавио оно што ће се дешавати у Србији и са Србијом. Неки сматрају да је тај говор био последње упозорење које су многи слушали, али нико није умео да чује и препозна поруку.

 

Advertisements

Коментари на: "Седам година касније" (19)

  1. Ne znam, mnogo toga ćemo tek shvatati i saznavati, puno toga je radio, uradio, ali i grešio … da je bio mudriji, da je bio prizemniji, da je oslušnuo narod, da nije dozvolio onoj s cvećkom u kosi da ga blamira i kopromituje, da je obuzdavao apetite vozača formule jedan koji se obogatio nošenjem gajbica …možda bismo svi bolje prošli…
    Kako vreme prolazi, sve više mi se čini da su sva trojica aktera u okončanju one države bili samo pioni u rukama scenarista , koji su vešto izveli igrokaz razbijanja jedne zemlje i izazivanja gradjanskog rata u njoj. Samo su ona dvojica svoj narod uzdigla, a pod vlašću ovog našeg – odvijale su se stvari čiji danak ćemo ko zna još koliko dugo plaćati. Koliko je on tome doprineo, koliko je o tome znao, šta je stvarno želeo a šta učinio, možda će ostati samo u sferi nagadjanja. A možda i neće.
    Jedino je izvesno da ćemo još dugo ostati najomraženiji narod na planeti. Zbog onoga što je činjeno i u naše ime, kada je on bio vlast.

    • Да, Него, за човека који је требало да кромилари српским бродом у онако бурно време био је сувише болећив на своје најближе и зато је трпео државнички посао. Они велики играчи, неки их зову владари из сенке ја их зовем онима који вуку конце и одређују правила игре, су одавно одлучили да Срби буду негативци и да Србију треба распарчати. И урадили би то невезано од тога да ли је на њеном челу био Слоба или неки Пера Перић који би им то омогућоп без икаквог отпора. Верујем да у почетку из исправних разлога Милошевић није пристајао на те игрице, али да су временом сујета и неки инат били пресудни да вуче и неке чудне потезе који су на крају довели до свега чега су довели.
      Историја суди о свима, само је проблем што њу пишу победници, у овом случају то нисмо ми. Имам утисак да ће Милошевић заувек остати недефинисаног места у историји јер ће се ићи из крајности у крајност.
      Нити сам га волела нити сам га мрзела, али је срамно како се једна држава, бар би Србија требало да буде држава, понела према човеку који је годинама био на њеном челу. Док је био жив и у Хагу бранио себе, самим тим и Србију, нису прстом мрднули да помогну. Кад је умро урадили су све да га додатно понизе. У својим шупљим мозговима и својој острашености нису схватали да је такво понашање брука и срамота свих нас. Да су тиме у име свих нас признали да смо кривци за све што тамо некима падне на памет…

      • Za izručenje se slažem – i nije slučajno datum izabran, da nas ponize do daske.
        Ali i je krivo, pojela bih se od muke koliko mi je krivo, zašto smo IM pomagali u onome što su nam pripremili, kako to da uvek samo mi budemo poraženi i poniženi, da se samo naše loše broji … kako nam to zapadne uvek sve loše i sve pogrešno, iako je, sigurna sam, na našoj strani manje zla , zločina i zlobe, nego na nekim drugim…

        • Понекад мислим да смо ми једини народ на свету који се учи на сопственим грешкама и то увек истим, понављамо их тако упорно да је то више него забрињавајуће.

  2. Ne volim politiku, niti sam se ikad bavila njom. Ne znam mnoge stvari koje su se događale ranije, posebno kad je Milošević bio na vlasti. Ali znam da bombardovanje nikad neću da zaboravim, i bombu koja je pala blizu moje kuće, a ja sam preplašena sedela ispod stola. Žao mi je i svih koji su ginuli, a još više onih koji su preživeli taj stres, a izgubili nekog. Možda nikad i nećemo shvatiti sve te stvari, ali neću da se bavim time.
    P.S. Dođite u Požarevac, da vam pokažem Miloševićevu kuću 😉 nemojte da shvatite pogrešno, znam da ove stvari nisu za šalu, pa i Đinđića su ubili, i nema krivca, a danas nas vodi čovek sa kupljenom diplomom, pa gde ćemo više? Ali kao što rekoh, ne bih da se mešam…

    • Енице,
      ма колико чудно и невероватно звучало, ни ја не волим политику 🙂 али за неке ствари не могу да дозволим да прођу поред мене тек тако. Милошевић је, као и сваки политичар који нешто ради, имао грешака. Али не може се тврдити да је баш све што је радио било погрешно.
      Он остаје једна од личности који су обележили новију српску историју, свидело се то нама или не.
      п.с. хвала на позиву, организоваћемо неку екскурзију пре твог одласка у Беч 🙂

  3. Rada72 рече:

    Hvalili su ga i kudili. Fanatično se borili za i protiv njegovih ideja. Da li je mogao da ostane neprikosnoveni vladar posle tog legendarnog govora na Gazimestanu? Možda. Sa ove vremenske distance, ne želim ni da ga kudim ni da ga branim. Ostaće zapamćeno izručenje Hagu na Vidovdan. Bio je aktivni učesnik jednog vremena, vremena koje je prošlo i o kome će istorija dati svoj sud.

    • Од свега што је било и што ће бити на мене је управо то изручење Хагу оставило најјачи утисак. Симболично, на Видовдан кад је почео његов прави политички живот, једна држава је испоручила свог бившег председника некоме ко ће да свима нама суди за неке страшне ствари које нам стављају на душу.
      Знаш, све склониш на страну, он је тада 1989. на 600 година Косовске битке на Газиместан довео, процене кажу, од милион до два милиона људи и тиме целом свету јасно ставио до знања да је то НАШЕ и да то не дамо. На крају је било шта је било, али никоме после њега није ни на памет пало да уради нешто слично. И то је мени негде, можда, и најтужније у свему.

  4. Upropasti njega ona sa cvetom u kosi.

  5. Rekao sam negde da sam kao vojnik bio na Kosovu krajem osamdesetih i tamo sam zauvek i ostao… Na Hilandaru sam bio samo jedan jedini dan. Ali i tamo sam ostao. A tamo je jedan dan bio i čovek o kome pišeš. On tamo nije ostao. Za njim su hilandarski monasi sipali kreč na mesta koja je dotakao, čitali molitve za očišćenje prostora u kome obitavaju, svi se uklonili u svoje kelije kada je “sleteo“ ne želeći da ga uopšte vide, itd, itd… Nemoj da se ljutiš, ali ovo meni govori sve o njemu. Ne treba njemu Hag, njega je sačekao gori sud…

    • Нема љутње. Немам ни ја неко посебно мишљење о њему, само ми је мучно кад се сетим оног хапшење, испоручивања… Става сам да ако је требало да му се суди то смо требали да урадимо ми у Србији, а не неки тамо.
      А, знаш ме, увек се трудим да неке ствари, битне датуме, догађаје обележим…
      И, да, све нас чека неки виши суд, а у односу на то какви смо били у овом земаљском животу зависи каква ће нам бити коначна пресуда…

      • Imao sam neki komentar, pa se izbrisao… Parafraziraću ti par stvari… Zašto ti je mučno kada se setiš hapšenja, a nije ti mučno kada se setiš ubistva…? Uzgred, ovaj što je hapšen, udario je sankcije Ovom Koji Je Jedini Pošten Bio… (A nije Karadžić)

        • Мучно ми је само због чињенице да је једна држава, а ја верујем да је Србија држава, испоручила свог бившег председника тамо некоме ко је унапред одлучио да је овај крив, да смо сви ми криви. Јебо такву државу.

          Знам, као што сам од Браће сазнала и какве су игре биле и за Српску Крајину.

  6. Како кажу људи – Медаља има две стране! Хвала ти за ову „рекапитулацију“. Подсећање добро дође…

    • Хвала теби за посету и коментар. Трудим се да с времена на време подсетим на неке догађаје, људе који су на овај или онај начин обележили време у коме живимо. Надам се да има смисла…
      Добро дошла у Ивин свет, и овако званично 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

KevaiPo

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: