Vuk Draskovic na balkonu Narodnog pozorista.09.03.1991.fТог 9. марта 1991. је била субота.

Данас, је 9. март, година је 2013. и исто је субота.

Између та два 9. марта су прошле две деценије и још две године приде.

Старија сам 22 године. Имам веће животно искуство. По логици ствари требало би да сам и паметнија. Данас, 22 године после 9. марта 1991. о тим демонстрацијама и ономе ко је био лидер мислим исто.

Да ли то значи да сам била зрела за своје године? Или, можда, значи да сам остала „слепа код очију“ јер не умем да препознам покретачке снаге на боље?

Те демонстрације 9. марта 1991. у Београду је организовао и предводио Српски покрет обнове (СПО) Вука Драшковића, који је тада важио за најјачу опозициону странку. Тад су заговарали промену система, и позивали се на демократизацију и националну обнову државе. Како у духу најновијих изјава и политичког курса Драшковића  то „национална обнова државе“ звучи смешно.

Али, кренимо редом и стићи ћемо до оне две, по мени, пресудне ствари које су обележиле тај 9. март али и судбину ове наше напаћене Србије.

Демонстрације су биле забрањене. Полиција је од раног јутра блокирала прилазе Београду у намери да спречи долазак присталица опозиције из унутрашњости земље.У протестима је учествовало више десетина хиљада грађана, неки изворе тврде да их је било свих 100.000. Основни захтев била је смена тадашњег првог човека РТС-а Душана Митевића и још четворице уредника због увредљивих коментара на рачун опозиције. Око поднева полиција је кренула у акцију разбијања демонстрација из правца Француске и Улице Васе Чарапића.

Пред налетом полиције, лидери опозиције и део њихових најближих присталица склонили су се у Народно позориште. На батинање демонстраната, лидер СПО Вук Драшковић је са балкона позоришта позвао на „јуриш” после чега су почели окршаји. У намери да разбије демонстрације, полиција је употребила сузавац, водене топове и гумене метке, а у акцију је била укључена и коњица.

Прва ствар – Драшковић је био на сигурном, а српски народ је слао у окршај.

У сукобима који су се са Трга републике, где је скуп одржаван, проширили по центру Београда, живот су изгубиле две особе. Бранимир Милиновић (18), учесник протеста, и полицајац Недељко Косовић (54). Косовић је погинуо око 15,30 у Масариковој улици код „Београђанке”. Бежећи од демонстраната, покушао је да прескочи зид терасе али је пао са висине од пет метара ударивши главом о тротоар. Милиновић је смртно рањен када је група полицајаца негде у висини Улице адмирала Гепрата у Улици кнеза Милоша отворила ватру према демонстрантима, а преминуо је око 16 часова на Ургентном центру Клиничког центра Србије. Тог 9. марта у сукобима демонстраната и полиције је повређено 114 особа – 58 полицајаца и 86 грађана а ухапшено је 158 људи.

Тадашњи председник Слободан Милошевић је организаторе и учеснике демонстрација назвао је „снагама хаоса и безумља“.

Друга ствар –  око 20 часова тог 9. марта 1991. Милошевић је на улице Београда послао војску.

Једна сам од оних који сматрају да је тог 9. марта Србија изгубила све потоње „ратове у којима није учествовала“. Из два разлога. Једнако важна. Понашање председника Милошевића и првог лидера опозиције Драшковића током тог 9. марта, гледано са ове дистанце, било је, заправо, модел по коме ће се обојица понашати у годинама које су уследиле.

Тог 9. марта Вук Драшковић је са терасе звао на немире и братоубилачки рат на улицама Београда Са своја три РАЗДВОЈЕНА прста поделио Србију на „стару“ и „нову“, на партизане и четнике, на комунисте и националисте, на добре и лоше. Поделио је Србе и никада није кренуо у одлучујући бој за одбрану тих националних интереса о којима је стално причао.

Тог 9. марта Слободан Милошевић је пропустио прилику да, кад је већ извукао тенкове на улице главног града, „једном за сва времена“ реши проблем.

Закључак је да ни један ни други нису имали му*а за позицију на којој су се налазили. То им је фалило тог 9. марта, али и у годинама које су уследиле.

Слоба је тог 9. марта на улицама Београда, најпре полицијом, а потом војском и тенковима, демонстрирао силу, али је никад није истински применио већ је испадао смешан у друштву. Тада је свима јасно показао да ће сви његови потези у будућности бити по принципу „крени-стани“.

Са друге стране, тај 9. март је показао и да нам алтернатива огледана у лику опозиционог лидера Драшковића није баш неки избор. Волео је да „закува“, побегне на сигурно одакле би дириговао нападе, а истовремено увек је гледао како да направи за себе најбољу комбинацију.

Слоба је завршио како јесте. Драшковић је још увек ту. И даље мути воду, свађа народ. Зарад нове улоге које му је доделио Брисел, или нека друга локација, пљује по свима којима је Србија у срцу. Од националисте са примесама шовинисте каквим се представљао током ’90-тих, у међувремену је постао „пацифиста“ и борац за права свих народа осим српског.

Почетком ’90-тих се борио за рехабилитацију Драже Михајловића и четничког покрета, био један од првих на Равној гори на коју више не сме да дође и на којој је недавно спаљена застава његове странке. Био је један од најгласнијих ратних хушкаша – термин који сада сви воле да користе – и себе представљао као врховног команданта Српске гарде, а данас све оне који су бранили српство етикетира као ратне злочинце.

Неки су тог 9. марта 1991. видели какав је Драшковић. Неки су то видели неког наредног, а некима ни овај ни неки будући неће помоћи да виде.

Некима је тај 9. март био дан кад је Србија изгубила. Неки су 9. март сматрали победом. Победа или пораз, тај 9. март остаје као један од најзначајнијих датума у новијој српској историји.

Advertisements

Коментари на: "9. март – 22 године касније" (24)

  1. Nisi ni slepa ni neobaveštena . Samo si, kao i svi mi koji smo svih ovih godina čekali bolje, nadali se, verovali, pešačili, zviždali…razočarana. I nemaš više , verujem, ni volje, ni snage, ni vere da bi mogla da kažeš – biće bolje.

    • Знаш шта је „фора“ у свему?
      Ја никад нисам шетала, звиждала, лупала шерпе и слично. Не зато што су ми они против који се то радило били драги. Далеко од тога. Него зато што ми они који су то предводили нису уливали никакво поверење. Драшковић, Ђинђић ни било ко други није имао моје поверење и никад их нисам подржавала. Нису могли да ме убеде да ће ми бити боље кад дођу на власт. И била сам у праву. У Београду је СПО био најгора власт икад. Сви знамо како живимо од „револуције“ на овамо….
      И онда сам мислила и сада мислим да ми немамо алтернативу, сви су или исти или још гори од претходних. И то је једна од наших трагедија…

  2. Rada72 рече:

    Draga moja, pametnija si 100 puta od mene. Ja sam tom istom Vuku verovala do 1993-1994., dok ga nisam lično upoznala. I pametna si što nisi 88 dana šetala..
    Bravo za ovaj tekst!

    • Хвала Драга моја. Кад то ти кажеш има тежину!

    • Ja ga lično upoznao mnogo kasnije, i isto sam zaključio. Mada ga jesam mnooogo gotivio u svoje vreme. Šetao sam, i lupao, i verovao u stvari koje mi se danas čine užasnim… I tako…

      • Младост – лудост…

        • Ne znam, možda i nije tako… Jednostavno, ono što je pričao tada i ovo danas ima veze jedno sa drugim kao teorijska mehanika i Jovan Dučić… 😛

        • Теоријска механика и Јован Дучић баш иду једно уз друго 🙂

          Сад сам се сетила још нечега. Можда сам већ то негде помињала, да ли у неком мом тексту или неком коментару, тек из тих „веселих ’90-тих“ се сећам две пошалице.

          Прва:
          ТВ анкета, питају једног младог човека да ли подржава Вука Драшковића, а он као из топа одговара:
          – Дајте молим Вас, па ја сам пунолетан!

          Друга:
          Те 1991. биле су и студентске демонстрације због хапшења Драшковића. Наредне године су тај дан обележаали средњошколци којима је годишњица била добар повод за бежање са часова. Тада је била актуелна и прича како се један човек жали пријатељу:
          – Најмлађи син ми је пао у депресију. Најстарији је демонстрирао са студентима, ћерка је обележила годишњицу са средњошколцима, а овај најмлађи је очајан јер кад наредне буду демонстрирали основци, он ће бити прва година средње.

        • Gledaj, mislim da ljudi koji su bili na ulicama tog dana nisu zaslužili da budu raspeti zajedno sa Vukom.

        • И не радим то, само сам се сетила те две приче па сам их поделила.
          Уверена сам да су сви или бар већина која је шетала или на било који начин била укључена у протесте, демонстрације, заиста веровала у то да ће промене донети боље. И да је Вук тај квалитет који ће те промене донети. И верујем да је њима данас још теже кад се сете и 9. марта и свих потоњих протеста.

        • Da, ja verovao… Doduše, verovao sam i u EU do pre koju godinu… Valjda sam naivan ili šta već… Ali nisam negativac…

        • Знам, све знам…
          Наиван? Можда.
          Мислим да си искрен и да с обзиром да искрено, чиста срца учествовао у тим протестима, као и у свему што радиш, очекивао си и веровао да су и ти који су их организовали и водили то радили чиста срца, искрено верујући у то што причају и за шта су се борили.
          Ниси негативац. Далеко од тога. Не можеш бити негативац ако си сам закључио да је нешто било погрешно и ако си себи признао да си веровао у погрешну ствар.
          Да не буде забуне, да не испадне да сам ја генијалац који све зна и никад не греши, и ја сам имала нека разочарења и кад је политика у питању. Само су ме мимоишли Драшковић и Ђинђић…

        • Nekako smatram da sam verovao u prave vrednosti, ne u pogrešne… E, sad, što se neko skrivao iza njih, to je nešto drugo… Ipak, i danas mislim da je Šešelj strašna pojava koja patriotizam svodi na karikaturu… I sada smatram tragikomedijom da je Legija “pisac“, a gomila blogera ovde koja odlično piše nije, i dalje ću Mladića smatrati generalom, ali Karadžića sramnom mrljom koja godinama živi sa nekom “cicom“ zamaskiran bradom dok mu ćerku, ženu i sina do prodavnice prate vojnici UN… Njegovi najbliži nisu mogli da “piške“ bez nadzora, dok je on glumio nadrilekara (delatnost koja je strana SPC) i ja sad treba da ga posmatram kao “branitelja“ pravoslavlja ili ne znam šta…

        • Под оним „погрешна ствар“ више сам мислила на људе, у овом случају оне који су тада били лидери и промовисали себе кроз неке приче и ствари у које очигледно нису веровали.
          А што се тиче овог другог дела имала бих ту да додам још нека имена, као и ти вероватмо, али је и ово довољно за илустрацију…

        • Ondak se razumemo… 🙂

        • Нас двоје се увек разумемо.
          Некад „на кеца“, а некад „на гурку“. Али се разумемо… 🙂

        • Mada je i upoznavanje odigralo ulogu… Veeelikuuu…

        • Свако ко га је упознао као по команди променио је мишљење…

        • Pa, ne baš… Znam neke koji nisu. Ali, sličan se sličnom raduje…

        • Искрено, чула сам само за ове прве, али вероватно је било и тих других. Како лепо рече, сличан се сличном…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

Магацин

Национални портал

%d bloggers like this: