Данас сам мало шетала по комшилуку и видела да су се протеклих дана још неке комшије бавиле животом и његовим смислом… Изгледа да су многи од нас били у оној фази преиспитивања… Имала сам једну баш црну серију. Мрачну, негативну. Али, и то је за људе. Верујем да се ова моја завршила. Бар се надам 🙂
Код Лидије сам видела текст који ме је инспирисао на коментар од пар реченица. Тамо сам се скоро па расписала, већ како умем, али сам успела да станем на време, па ћу овде исписати још пар мисли на исту тему. Надам се да ће бити са мало више оптимизма него претходних дана 🙂
Живот је једна велика авантура, пун је изненађења и неочекиваних заокрета. Чим пре то схватимо то је боље за нас. Мање времена ћемо губити на ствари које не можемо да променимо. Јер како су лепо двано рекли:
– Ако нешто можеш да промениш – немој се нервирати. Ако нешто не можеш да промениш – џабе се нервираш!
Тако је и са животом и проблемима у њему. Често нас нека мука притисне са свих страна и чини нам се да нема излаза, али није баш увек тако. Понекад од те муке и предугог гледања у једна врата не видимо преостала врата који симболично представљају опције које нам се отварају и које нам нуде излаз, решење проблема. Некад нас та мука толико заокупира да сами игноришемо све оне лепе ствари које се, такође, дешавају. Некад ми сами свесно или несвесно изаберемо да ни из чега правимо драму. И сви смо склони томе, мање или више.
Оно што треба радити кад стигну проблеми је сетити се приче о две кутијице. Црну отвараш кад је много лош период, белу отвараш кад ти је много лепо у животу. У обе се налази иста порука:
– ПРОЋИ ЋЕ!
И то је суштина. Све што је лоше прође, пре или касније. Све што је лепо прође, пре или касније. У оним лепим стварима треба уживати, колико год је то могуће. Оне ружне и тужне треба издржати на ногама. Није увек лако, некад се чини да излаза нема, али никад не треба клонути духом.
И за крај порука са слике, мислим да је адекватна тренутку, као и једна песма коју слушам кад је најдепресивније време, кад пада киша, кад је сиво небо, кад је зима. Асоцира ме на сунце, море на све оно што фали током јесени и зиме. Одише оптимизмом 🙂
И кад је фрка набаци кез – осмех на лице нервирања без 🙂
ИвинСвет 
Коментари на: "Осмех на лице, све ће проћи :-)" (53)
Kad god – nam – je bilo teško, moja pok prijateljica Mira se sećala svoje pok prijateljice, stare Golotočanke, koja joj je jednom rekla – Uvek kada smo majka i ja imale probleme za koje smo mislile da su nerešivi, kada bismo već došle do samog zida, dešavalo se isto -nadje se rešenje.
I stvarno, ma koliko nam problem-i izgledao-li teški, iz svakog smo izašli, zar ne?
Јуче сам са најбољом другарицом коју зовем сестром разговарала о тим неким лошим, мрачним периодима који нас стигну с времена на време. Обе смо, свака на свој начин, преживеле неке велике туге, да не кажем трагедије. И наставиле даље. Богатије за то искуство које нисмо желеле, али и паметније и јаче да се суочимо са недаћама.
Суштина је да ћемо све те проблеме који нам се чине непремостиви преживети, превазићи. Увек је тако. Човек је јачи од стене. Оно што је проблем што нас неке муке разбију на комаде па се састављамо опет изнова… И то буде проблем. Некад будеш уморан од тог састављања…
Али, се увек некако нађе излаз и нађе решење…
Mene je jutros probudila ova pesma sa radija i posle sam našao ovaj video koji me je jako razveselio 🙂
Како је ово добро! Ево осмеха на лицу 🙂
Radostan sam što se širi 🙂
…divno je, Ironje (Bane)…čula sam je.
Baš je pozitivna, drago mi je da ti se sviđa, Lido 🙂
super je spot 🙂
…falila si nam ovakva, Iva! I to puno…znaš kad imaš malo čokoladno srce sa filom od višanja, pa ti ga „uzmu“…eto, tako je bilo ♥ 😀
Душа 🙂 Хвала.
Онаква се ни себи не свиђам – да будем искрена – али просто сам морала да прођем кроз ту фазу, да се мало прочисте и мисли и душа. Накупило се свега у мени, мало су попустили вентили…
Али, она Ива се вратила. Биће поново и онога по чему је Ивин свет препознатљив, али и неких оваквих позитивних мисли, и лепих фотографија 🙂
..ajde, Iva…došla sam peške…ubi me blog…opet se nešto otkačilo, pa se osećam, tako, samo nekad… ♥
Поправиће се и те ситнице са блогом, видећеш 🙂
Kad sami pravimo dramu, to je anskioznost. I to se mora lečiti. Pozdrav imenjakinji. 🙂
Слажем се. Али верујем да међу нама, ипак, нема пацијената. Бар не оних озбиљних 🙂
Имењакињо, добро дошла у овај кутак виртуелне стварности 🙂
…hvala ti, Iva.
🙂
Iva, daj odakle si skinula film sinoć…meni odbija neki virus pristup…šta je ovo? Ajd, okači ga na prslosnevanje, ako ti nije teško…please, kad sam ovakva samo…
P.S.
…šta je ovooo?
Хеј, успела си да се снађеш. Прво нисам била ту, после сам гледала филм… И баш ми се свидео 🙂
🙂
Како си нас заразио 🙂
ne treba, uspela…ide sporo, gore od puža…skida se, nekako…u, što mene ove gluposti unrvoze 😉 hvala, i izvini
Da, samo što nekada sve to traje predugo ,,, ali interesantno je da se završi kada to najmanje očekujemo … 🙂
Увек је тако… Кад помислиш да излаза нема… ПУФ! И отворише се нека врата 🙂
Иначе, за те ситуације, кад предуго траје и кад је нека неизвесност има сјајна реченица, давно сам је чула, која је негде једна од оних које често цитирам:
Очекуј најгоре – надај се најбољем!
И некако све буде како треба 🙂
Kez, kez, nego šta… 😀
Само осмех и само опуштено 🙂
nešto mi se baš i ne kezi, ali ako ti tako kažeš onda ajd 🙂
Осмех, упркос свему 🙂
ta grimasa koju bih napravio kao da se smejem, ne pomaže 😉
Пробај више пута, можда не успева из прве, али на крају буде то осмех 🙂
ma kakvi tvoji pokušaji…tako samo mogu da te zabole usta i ništa više
Можда… Али, ако не покушаш нећеш ни успети… 🙂
a dobro..iskezićeš se jednom, dva, tri i više puta..i šta onda?
‘zaledićeš’ osmeh, a da se tako ne osećaš, nego samo radi ‘publike’ ?
Ко овде прича о кежењу ради кежења? О залеђеном осмеху?
Признајем само и једино осмех од срца.
pa o čemu ti onda pričaš?
pričala si o keženju sad pričaš o osmehu iz srca
odakle može biti osmeh iz srca ako uporno pokušavaš(kako ti reče) da neprestanim kezom
da prisiliš sebe da to bude iz srca?
Очигледно не читамо исти текст и исте коментаре… Нигде нисам помињала кежење
citiram iz tvog teksta…ono skroz dole crvenim slovima:
„И кад је фрка набаци кез – осмех на лице нервирања без “
a i na slici to isto piše 😉
Кез а не кежење. Постоји разлика…
Разлика је у томе да ли се кезом-осмехом бориш против проблема, проналазиш оне ситне радости које ти враћају осмех на лице и не дају ти да потонеш, или се препустиш проблемима и мрачиш около.
Кез није кежење…
🙂
sad citiram tvoj komentar :
„Пробај више пута, можда не успева из прве, али на крају буде то осмех“
više puta napravljen kez je keženje
Не причамо о истој ствари. Ти си причао о гримаси, а ја све време причам о осмеху.
pa to sam i počeo da ti pričam da ne možeš se smejati od srca ako se veštački iskeziš
Како написах малопре, кад је тешко проналазиш оне ситне радости које ти враћају осмех на лице и не дају ти да потонеш. То је тај осмех који сви ми имамо негде у себи ма колико да је мрачно. И то је тај осмех о коме ја причам. Некад се појави стидљиво, али га треба чувати, храбрити и он ће прерасти у прави осмех који зрачи.
Нико не говори о вештачком, залеђеном кезу
to pronalaženje u sebi tih sitnih stvari(radosti) da bi bi se nasmejao je opet na silu i iz očaja,
i kao takvo je samo po sebi neprirodan smeh…očajnički smeh = keženje
Можда теби…
sve dok ne nestane ta muka zbog koje si neraspoložen, možeš tumbati po sebi i u sebi tražeći neki razlog za dobro raspoloženje, ali džaba..osmeh na lice–> a gorčina u duši,
zato nemoj da se zavaravaš ideologijom ‘davljenika i slamke’ 😉
Није ово прича „дављеник и сламка“. Свако од нас функционише различито. Неко бира да буде мрачан, а неко и у муци пронађе разлог за осмех који га неретко покрене да брже пронађе излаз из ситуације у којој се нашао. То се зове оптимизам 🙂
Некоме да се реши проблема, разлога за незадовољство, треба много јер само размишља о том проблему, тој муци и не види ништа друго, не види многе друге лепе ствари које му се дешавају. А неко обрати пажњу и на друге ствари, унесе мало светлости која убије горчину, елиминише је и успе много брже да се извуче из проблема.
Lepo je smejati se, i biti raspoložen, ali zaista, pravo raspoloženje ne ide sa mukom,
a i rešavanje te muke, smeh samo zavarava i odlaže problem i ‘gura ga ispod tepiha’ za neke bolje dane, a ti dani neće doći sve dok se to ne reši, pa možemo mi da se kikoćemo dan i noć.
Dok se mi „smejemo“ problem stoji i čeka, tišti i muči. E to je onda tragi-komedija.
Nasmejani klovn koji plače iza svoje nasmešene maske.
Ја не говорим о игнорисању проблема, окретању главе, скретању погледа. Само луд човек игнорише мислећи да ће нестати само од себе.
Сматрам да сви ми имамо разлоге за срећу, без обзира на муке које нас пристискају и не треба због једне муке, ма колико велика била, да убијемо у себи сву радост. Тако упадамо у депресију, а то је тек зачарани круг из кога се веома тешко излази, из кога се тешко решавају проблеми.
Као што је сулудо кикотати се ко луд на брашно без икаквог разлога, фолирати себе, једнако је сулудо негирати разлоге за срећу само зато што имаш неку муку. Чак и кад те нешто притиска, једе изнутра, ако ти се догоди нешто лепо то лепо треба прихватити, треба испратити адекватно, са осмехом. А не игнорисати само зато што те нешто мучи.
Реално, такав став, негирање среће игнорисање разлога за осмех, никоме неће помоћи да брже реши проблем.
A da li je sreća, prava sreća ako krucijalni problem prednjači nad nekom ‘srećicom’
koju uporno tražiš u sebi ne bi li potisnula mega-giga muku koja je uzrok nesrećnom stanju??
to bih mogao uporediti sa pijanstvom kada neko reši da zaboravi muku…igraš pevaš veseliš se…i sutra se otrezniš
e sad, postoji opcija da se čovek i ne trezni i sve mu lepo 🙂
a dobro, neka bude kao po onoj „Ko peva zlo ne misli“,
ali ima i ona : „Ko peva, zlo NE VIDI“ 😉
По овоме што си написао испада да сматраш да човек који има неку муку не сме да буде срећан и да ако проналази неке разлоге за срећу аутоматски игнорише проблем. Мислим да је то погрешно. То што ме нешто мучи не значи да неке друге ствари не смеју да ме радују. Исто тако, ако ме нешто радује поред муке коју имам не значи да игноришем проблем, да се правим луда. Напротив. То значи да и поред проблема које имам умем да се радујем неким лепим стварима. Умем да препознам срећу и разлоге за њу.
Просто, не дозвољавам да ме проблем сломи и да ми убију вољу за животом. Не желим да муку мучим док се не реши, и да због тога са друге стране потискујем неке лепе ствари.
Имам пробвлем? Ок, решићу га, радићу на томе да га решим. Али, ако у то време будем имала и разлоге за срећу, ако у себи будем пронашла повод за осмех на лицу, бићу срећна и смејаћу се.
Пример, пре неколико година пријатељица је због лоших фамилијарних односа умало остала без стана. То је, рекла бих, поприличан проблем. Велика мука. Негде у исто време је дипломирала. Иако је бринула о томе шта ће бити сутра, да ли ће остати без крова над главом, умела је да се радује дипломи. И поред муке имала је осмех на лицу. Искрен 🙂
Konačno si shvatila na kraju o čemu smo pričali i šta ti je čika vuk hteo reći 🙂
i zatoo, osmeh na lice iiiii 😀
Ја све време причам исто. Са све осмехом на лицу 🙂
п.с. хвала за песму 🙂
Negde pročitah da ako imaš snage da ustaneš ujutru iz kreveta, da poželiš nekome dobro jutro i pritom držiš osmeh na licu, ako možeš da obavljaš svakodnevne poslove, ma koliko beznačajni bili, imaćeš snage za sve u životu. Nešto mi ne uliva nadu, ali možda je tačno. Mi ljudi smo i stvorili ovaj svet ovakav, tj. promenili smo mnoge stvari, mada smo unapredili tehnologiju, ali mi možemo sve. Jedini problem je strah. Novac više nije, jer ga nema. Ali strah je uvek u nama. Stalno se nečeg plašimo. A treba samo živeti.
Пре неког времена нашла сам се у друштву оних који су учили школе и професионално се баве психологијом људи. У неком опуштеном разговору, кад смо причали о везама, партнерским односима, један од њих је рекао нешто што, кад подвучеш црту, и те како има смисла и може се применити на многе сфере живота, не само на емоције, љубав, везе:
– Срећа привлачи срећу, туга привлачи тугу. Ако сте ви константно тужни шаљете такву енергију и привлачите исте такве људе. Они који су срећни, насмејани, привлаче сличне. Погрешно је уверење да „тамо негде“ постоји неко ко ће вас усрећити. Морате прво ви да будете задовољни и срећни да би упознали такву особу. Ако сте нон стоп тужни и мрачни они срећни неће гледати у вашем правцу.
Тако је и са животом и проблемима у њему. Ако стално мрачимо живот ће нам константно бити мрачан.
Слажем се да је многима највећа препрека страх. Онако ушушкани у неку своју, макар и илузорну сигурност, не усуђују се ништа да промене. И то је штета. Живот је у целини леп, али кратак и заиста га треба живети…