Београд није сав у Београду – Момо Капор

Много већи део Београда је у чежњи за Београдом, који га чини лепшим него што у ствари јесте. Београд је у београдским кафанама по свету у којима се сакупљају „наши“…

„Скадарлија“ у Ричвуду (Њујорк). „Балкан“ у Сиднеју. „Четири брезе“ у Бриселу. „Ла цоза“ у Каракасу. “ Београд “ у Минхену. „Кинг Петар“ у Вашингтону…

Београд је у трешњи на дну коктела „Менхетн“, који управо сише једна срећно удата осамљена Београђанка, што у римском „Кафе Греко“ резимира свој живот – да ли је све то, заиста, вредело толико труда: би ли боље живела да се удала за свог Микија и остала на Вождовцу?

Београд је био и у бриселском ресторану „Стара Србија“ поред Гранд плаца, када нас је власница Добрила, некадашња „црна дама српске поезије“ питала шта је са песником Бранком Миљковићем, а ми јој испричали како се претворио у споменик на Калемегдану! Запањила се! Како споменик, када је она том споменику штопала чарапе и кувала пасуљ када је био потпуно непознат?

Београд је и у Хамилтону (Канада), где нас један остарели коњички официр Краљевске војске пита, „Дува ли још кошава три, седам или двадесет и један дан?“, а кошаве већ дуго ни за лек… Дојадило јој, изгледа, то што није успела да нас одува са овог брега, па сад цвили и завија тамо негде у руским степама.

Београд је у кућама оних што су били принуђени да га напусте, поневши са собом по неки његов делић, испресовани калемегдански цвет у хербаријуму, неку књигу, рецепт за мусаку од плавих патлиџана, надимке ишчезлих лепотица и лепотана, фотографију матураната Треће мушке гимназије (школска 1956-57), мазни београдски акцент, који није успео да поквари чак ни енглески. Ни стара Кнез Михајлова, ољуштених фасада и пропалих тротоара са локвама, није више на Кнез Михајловој! Она је на стопалима остарелих шетача, који ни на једном светском булевару нису могли да ухвате корак некадашње „штрафте“.

Београд је на фотографијама покојних мајки, очева, бака и дедова, који у животу нису путовали даље од Земуна, а сада са слика благо посматрају њујоршку дневну собу по којој се размилео свет што чаврвља на седам језика.

Београд је тамо где закиселимо само једну главицу купуса у лавабоу и од ње савијемо сарме, да се похвалимо Аустралијанцима или Аргентинцима, нашом храном.

Београд је у начину на који Београђани примају госте по свету; Београд је на иконама светог Николе и светог Јована, најчешћим београдским славама – иконама које су путовале до Канаде и Новог Зеланда; Београд је …

Београд није у Београду.

Београд је у свим оним Београђанима, који још увек не могу или не смеју да се врате.Али ни ја више нисам овде, већ негде другде, одакле очајнички покушавам да се вратим самом себи…

Београд није у Београду, јер Београд , у ствари и није град – он је метафора, начин живота, угао гледања на ствари.

Београд је у идеји која оплођава свет где год да се понесе његов дух. Он је у неком вицу, у случајном гесту, у урођеној лежерности са којом се примају победе и порази, тамо, где је јединица за мерење стила – шарм.

Београд је у именима малих Швајцараца, Француза, Швеђана, Немаца и Американаца, чије су мајке Бограђанке.

Београд је у кажипрсту кад позивамо 011.

Београд је у изразу „без везе!“, ма на ком се континенту изговорио.

Београд је расут на све четири стране света.

Чезнем да једног дана сви ови Београђани буду на окупу.