Пета година, ал’ неће још дуго…

На данашњи дан 2008. неки тамо на југу су прогласили независност и створили малигну творевину у срцу Србије. Неки други су једва дочекали да ту творевину признају као самосталну државу. Тако је Србији, без анестезије, ампутиран део тела. И то не било који део. Ампутирали су јој срце.

Косово и Метохија нису срце зато што се налазе у центру територије коју захвата Србија. Не налазе се.

Косово и Метохија нису срце зато што је то центар интелектуалне, привредне, финансијске моћи Србије. Не, није.

Косово и Метохија су срце јер се добар део историје, културе, традиције, верских и културних објеката налази управо на овој територији.

Косово и Метохија су срце јер се одувек највеће победе и највећи порази српског народа везују за ову териоторију.

Косово и Метохија су срце јер су симбол српства, онога какви треба да будемо да би опстали.

Данас неки они славе. Данас ми ови тугујемо. Баш као и сваког дана протеклих много више од пет година.

И док нас уверавају да Србија званично, као држава, независност није признала нити хоће јер је нико на то не присиљава, истина је, чини се другачија. Све се чешће помиње „реалност на терену“, све се чешће помињу разноразне сарадње које ће допринети нормализовању односа, неки официри за везу, неки сусрети званичника Србије и неких тамо који се представљају као званичници малигне творевину. Србија званично није ништа признала, бар не да ми, њени грађани, то знамо. Оно што је тајно договорено, потписанпо или шта већ нама је непознато. Али, ако слушамо званичнике неких европских институција и неких европских држава само је питање дана кад ће и тај услов бити званично презентован широким масама. Изгледа да се чека да народ буде толико гроги, као боксер после серије тешких удараца, у стању нокдауна, па да и та „ситница“ – признање малигне творевине – прође као и многе ствари до сада.

Нећу хулити, клети или нешто слично. То никад не радим. Истински верујем да се све враћа, да се све плаћа. И никад не бих волела да неко мој једног дана испашта због мојих клетви. Уз то, нисам баш сигурна да би клетве имале неког ефекта. Бар не у овом случају. Верујем да би неке друге ствари биле далеко ефектније. Али, о томе неком другом приликом.

Опет ћу поновити оно што је неко давно записао, а што се мени веома свидело јер је то оно што и ја мислим, а верујем да исто о Косову и Метохији мисле многи. Или бар они мени блиски, они до чијег ми је мишљења стало:

„Косово није долина, није ни равница, ни брежуљак на Газиместану, ни житно поље крај Лаба и Ситнице; нису ни виногради које су наши преци засадили, а руке потомака неговале; није ни костурница, ни јама непрегледна, нису само древне светиње, ни рудно богатство… Косово је душа Србинова, његова рана незацељена, крв његова, његова клетва и молитва, његово памћење и његова колевка у којој је свако дете са сваком капи млека из мајчиних груди примило и Свето Причешће и Свети завет: СПРЕМНОСТ УМИРАЊА У БОРБИ ЗА СЛОБОДУ И МРЖЊА НА РОПСТВО!“

Поновићу и да је ИЗГУБЉЕНО САМО ОНО ЧЕГА СЕ ОДРЕКНЕМО и да су нам Косово и Метохију отимали више пута, али смо их увек враћали. Уопште не сумњам да ћемо га поново вратити јер у нама, ма колико нас мало има, још увек чучи неко „семе Лазарево и семе Обилићево“.

За крај ћу ставити цитат који волим и које често помињем. Њиме волим да заокружим сваку причу о Косову и Метохији о малигној творевини, о њима и нама:

-…Боље је наметнута независност него подела Косова јер све што је наметнуто то је привремено, то је краткотрајно, као и свака окупација која траје једно време па престане, ни једна окупација није трајала вечно, није трајно решење. Оно чега се одрекнемо дакле дела Косова, у овом случају сигурно огромног дела Косова би се требало одрећи, то би онда било за вјек вјекова… Привремено је и 500 година. И то је привремено. Ми се никада нисмо одрекли Косова ни кад су га Турци окупирали, не би га се ни сада. Ни кад су га Немци окупирали, ни Италијани окупирали, не знам ко све није окупирао. Велика Албанија је била створена ’41 до ’44. године. Све је то било привремено и пролазно. Тако и ово садашње решење… – Владика Артемије, емисија „ОКО“ 2010.