sveska_i_olovkeПоследњих дана размишљам о лепим и мање лепим стварима. Ово је прича које сам се сетила и одлучила да је поделим са Комшилуком, али и свима који посећују Ивин свет. Надам се да ће Вам се свидети. Мени јесте.

Ово је прича о једном човеку кога бих назвао Трагачем. Трагач је неко ко трага, ко тражи, али ко не мора и да нађе оно за чим трага. То је неко, ко не мора ни да зна шта тражи. То је просто човек чији живот представља трагање.

Тако једног дана један Трагач осети снажну потребу да крене за град Камир. Научивши себе да обраћа пажњу на таква осећања, која допиру из непознатих места до њега самог, оставио је све и кренуо на пут.

Ходајући два дана по прашњавим путевима, најзад спази у даљини обрисе града Камира. И мало пре него што ће стићи до самих капија града, пажњу му је привукао један брежуљак десно од пута, прекривен чудним зеленилом и мноштвом разноразног пролећног цвећа. Са свих страна брежуљак беше ограђен лакираном оградом. Бронзана враташца на улазу намамише га да уђе.

Изненада је осетио да је чак и заборавио на град и да треба да се мало задржи на том месту. Трагач уђе кроз бронзана враташца и лагано поче да се креће између белог камења које је лежало насумично разбацана по земљи.

Пусти да му поглед као лептир прелеће преко сваког детаља у том шареном рају. Имао је очи трагача и можда је зато и открио натпис на једном белом камену:

Абдул Тарег, живио 8 година, 6 месеци, 2 недеље и 3 дана.

Мало се узнемирио кад је схватио да тај камен није уопште био камен, већ надгробна плоча. Растужи се при помисли да је ту било сахрањено тако мало дете. Осврнувши се око себе, спази, да је на следећем камену такође стајао неки натпис. Приближи се камену и прочита:

Јамир Кхалиб, живио 5 година, 8 месеци и 3 недеље.

Тад се Трагач јако узнемирио. То предивно место било је, уствари, гробље, а сваки камен надгробна плоча. Једну по једну он поче да чита плоче. На свакој је стајао одређен натпис: име и животни век. Обузе га ужас када је установио да је најстарије дете које је ту било сахрањено једва имало нешто више од 11 година. Притиснут неизмерном тугом, седе на траву и заплака.

Стари управник гробља који је случајно туда пролазио, видевши непознатог човека крену према њему. Неко време га је посматрао како плаче, па га упита да ли оплакује неког блиског.

– Не, не плачем за неким својим – одговори Трагач. – Шта је са овим градом? Какав ужас се овде дешава? Зашто има толико мртве деце закопане на овом месту? Какво се то страшно проклетство надвило над овим људима и натерало их да направе дечије гробље?!

Старац му одговори:

– Смирите се, нема никаквог проклетства. Ради се о томе да код нас постоји један древни обичај. Дозволите да вам објасним. Када неко дете наврши петнаест година, родитељи му поклоне једну сасвим малу свеску, као ова коју ја носим око свог врата. И кад год га нешто много обрадује, он треба да отвори ту свеску и да запише: лево, то што га је обрадовало и десно, време трајања те радости. На пример: упознао се са девојком и заљубио се у њу: колико је трајала та неизмерна страст и радост? Једну недељу? Две? Три и по? Запиши. Узбуђење првог пољупца? Колико је трајало? Минут и по, колико и пољубац? Два дана? Једну недељу? Трудноћа и рађање првог детета? Женидбе пријатеља? Путовање из снова? Сусрет са братом који долази из далеке земље? Колико је трајала радост свих тих догађаја? Сатима? Данима? Тако ми у наше мале свеске записујемо сваки тренутак наше радости. Сваки тренутак. Када неко умре, обичај је да му отворимо свеску и да му саберемо сво време његове животне радости и да га запишемо на гробу. Зато што верујемо да је то једино истински проживљено време.

А сад размислите о тој малој свесци. Размислите о томе колико би она била испуњена да сте од 15 године бележили сваки срећан догађај, сваки тренутак радости. Још боље, пробајте да сада, онако у грубо, испишете те догађаје, минуте, сате, дане, недеље… Саберите их и…

Онда ми реците колико сте заиста живели?

Advertisements

Коментари на: "„Трагач“ – Хорхе Букај" (10)

  1. Hmm… Mislim da bih ja tu bio najstariji. Ono – svega petnaest godina mladji nego što sam sad. 🙂

  2. Морам да почнем да записујем:) Одлична је прича..

    • Мени се веома свидела, а некако ми се надовезала на ове моје мисли последња два дана…
      А записивање је одлична идеја 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

Магацин

Национални портал

%d bloggers like this: