Част и образ


IMG_2134Недавно сам писала о мојим разлозима зашто не падам у транс кад ми неко спомене Европску унију, а у више наврата сам помињала да не могу да скапирам људе који се свим силама труде да попљују свој народ. У наредним редовима још мало о њима.

Не знам да ли су толико глупи, ограничени да не схватају да тиме што пљују по Србији и Србима пљују и себе, или им то у ствари није битно? Да ли заиста верују да ће их неко некад негде ценити ако добро обаве посао – оцрне земљу и народ коме припадају? Зар не схватају да такве нико не воли?

За почетак, да говоримо о онима који су на платном списку. Таквих у нашој земљи, нажалост, има много. Чак превише с обзиром на величину Србије и бројност популације.

Ако си спреман да зарад ситниша продаш, издаш народ из кога потичеш, да за неке услуге и привилегије пљујеш по ономе што представља историју и традицију земље која ти је Отаџбина, шаљеш лош сигнал онима којима служиш. За њих су такви људи само потрошна роба, неко кога ће искористити за одређену ствар, а онда, кад буду одрадили оно због чега су доведени замениће их. На овај или онај начин – читај милом или силом. Таквих је случајева било и увек ће бити. Нико не воли оне који се продају за кикирики јер се њима не може веровати. Продали су се једном, продаће се увек. Такви су верни само свом конту у банци. Ко га допуњује њему пружају услуге.

Ништа бољи нису ни они који на добровољној бази пљују по себи и својима. Такорећи волонтерски. То су они којима је све што је туђе боље, квалитетније, вредније. Они који користе сваку прилику да критикују своје. Али да одмах разјаснимо, не критику са правим аргументима, они критикују ради критике. Сваки повод је добар да попљују, а кад их питаш за конкретне ствари ретко ко уме да образложи. Таквима ништа што има предзнак српски, национално није добро. За њих је трава увек зеленија преко плота. Не зато што је то заиста тако, већ само зато што је комшијска.

Одакле сад потреба за овим?

Ништа ново нисам рекла, знам, али просто сам морала да ставим на папир јер ми се данас то мотало по глави. Синоћ сам пред спавање имала прилике да мало пратим размишљања разних људи. Што слушала, што читала. И опет ми се појавио онај велики знак питања изнад главе јер неке ствари очигледно не могу да скапирам. Како такви људи могу да себе гледају у огледалу?

Да се разумемо, ја волим Србију и поносна сам што припадам овом народу, али сам и те како свесна наших мана и увек ћу критиковати оно што не ваља. Као што и иначе радим. Али никад, понављам НИКАД то нећу радити на начин да омаловажавам народ коме припадам, да негирам историју и традицију, да пљујем друге да бих себе издигла. Ваљда је то ствар кућног васпитања, а ја се надам и мозга.

Не слажем се да зато што је ситуација сада таква, да су Срби главни негативци, треба да прихватим све казне које падну на памет некима тамо који су себи дали за право да одлучују. Не прихватам да ћутке трпим омаловажавања, мењање историје, лепљење етикета разних. То што су они сада јачи не значи да треба да играм улогу коју су ми доделили. Ако они кажу да сам лоша не значи да морам да погнем главу и понизно чекам казну. Не значи да треба да будем сервилна и да удовољавам сваком њиховом хиру тако што ћу ићи против свега у шта верујем, против свог васпитања, својих моралних начела. Ја, просто, нисам таква. И не пада ми на памет да се мењам само зато што неко тамо каже да треба да се променим, а да ми при томе не да ниједан конкретан аргумент у корист те промене.

Мишљења сам да онај ко се једном одрекне себе заувек је изгубљен и никад се не може вратити на прави пут. Једном кад се одрекнеш своје слободе, свог права на избор, свог мишљења само зато што је то у датом тренутку лакши пут, одрекао си се права да о себи причаш као о човеку. Постајеш роб, добровољно. У очима оних који су и у тешким временима остали доследни себи ти више никада нећеш имати поштовање.

Потичем из скромне породице, некад је то била такозвана средња класа. Мама и тата нису могли да ми обезбеде велике новце, авионе-камионе, али су ми дали нешто много вредније. Васпитали су ме тако да знам разлику између добра и зла, научили ме да мислим својом главом и да верујем својим проценама, својим изборима. Научили су ме да никад не нападам прва, али и да никад не окрећем други образ ако ме је неко повредио. Да увек чувам себе и своје, да никад не дозволим да ме газе. И, што је најважније, усадили су ми морална начела по којима живим. Научили су ме да се све може купити и продати, све се може испрљати и опрати само част и образ не. То је једино што никад не можеш вратити на старо. То је оно што не смеш да изгубиш.

И управо то, част и образ су највеће богатство које су ми мама и тата дали и радим све да једног дана и ја такав дар могу да оставим онима који долазе после мене. Да тај дар буде неукаљан, онакав какав су га мени моји родитељи дали.

Питам се шта ће „јунаци“ са почетка приче имати да оставе у наслеђе…

Advertisements

Коментари на: "Част и образ" (17)

  1. Najčešće je, čini mi se , platni spisak krivac za sve. Ili, nepostojanje savesti tih, sa platnih spiskova.

  2. Ops, Iva, svega si se dotakla…i individualnog i masovnog i nacionalnog, a najviše svojih korena, obraza, dostojanstva i nasleđa vrednosti. To se nosi iz kuće, a „zlatne kočije“ to ne voze i ne mogu da kupe…

  3. Uvek mi je drago kad neko afirmiše ove dve reči čije značenje polako izumire. Naročito mi je drago kad to čujem iz usta žene, jer vi ste osnova za supstancu nacionalne svesti.
    Gade mi se dve vrste ljudi: taj stranoplaćenički šljam koji se odriče sebe (o kome si govorila), ali isto tako, ako ne i više – kvazipatriotski ološ koji debelo naplaćuje svoj ‘rad’ guleći kožu sa tkiva svog naroda i nezainteresovano gleda njegovu agoniju. Mislim da su te dve grupe čekić i nakovanj naše zbilje.

    • Да, тај квазипатриотски детаљ сам изоставила, али је он једнако погубан као и плаћеници и волонтери. Можда је мој проблем што сам ја идеалиста, а сви знамо да за идеале гину будале. Они паметнији вероватно добрано наплаћују своје услуге…

      Што се тиче почетка коментара, ту се у потпуности слажем…

      • Ne bih to nazvao problemom – to je deo tog vaspitanja naših skromnih i časnih roditelja, ako počnemo da naplaćujemo svoju čast postaćemo isto što i gorenavedene hulje.

        • Ни ја не мислим да је то проблем, бар мени није. Они којима јесте ме етикетирају као ретроградну. Не само мене, већ све оне који мисле слично. Кад се осврнем и видим ко ми лепи етикете, то схватам као комплимент 🙂

  4. Još jedan odličan tekst. Kako Ironije kaže afirmacija te dve reči u današnje vreme je prava retkost. Zato Iva piši i piši puno, ostati danas dosledan sebi i imati jasne odrednice koje mogu sačuvati od ropstva i koje mogu ostaviti slobodu izbora to nije lako a to je jedini način da se opstane.

  5. Jelena je pomenula i tu “slobodu izbora“, i stvarno, drago mi je kada sretnem i druge ljude koji vide da te slobode zapravo više nema. Slobodan sam samo da prihvatim ono što mi se ponudi… Nema izbora… Ivi hvala za tekst, a ostalima hvala što su tu…

    • Неко мени драг је ономад написао нешто што је постало МОЈЕ (нисам платила ауторска права, а он се неће љутити за „крађу“):
      “Не дам своје мале збркане мисли. Од њих градим бедем, последњу линију одбране.”
      Мислим да смо ми из овог дела виртуелног свемира та последња линија одбране…

  6. Некима је новац све у животу и „рођену мајку би продали за шаку долара“..ти људи нису и никада неће имати образ, ни част. А шта да радимо са онима који без динара критикују све наше, са онима којима су туђа дворишта лепша од наших? Њих никада нећу разумети.
    И не смета ми кад кажу да сам ретроградна, конзервативна и како нисам у тренду. Љубав према Отаџбини, част и поштење се носе из своје куће. Иво, и мене су тако васпитали и поносна сам..а паре..оне дођу и прођу..важно је кад можеш дигнуте главе да ходаш улицом.

    • Управо то, не знаш који су гори, лошији људи, ти што тргују или они који волонтирају…
      Како неки дан рекох Бати, кад видим ко су ти модерни и подобни, срећна сам што сам ретроградна. Кад ми такви то кажу схватам као комплимент.
      Драго ми је што у овом виртуелном комшилуку има поприличан број нас који размишљамо својом главом. Некако ни онај цензус који сам спомињала није тако недостижан…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

KevaiPo

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: