eu-ne-hvalaПостоје они који кад изговориш ових осам речи:

– Ја нисам за улазак Србије у Европску унију

одмах заузимају неки гард, гледају те чудно, повезују те са неким лошим стварима. Одмах те гледају као „ретроградног“, оптуже за национализам, као да је нешто лоше бити националиста, а неретко ти залепе и етикете шовинисте и фашисте. Њима је, ваљда, то све исто. И, по аутоматизму, ти такав, против уласка у ЕУ одмах не мислиш добро својој земљи.

Као да је Европска унија давно загубљени Ел Дорадо коме сви теже. Као да су тамо мед и млеко који само чекају на нас да их покупимо. Као да је Европска унија једина исправна опција. Занимљиво је да ниједан разлог „ПРОТИВ“ није прихватљив, док је све што може да се подведе под „ЗА“ својеврсно Свето писмо у чију се аутентичност и исправност никако не сме сумњати.

Како сам ја увек била неко ко не трпи ауторитете, ко не трпи наметнуто мишљење (хвала мојим родитељима што су ме васпитали да мислим својом главом), у редовима који следе моје асоцијације кад ми неко спомене Европску унију.

Нисам од оних који се ко пијан плота држе приче да нас Европа не воли, да смо ми савршени, а да је све што стиже са запада лоше, али нисам ни од оних који падају у транс на спомен преговора и Европске уније. Зашто? Зато што ја неке ствари не заборављам.

Кад помислим на Европу сетим се да су пре почетка Првог светског рата Французи продали Србији своје топове, али без  муниције. Она је дошла накнадно, и то неодговарајућа. Ишла је на дораду у Крагујевац, изгубило се много времена у одбрани земље и Срби су то плаћали животима.

Кад помислим на Европу сетим се 1915. Сетим се да су српска војска и део цивила, у катастрофално тешком стању, после преласка пакла албанских планина месецима чекали да им помогну савезници, пре свих Француска и Енглеска. Пашић и регент Александар су писали писма, молили, без успеха. Дневно је на мочварном тлу Албаније умирало у просеку 300 Срба. Французи и Британци нису хтели да пошаљу лађе и евакуишу Србе којима је, на све муке, претило приближавање непријатељске војске.  Историјски ултиматум руског цара Николаја Другог Романова Француској и Енглеској у коме, парафразирамо, стоји да, ако не помогну Србима Русија ће напустити Савез, изаћи из рата и потписати сепаратни мир са Немачком резултирао је тиме да Французи пошаљу своје лађе. У међувремену на албанској обали умрло је више од 40.000 Срба.

Кад помислим на Европу сетим се да је командант здружених снага Солунског фронта, француски генерал, Франше  д’Епере 1918. донео одлуку да битка започне пробојем опорављених српских снага. Француски генерал је послао тада српске дивизије у раље непријатељу без и најмање заштите бочних делова. Срби су  јуришали и гинули, док су „савезници“ на челу са француском командом, чекали исход партије у којој ништа нису ризиковали. Осим Срба. Срби су  успели, али уз још једну страшну цену.

Кад помислим на Европу сетим се да је после рата Влада Француске испоставила Влади Србије рачун за сву  војну и другу помоћ у Првом светском рату. До последње чарапе. Као да су били непријатељи, а не савезници. Србија је подигла кредит да би платила „дуг“ Француској.

Кад помислим на Европу помислим на 6. април 1941. и бомбардовање Београда од стране нацистичке Немачке. Помислим тада и на Ниш, Краљево и све друге градове на које су падале бомбе Трећег Рајха.

Кад помислим на Европу сетим се ,,Мере покајања“, које је после октобра 1941. немачки окупатор увео само у Србији. У тој наредби, главнокомандујући генерал Франц Беме, наредио је да се за сваког убијеног немачког војника погуби 100 цивила, а њих 50 за сваког рањеног, а таоци да се узимају из популације ,,комуниста, људи за које се сумња да су комунисти, Јевреја и одређеног броја националиста и демократски настројених становника“. ,,Мере покајања“ у то време није било могуће увести ни у једној другој држави Европе, јер ни у једној другој држави није постојао организовани отпор против окупатора.

Кад помислим на Европу сетим се 1944. и тога да су савезници те године чак 11 пута бомбардовали град у коме сам рођена. Инфраструктура Београда је бомбардована три пута у априлу, два пута у мају, по једном у јуну и јулу и четири пута у септембру 1944.

Кад помислим на Европу сетим се тога да је током Другог светског рата на југу Србије више људи побила енглеска авијација, него Немци. Чак и онда када су знали да су се Немци повукли из тих градова немилице су бомбардовали.

Кад помислим на Европу сетим се оних игрица савезника који су час подржавали Тита и комунисте, а час Дражу Михајловића и четнике и на тај начин само доприносили распиривању братоубилачког рата у Србији.

Кад помислим на Европу сетим се и оне „стратегије“  Енглеза по којој „Србе треба спутавати у миру, јер су им државне амбиције велике и опасне, а треба икористити у рату, јер су изразито ратоборни„. Сетим се да сам пре неког времена сазнала да је чувени Устав СФРЈ из 1974, који је осакатио Србију, писан по њиховим инструкцијама.  И помислим како у реченици „Бити непријатељ Енглеза опасно је, али бити њихов савезник – кобно је“ и те како има истине кад је Србија у питању.

Кад помислим на Европу сетим се колико су се ’90-тих година распадом СФРЈ упињали да нас у сваком смислу оцрне, сатанизују. Нас, народ који је у сваком светском рату поднео невероватне жртве, неретко био топовска храна за њихове амбиције, служио за поткусуривање у реализовању њихових интереса. Одједном су они који су увек били на погрешној страни рехабилитовани у исправне, а Србима је додељена улога главног негативца.

Кад помислим на Европу сетим се Олује и Бљеска, сетим се бомбардовања Републике Српске. Сетим се свих злочина који су спроведени над српским народом уз њихову сагласност или уз спонтано окретање главе у другом правцу.

Кад помислим на Европу сетим се „милосрдних часова демократије“ и три месеца бомбардовања како би нас научили да не смемо да мислимо својом главом и да не смемо да бранимо своје. Прича да смо бомбардовани због Милошевића је глупост у који нико са два грама мозга не верује. Милошевића су могли да убију, баш као што су убијали и пре и после 1999. Циљ је било уништити земљу, убити Србе у појам. Милошевић је био само добар изговор.

Кад помислим на Европу сетим се касетних бомби, колатералних штета, осиромашеног уранијума. Сетим се тога да су нам затровали тло, ваздух и воду. Сетим се тога да је проценат оболелих од карцинома скочио вишеструко, а прави налет треба тек очекивати.

Кад помислим на Европу сетим се ултиматума Мартија Ахтисарија постављеног Слободану Милошевићу по коме ће, уколико не прихвати Кумановски споразум, Београд бити раван као сто. Исти тај Ахтисари је 2008. добио Нобелову награду за мир коју додељује иста та Европа.

Кад помислим на Европу сетим се Хашког трибунала и његових пресуда по којима су за СВЕ криви Срби. Друге жртве су у рангу светаца, српске жртве нико и не броји.

Кад помислим на Европу сетим се како су једва дочекали да створе малигну творевину и како чине све да Србију додатно распарчају, да нам отму Рашку, да нам отму југ, да нам поделе Војводину, да нас сведу на Београдски пашалук.

Кад помислим на Европу сетим се свих услова које су нам тражили да испунимо зарад илузије зване Европска унија у коју нас никад неће примити. Сетим се свих Срба који су испоручени Хагу, свих који су отерани са позиција које су имали, отпуштени, пензионисани, ухапшени, само зато што су мислили другачије од званичног става. Сетим се свих закона које смо морали да променимо да би уопште причали са нама. Сетим се свих приватизација у којима је уништено готово све оно што је у Србији још увек колико-толико функционисало после санкција и ратова.

Кад помислим на Европу сетим се кредита које су нам додељивали уцењујући нас, а који су представљани као њихова добра воља. Сетим се тога да дугујемо толико да ће и деца наше нерођене деце бити у дужничком ропству.

Кад помислим на Европу помислим на све оно што ГМО храна, на којој упорно инсистирају, носи са собом. Стерлитет и карциноми су прво што ми пада на памет, а већ то је довољно да без обзира на евентуалне предности о којима би могло да се полемише, ГМО од мене никад не може да добије зелено светло.

europe eu ropeКад помислим на Европу сетим се да богатство „Старе Европе“ лежи на отимачини и злочинима почињеним у колонијама широм света. Зарад својих интереса ти велики су својевремено са лица земље брисали целе народе, државе. Данас, званично, нема колонијалног система, али је Европска унија заправо један од начина колонизовања Старог континента на добровољној бази. Сви трче у Унију да буду потрошна роба. Центри моћи, одлучивања, привреде, развоја нису у земљама које су попут Србије желеле да буду део крем друштва. Европска унија је проширивањем за оне најјаче земље обезбедила нова тржишта, нову јефтину радну снагу. Све што је вредело од националних привреда је уништено, да би велики имали несметани пролаз до потрошача. Нова лица у Унији су добила хипермаркете, а фабрике и производнња су остали код великих. Србија је за њих само још једна опција на којој могу да зараде.

Кад помислим на Европу помислим на свакодневна понижења којима смо изложени и као народ и као држава. На пацке које примамо по реду вожње и кад смо заслужили и кад нисмо.  На свакодневно измишљање нових услова, захтева због којих се осећамо као пасторче, као 13 прасе које нико не жели.

Кад помислим на Европу мислим ја и на уметност, историју, ствари без којих је можда тешко замислити живот данас. Волим ја да путујем по Европи, обилазим градове, историјске локације, да радим на сопственој едукацији.  И волим то што Европа има да понуди. Помислим ја тада и на све знамените личности које су показивале нескривену емоцију према Србији и српском народу, али знам да је то био њихов лични став, а не став земаља из којих долазе.

Немам ја ништа против Европе, само памтим све што смо претрпели захваљујући њиховим добрим намерама и поучена тим искуством ни мало им не верујем да нам желе добро. Капирам да сам вероватно не мањина, него и испод мањине. Испод цензуса.  Понекад помислим чак и да се сви који овако мислимо скупимо вероватно не би могли ништа да урадимо. Али опет, кад видим који су то нови критеријуми за погодност, радо прихватам да сам ретроградна.

Историја је учитељица живота, понавља се онима који нису научили ништа. Кад погледамо однос Европе према Србији кроз историју, да ли је потребно да изнова учимо исту лекције?

п.с. хвала комшији oblogovan-ом на „клику“ за овај текст

Advertisements

Коментари на: "Кад помислим на Европу…" (33)

  1. Verovatno će mnogi prepoznati svoje misli u ovom odličnom tekstu. Ja jesam.

    • Негослава, хвала. Ми „испод цензуса“ смо ту, у комшилуку…

    • БОГДАН рече:

      Комшинице.Ево чак и у Шабцу се чита овај диван текст.“ДОБАР ГЛАС ПОД ОКУПАЦИЈОМ У СРБИЈИ ДАЛЕКО СЕ НЕ ЧУЈЕ“.
      Ово је време као за време гестапоа…ма још и горе,,,

  2. “Baš sam to hteo da kažem…“ Sjajan post, svaka čast. Eto na jednom mestu svega što bi valjalo znati pre nego zaljubljeno kažemo da (mada, nekako sam ubeđen da će u tom trenutku “mladoženja“ zlurado se cerekajući reći “ne“, heh…)
    Neke istorijske podatke nisam ni znao…

  3. i ja kažem isto – EU, Neka fala…daleko vam ‘lepa’ kuća 🙂

    • Далеко, далеко… 🙂

      • Ma kome oni prodaju muda za bubrege, hoće da nas navuku na tanak led.
        Propali Balkan još uvek nije spreman za Evropu, a naročito za neku Uniju koja će ga još više dotući.

        • Између осталих покушавају нама, а нажалост, ови наши искусни „трговци“ не би знали разлику ни да их и једним и другим лупе по сред лица.

        • Zato što su naišli zemlju za koju misle da se hvata za slamku, što je možda i tačno, ali nadam se da nisu svi zaluđeni „prosperitetom“ sa tim ulaskom u ‘vrzino kolo’.

        • Ми вероватно јесмо дављеници, али заиста верујем да смо довољно интелигентни да не прихватимо сламку коју нам пружају левом руком док нас десном гурају ка дну…

        • Na žalost, gladan čovek je spreman na sve. Nemaština pomuti razum i onda se često se hvata za tu slamku. To je nešto slično kao kada bi taj gladan čovek jeo svako smeće što mu se ponudi. Ili da jede smeće ili da sačeka bolje dane pa da sam uzgaji pšenicu…

        • Немаштина помути разум, али и линија мањег отпора је за неке добра солуција. „Једе се “ оно што је сервирано без размишљања да ли је и колико то заиста добро за конзумента.
          Можда је мој проблем што никада нисам била толико „гладна“ да пристанем на разна понижења само зарад једног комада нечега…

        • Ako prethodno ne umre od gladi 😦 . Gladan čovek jede smeće. Razgovaram u subotu u tramvaju s oronulim, u stare krpe obučenim čovekom. S njim je devojčica, 7 godinica, ćerka njegova. Imaju tako malo, da predveče, posle zatvaranja prodavnica obilaze oko njih i skupljaju bačeno pecivo, jer nemaju para da ga kupe 😦 . A kad im od tog skupljenog pretekne nose na reku pa hrane golubove i labudove 😦 . Da, gladan čovek jede smeće. Koliko dugo gladan može čekati bolje dane da bi zasejao pšenicu i dočekao da žanje?

  4. Istorija se ne piše samo jednostrano. U običnom životu gomila ljudi bira ulogu pravedne žrtve. Tužno mi je kada to čini ceo narod ili njegova većina. Politika je igra moćnika i narod je tu statista. Da je imao SVOJE političare koji misle na njega, zastupaju njegove interese, sadašnjost bi bila drugačija. Postoje zemlje na svetu koje su dokaz tome. Mudri političari nastoje da im narod preživi i dela u blagostanju. A riba od glave smrdi. Opstanak u džungli je tamte za vamte. U životu treba živeti a ne tavoriti u prošlosti 😦 . Ne, nije EU recept ni garancija za sreću. Ali, sreća ne dolazi spolja, sreću sebi kujemo sami, kao pojedinci a onda i kao narod :-(. A dostojanstvo se malo drugačije čuva.

    • Поздрав Плава Баклаво и добро дошла, овако званично 🙂
      На блогу сам и те како писала о томе да је један од кључних проблема чињеница да одавно државу Србију није водио домаћи, српски политичар, домаћин човек. Проблем је што је онима који нас ко зна где воде лични интерес у првом плану. Овде нисам њих спомињала јер сам писала о Европи.
      У глобалној слици Србија и Срби су минијатура, нешто што велики моћници могу да „почисте“ дланом о длан. Немам ја илузија да је то другачије. И не бирам ја улогу жртве, ни лично ни као Српкиња, али исто тако не дозвољавам да ми било ко намеће неке улоге. А нама се и те како намеће улога главног негативца који мора да плати сваки хир оних великих. Као мало дете сам научила да је за свађу потребно двоје, не можемо се нас две свађати ако једна игнорише ситуацију. Исто је са ратом. За рат је потребно двоје, а овде имамо парадокс да су за све ратове у последње две деценије криви само и једино Срби. Имамо парадока да је по њима минимум 250.000 Срба напустило Српску Крајину током Олује зато што им је тако дошло, а не зато што им је био угрожен опстанак. За злочине над Србима изречене су смешне казне, док су Срби кажњавани и за оно што су урадили и за оно што нису.
      Ово што је поменуто није мој живот у прошлости, већ је само подсетник за оне који су можда заборавили на који начин се та Европа односила према нама у претходном периоду. Поменула сам само оно што што ми је прво падало на памет, нисам ишла у „ситна цревца“. Ја не живим у прошлости, али да ми се та и таква прошлост никад не би понављала никад не смем да је заборавим. Морам да из ње извучем поуке.
      Давно сам чула: Превари ме једном – срам те било! Превари ме други пут – срам мене било што сам ти дозволила!
      Од оних сам који лекције учи једном и памти их читав живот.

      • Bolje te našla 🙂 . Prošetaću po tvom blogu da iščitam i ostatak 🙂 . A za sve napisano, šta reći osim da Srbi sad žive sudbinu poraženog u ratu 😦 . Sve se uklapa u taj scenario. Gomili malih zemlälja s enameću scenariji, predsednici isl. I ne, nije paranoja ono što je i Negoslava napisala da se istorija kroji decenijama unapred 😦 . To je činjenica. Svet pokreće profit, vojna industrija, gomila kriza se stvara veštački, kao što i gomila tvorevina egzistira veštački. Sve je marketing. Ratove započinju i dobijaju agencije plaćene da odrade zemlji imidž pobednika, a gde ima pobednika uvek je i neko poražen .-( . Kažu, da nam je bilo ponudjeno da budemo pobednici, ali smo odbili da platimo, a druga strana je prihvatila 😦 . Da se svet rukovodi pravdom i humanošću, ne bi bilo gladnih, jer smo globalno dovoljno bogati da ih ne bude. Može im se da kroje sudbinu narodima i to je to. da, naravno, ne mora nam se to svidjati, ali koja je alternativa? Ima li je? Neko će reći: asve one revolucije i prevrati. A ja na to smao mogu reći: svako NE je bilo unapred režiranoo a narod ko narod, ponese ga adrenalin ideje da se nešto pita.

        • Можда и нема алтернативе, али то мене као појединца не обавезује да све прихватим ћутке. Послушно сагињање главе ми никад није ишло од руке. Иако сам реална и знам да моје мишљење у глобалној слици ништа неће променити, ја га и даље имам 🙂
          А, што се „револуција“ тиче и на сопственој кожи смо осетили благодети промена. Суштински се ништа није променило, осим што су велики поставили нове глумце да заврше улоге додељене нам у овој представи.

  5. Evo i mene da pojacamo cenzus!
    Bilo bi dobro kada bi se napravio clanak zasto je dobro za nas da udjemo u EU, kakve ce gradjani od toga koristi imati, pa da odmerimo odnos snaga i slabosti.
    Moje skromno misljenje na tu temu jeste da mi nikada i necemo uci u EU i da to nije cilj drzave i gradjana. Nas cilj treba d abude zakonodavstvo, uredjena socijalna politika, privreda koja stoji cvrsto na nogama i diplomatija da se izvozno okrenemo i od toga MI zaradimo. T mozemo i bez ulaska u EU. Samo treba dobro promisliti i raditi na tom cilju, uz toboz priklanjanje EU i njenim principima. Mozemo da se igramo tako a da ne ostetimo buduca pokoljenja. To nam niko ne moze zabraniti. Ja se iskreno nadam da ce Srbija pod pravim ljudima biti izmedju EU i Rusije, ne kao tampon zona, vec kao zona koju ne mogu da zaobidju ako zele nesto da urade. To bih zelela da se desi.

    • Рrofinification
      није лоша идеја за тај чланак па да заиста имамо конкретно „црно на бело“. Ако је неко рад да се укључи у том делу добиће подршку.
      Слажем се по питању тога како видиш Србију. Прво она мора да буде јака и самостална, да почива на снажним темељима, има тачно дефинисано унутрашње уређење, спољну политику, законодавство. Србија мора да буде држава у пуном смислу те речи, а не „потрчко“ ни ЕУ ни Русије.

  6. Sve smo što nismo, a najmanje svoji u Evropi u kojoj smo napisali, golemu, istoriju…

  7. Jedno veliko BRAVO! Prepoznala sam se u tekstu i u mnogim komentarima. Ne u EU!

  8. I Britanski premijer Dejvid Kameron počeo da se pravi „englez“.
    Oće da izađe iz EU.
    Došlo mu iz dupeta u glavu.
    Tamo su sve banane prave. (Kažu zbog lakšeg pakovanja…)
    Ali ima nešto i u krivini! 🙂
    Pozdrav!

  9. zraksunca рече:

    Ja kada sam pricala pre dvadeset godina da ce ta Evropa da „vrisne“,i da ce po svaku cenu ponovo da izvrsi ekspoloatisanje malih drzavica i od njih naprave moderne robove,mene su ismejavali i rekli mi da lupam gluposti.
    Al’ na zalost…vidim, koliko su ljudi gladni,besni da iz svega vide samo izlaz hvatanje za tu trulu EU…eh, sto ne shvate,da nijedan kapitalac,nedaje nista za DZ…Nego,cemo ridati kao Bugarski,Rumunski,Grcki narod?
    I ja vicem na sav glas…Ne idite u kandze svetskih profitera!

    • Постоје људи који виде ширу слику, и оно што се они који слику презентују надају да нико неће приметити.
      Постоје и они који да их удариш нечим по сред лица не би видели ништа.
      Драго ми је што се цензус повећава, ако ништа друго, бар нас има који мислимо својом главом.
      Зраксунца, добро дошла у Ивин свет.
      Свако добро.

  10. Zoran Jovanovic рече:

    Dragi Pedja,
    Odusevio si me ovim clankom.Svaka tvoja rec kao da je izasla iz mog srca.Slazem se 100% ☺☺☺☺☺sa svime sto si napisao.Ja takodje dozivljavam komicne poglede kad kazem da nisam za ulazak u ovakvu EU i pod.uslovima koje nam diktiraju.A za epitet „nacionalista“ ne brinem vec se ponosim njime jer moj nacionalizam ne znaci da ja mrzim druge ljude i nacije.Jednostavno,istorija nas uci kome treba da vise verujemo.Uvek kada smo verovali nasim zapadnim“prijateljima“bili smo zrtvovani i umirali na hiljade po danu.Ja se ne priklanjam jednoj partiji,nisam niciji vojnik,moja jedina partija je Srbija i srpski narod.Odajem ti postovanje za ovaj clanak i podelicu dalje sa zadovoljstvom.Srbija nema alternativu,i to ne treba da se zaboravi ,kao ni prodaja srpske zemlje i srpskog naroda na njoj.

    • Зоране,
      поздрав и добро дошли у Ивин свет. Не знам ког Пеђу поздрављате, али ми је драго да Вам се свиђа текст и да сте један од нас којима је Србија Отаџбина. Лепо је видети да је текст актуелан и три године након објављивања, да има људи који у њему препознају себе, своје ставове, своје мисли.
      Поздрав и свако добро.
      Ива

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

KevaiPo

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: