Тачка


rastanakУпорност, истрајност су особине које се цене.  Одустајање није тако популарно у свету одраслих. За неке то је знак слабости.  А слабост није на цени.

Зрелост је оно што долази само по себи, а искуство је оно што се стиче с годинама.  Сад сам се сетила нечег што сам прочитала као мала:

Ако немаш искуства – сви те варају. Ако имаш искуства – сви су те већ преварили!

Да се ја, ипак, вратим на упорност, одустајање, зрелост и искуство…

Не мислим да је одустајање увек знак слабости. Чак мислим да је често то последица зрелости. Упорност, истрајност понекад неприметно пређу у тврдоглавост, али ону лошу. Кад, иако здрав разум каже да нешто више нема смисла, да треба дићи руке, ти упорно истрајаваш у ономе што си зацртао. Држиш се нечега као пијан плота, иако од тога немаш ама баш никакве користи. Напротив, имаш само штете. Ту мислим на емотивнну штету. И онда делујеш као размажено дериште које нешто хоће иако реално нема основа да то и добије. Можда може да добије један ситни комадић, али не и комплетну играчку. Тај комадић, попут шарене лаже, на тренутке може да створи илузију да ти је играчка на дохват руке, али ма колико упоран био да дођеш до ње, некако ти се увек измигољи. Кад мислиш да ћеш је стегнути,  тек је овлаш пипнеш прстима.

Знаш, чини ми се да се са те емотивне стране у мени коначно нешто преломило. Можда сам коначно сазрела, а можда се само накупило толико искуства да почињем да реагујем на њега. И, знаш шта, одустајем!

Одустајем од тога да верујем у нешто за шта се све чешће питам да ли је икад и постојало. Нешто што више није чак ни илузија. Не знам ни ја шта је. Кад је почињало деловало је да би могло да буде много тога. Толико емоције, очекивања, наде, толико поклапања, померања из мозга пратило је тај неки повој, а онда… Да ли се истрошило и пре почетка? Да ли је све било упаковано у неки мехур сапунице који кад је пукао је све уништио? Да ли смо ми све умислили? Не знам, заиста не знам…

Али знам да је све изгубило смисао. После толико покушаја, усклађивања, планирања и разочарења, толико „жутих минута“ време је за одустајање. Кажу да за све што желимо добијемо одређени број покушаја да то и остваримо. Мислим да смо ми наше покушаје одавно искористили. Чак смо једно време живели „на кредит“, а да тога нисмо били свесни.

Давно сам чула да ако се се неке ствари не догоде на време боље да се никад и не догоде. Мислим да смо ми најбољи пример за то, онај „школски“ како кажу. Онај први, прави талас, најјачи који нас гурне најдаље, смо пропустили. Највише мојом кривицом. Сваки наредни није био довољно снажан да нас погура довољно далеко да заборавимо на мој, како си га назвао, „напад морала“. Увек је стајао ту, штрчао је као камен о који смо се нон стоп спотицали. Иако је здрав разум говорио да треба одустати много раније, ни ти ни ја то нисмо урадили. Увек смо једно друго држали „на чекању“ иако смо, реално, обоје знали да тај „позив“ никад неће моћи да буде 100% преузет.

Фазе кад „до подне мрзиш себе, а од подне цео свет“ постале су све чешће. Чак и мени која сам негде увек налазила логику за то постајало је све напорније да испратим темпо. Све чешће си се повлачио у неки свој свет кад ти не треба нико, а онда си се изненада враћао и очекивао да се само настави тамо где је стало. Постајало је све неизводљивије низати те перле јер су све чешће недостајали они крупни комади и нисак је била пуна рупа. Све чешће се све сводило на „Само да си ти добро“, а ја сам се све мање осећала тако. Слушајући ме једном како причам о теби сестра је само рекла:

– Folie a deux! То је званични назив, дијагноза. Лудило у двоје.

И онда, једног дана, како то обично и бива, окренула сам се око себе и схватила да смо толико далеко да те готово више и не видим. Нити које су нас повезивале, за које смо се држали да једно друго не загубимо у гужви, су се истањиле толико да су сада једва видљиве. Тек се назиру.

Знаш, схватила сам да је то онај тренутак када зрео човек у теби каже да треба да одустанеш како би то остала лепа успомена, а не мучно сећање. И, одлучила сам да га послушам. То моје зрело ЈА. И одустајем. Желим да у годинама које су испред мене кад помислим на тебе имам осмех на лицу јер ћу се сећати оних лепих ствари. Већ имам довољно оних које ми доносе сузе у очи. Ти би заиста био вишак…

Advertisements

Коментари на: "Тачка" (23)

  1. Lepo Iva 😀

  2. Pomalo tuzno. Lepo napisano, lepo opisano. Konci su se istanjili… Steta…

    • Да, јесте…
      Кад је прочитала текст на моје да је ово нека врста опроштаја од НН лица (тако ћемо га звати) сестра се насмејала и рекла:
      – Ја бих рекла да је ово опроштај од ОНЕ Иве. Од њега се никад нећеш опростити јер те је заувек променио. То је то. Људи уђу у наш свет са циљем. Они се не мењају. МИ СЕ МЕЊАМО!
      У једном тренутку, просто, одрастемо и схватимо да није свака прича бајка са срећним крајем…

  3. upornost + istrajnost x strpljivost = Uspeh 😉

    • У већини случајева се слажем са формулом, али, како написах у коментару, некад просто дође онај тренутак кад одрастемо и схватимо да свака прича није бајка са срећним крајем. Ма колико ми били упорни, стрпљиви, истрајни… Дешава се 🙂
      Добро дошли у Ивин свет, надам се да ћемо Вас често виђати 🙂

      • Da, život nije bajka i na žalost ili sreću nemamo čarobni štapić da sve
        ostvarujemo bez muke i truda. Nekda uspemo, nekad ne..večiti točak života,
        ali bitno je da se ne odustaje…dobro, možda se malo predahne od te jurnjave
        pa se nastavi opet 🙂

        Hvala, bolje te našao !

        p.s.
        nemo’ molim te da mi persiraš, ukoliko nisi mislila na celokupni vučiji čopor pa govoriš
        u množini 🙂

        • Знаш, некад помислим, и да имамо чаробни штапић не би га користили, некако смо навикли да све остварујемо, добијамо сами, уз доста муке. Некад имам утисак да не би умели другачије… Мада, некад би добро дошао да „заустави време“ док траје тај, како си га назвао, предах. Тек да имамо времена да „напунимо батерије“ и наставимо борну 🙂
          п.с. ја сам у почетку фина кад ми неко први пут дође у госте, мада, морам признати, овде је био објективни проблем – како персирати вуку кад их осећаш блиско? 🙂

  4. Čarobni štapić bi samo obljutaveo naše borbe, jer gde je tu izazov kada sve što pomislimo ostvari se jednim potezom štapića. treba malo ‘zagejati stolicu’ i oznojiti zadnjicu(ajd da budem i ja malo fin 🙂 )

    Umesto persiranja, bolje da metneš gostu jednu kaficu i poslužiš ga slatkom, pa rikijica 🙂

    Eto, sama si rekla da su ti vukovi bliski, tako se onda i osećaj..opušteno i divlje u isto vreme,
    pa će se nađemo nekad ispod punog Meseca da zaurlevamo iz sveg grla. 🙂

    • Кафица, слатка да засладиш живот или горча – живот је довољно сладак 😉
      Све је спремно, а можеш и да свратиш до почетзка новембра, рођенданска прослава, па тамо има свега што је увек на асталу кад се дође код мене у госте 🙂
      Их, само да не подивљам па да буде „спасавај се ко може, ова је луђа од нас“ 😉

  5. Gorča – život je gorak pa da ga zagorčim još više. Kad je bal nek’ je maskembal 🙂

    Rođendan veliš…okejjj…dobiješ poklon u vučijem stilu. a gosti ima da zavijaju sa nama na pun Mesec u horu…kakav youtube, kakvi bakrači, to je prava muzika 🙂

    Što luđa to divljija, utoliko bolje…pitomi ne opstaju sa vukovima 😉

    • У новембру прославила први рођенданац блога, па је било слављенички. Онако како то код нас већ иде, иће и пиће у огромним количинама 🙂
      Најбоља музика је кад чопор почне да завија – где ћеш лепше, имају свој ритам и то је то 🙂
      Ондак сам свој на своме – што би се оно рекло 🙂

  6. Oo, pa čestitam na godišnjici !
    Da proslaviš još mnogo, mnogo godina.

    Sad je eto i vuk tu, pa da dočekamo i drugu godinu blogovanja 🙂

    sad se setih iz filma ‘Drakula’ , Brem Stokera kada kaže Drakula slušajući vukove noću kako zavijaju: „“ Children of the night“ 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

Магацин

Национални портал

%d bloggers like this: