Бадње вече и Божић – обичаји

Православни верници данас прослављају Бадњи дан, дан уочи најрадоснијег хришћанског празника рођења Христовог – Божића. Назив је добио по бадњаку који се на тај дан сече и пали.

Српска православна црква и верници славе Бадњи дан и Бадње вече, припремајући се за славље Божића – рођење Исуса Христоса, најрадоснијег хришћанског празника. Службама бденија и паљењем бадњака у православним храмовима најављује се рођење Спаситеља, чији се долазак на свет слави као почетак новог времена и као најрадоснији догађај у хришћанству. Бадњи дан је последњи дан божићног поста, дан када би требало обавити многе обичаје који датирају вековима уназад. Иако су многи обичаји везани за овај дан пагански, црква је покушала да им да хришћанско обележје. С друге стране, модеран начин живота у градовима и немогућност да се испоштују сви традиционални обичаји довели су до тога да су људи помало модификовали обичаје. Уз то, као и за већину српских обичаја и обичаји око Бадњег дана и вечери се разликују од краја до краја.

Бадњак

За бадњак се сече грана храста, који је код Словена одувек био свето дрво. С’ обзиром да су услови живота промењени у односу на време када је свака глава породице у рану зору на Божић одлазила у шуму да сече бадњак данас већина православних породица уноси купљен бадњак у дом. Ово симболично обележје је у облику пар храстових гранчица и нешто сламе, уз гранчицу дрена, све увезано црвеном траком која растерује зле духове и доноси срећу и радост.

Бадње вече

Ово вече практично спаја Бадњи дан и Божић. Увече, када падне мрак, домаћин са синовима уноси у кућу бадњак и сламу и поздравља домаћицу и женску децу речима:

– Добро вече и срећно вам бадње вече!

Домаћица отпоздравља

– Бог ти добро дао и среће имао- и посипа домаћина житом.

По уношењу бадњака, уноси се слама и разноси се по целој кући, а посебно на место где ће бити постављена вечера. Домаћица у сламу под столом где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчке, које деца траже и пијучу као пилићи. Слама симболизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио.

Посна трпеза

Трпеза за Бадњи дан је, наравно, строго посна јер је Бадњи дан уједно и последњи и најстрожији дан божићног поста. Породица се окупља за столом испод којег стоје слама и гранчица бадњака. На столу се не смеју наћи виљушке и ножеви, да се, како легенда каже, Исус Христос не би повредио. Сва јела, почев од рибље чорбе, пребранца, рибе, кромпир салате, сутлијаша на води и компота од сувих шљива једу се кашиком. За време обедовања у кући морају да владају мир и спокој.

Мир и опраштање

Један од обичаја везаних за Бадњи дан јесте и опраштање, па би сви они који су се током године завадили, на Бадњи дан требало да се помире. Такође, тог дана требало би да вратите све оно што сте током претходне године, од прошлог Божића до данас, позајмили од комшија, рођака и пријатеља.

Како се славило некада

У древна времена обележавање Бадњег дана почињало је већ у рану зору. Тада се пуцањем из пушака и прангија објављивао одлазак у шуму по бадњак који су секли искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, пре изласка сунца. Број бадњака варирао је зависно од краја; негде се секао један, негде од два до девет, а негде онолико бадњака колико има мушкараца у кући. Пре сечења домаћини су дрвету морали да пожеле „добро јутро“, да му честитају празник и да му се помоле да донесе здравље и срећу породици у коју ће бадњак бити унет. Потом се досечено дрво посипало житом.

Занимљиво је да мушкарци који су ишли у шуму по бадњак нису смели да додирну дрво голим рукама. Такође, морали су да воде рачуна да бањак засецају са источне стране јер је требало да падне на исток. Најзад, онај ко је секао бадњак трудио се „да се дрво не мучи“, односно да се обори из једног ударца. Невештим домаћинима било је дозвољено да три пута ударе секиром по дрвету, али ако ни тада не би успели да одвоје грану бадњака, морали су да је ломе руком. По повратку из шуме, домаћин је бадњаке постављао на кућни зид, а тек са првим мраком уносио их је у кућу и стављао на огњиште

Божић

Према Јулијанском календару први дан Божића, кад се обележава рођење Исуса Христоса, је 7. јануара, а слави се три дана. На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима, пуца се из пушака и објављује се долазак Божића и Божићног славља. По традицији српског народа за тај дан домаћин и сви укућани облаче најсвечанија одело и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. Људи се поздрављају речима:

– Христос се роди!

И отпоздрављају

– Ваистину се роди!

Положајник

Долази у кућу на Божић рано изјутра да би претекао сваког другог евентуалног намерника или госта.  По уласку у кућу, положајник обавља читав низ радњи чији је циљ да се у кући у коју улази обезбеди здравље, плодност, срећа и благостање.  За њега важи правило да је пријатељ куће, обично млађа особа пуна снаге. По старим обичајима положајник отвара врата на шпорету или пећи (раније на огњишту), џара ватру и говори здравицу:

– Колико варница, толико срећица, Колико варница, толико парица (новца)…

Домаћица после тога послужи положајника и дарује га неким прикладним поклоном. Положајник је неко ко на Божић и за целу наредну годину доноси срећу у кућу.

Чесница (погача)

Прави је домаћица рано ујутро на Божић. У њу се ставља златни, сребрни или обични новчић. Када чесница буде печена, износи се на сто где је већ постављен божићни ручак, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Изговара се молитва, а онда се приступа ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач, прелива вином и на крају ломи на онолико делова колико има укућана. По народном веровању, онај ко добије део чеснице у којој је новчић, биће срећан целе те године. Уколико новчић добије неко ко није из домаћинства, већ гост, у неким крајевима домаћин откупљује новчић. На тај начин осигурава да новац не одлази из његове куће. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу, која је мрсна.