Ћеле-кула – подсећање


cele kula

Данас код пријатељице видех ову слику. Била ми је повод да објавим нешто што сам давних дана припремила и чекала неки повод. Годишњицу или нешто слично. Данас сам схватила да нема потребе да се чека…

Ћеле-кула је споменик из Првог српског устанка који је у знак одмазде тадашња Турска власт у Србији изградила од лобања погинулих српских ратника после чувене битке на Чегру. Налази се на 4 км од центра Ниша, на путу ка Нишкој Бањи. Ћеле-кула је сврстана у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.

Српски устаници придавали су велику пажњу ослобођењу Ниша. Зато је већ у пролеће 1809. на домак града дошла велика војска, 16.000 бораца, предвођених Милојем Петровићем, Хајдук Вељком, Петром Добрњцем ивојводама Илијом Барјактаревићем, Пауљом Матејицем и Стеваном Синђелићем. Са нападом на град се одуговлачило, па су Турци имали времена да се знатно ојачају. Толико да 31. марта они нападну први. Из тврђаве је, у јутарњим часовима, изашао велики број војника и кренуо на најистуренији положај, шанац на брду Чегар, којим је командовао ресавски војвода Стеван Синђелић. Извори кажу да, због неслоге која је била присутна међу српским старешинама, Синђелић није добио адекватно појачање, па је, без обзира на храброст његових војника, пораз био неминован. Када је велики број Турака већ почео да улази у шанац, војвода Стеван Синђелић је, не желећи да се преда, ушао сам у барутану опалио хитац из кубуре. У ваздух је одлетео цео шанац, заједно са Србима, али и огромним бројем турских војника који су надирали.

Процењује се да је током битке на Чегру погинуло око 6.000 турских ратника. ако би оправдао толики губитак нишки Хуршид-паша је наредио да се скупе главе погинулих Срба, да се са сваке одере кожа, да се оне потом напуне сламом (по неким изворима памуком) и пошаљу у Цариград. Како би заплашио Србе, наредио да се у знак опомене на источној страни Ниша сазида кула од камена и да се у њене зидове узидају преостале лобање погинулих војника:

– Тако да средина куле буде једноставна, од камена и креча а главе српских војника да се окрену у поље и узиђају споља.

Овај страшан споменик сазидан је у периоду од јуна до јесени 1809. на путу за Цариград као опомена онима који дижу буну против Турског царства. Према записима из 19. века сачињена је од четири потпорна зида (ширине око 4,5 м и дебљине 0,5 м) која су се наслањала један на други чинећи шупљу, закровљену форму чија је првобитна висина износила 5 метара. На све четири стране Куле налази се укупно 56 редова, у сваком реду по 17 лобања што је укупно 952 лобање. Иако су Турци забрањивали Србима да односе лобање са њених зидина, многе главе су кришом скидане и сахрањиване у околним гробљима. Тако је временом већи део лобања нестао или је оштећен, па је данас у Кули остало свега 58 лобања.

Турских извора о Ћеле-кули готово и да нема, тако да се подаци о њеном изгледу, начину градње и броју лобања заснивају на белешкама путописаца који су у 19. веку пролазили кроз Ниш. Најранији опис дао је београдски лицеј Исидор Стојановић, а нешто детаљнији опис о ондашњем стању Ћеле-куле дао је Живан Живановић 1882.:

– Ја сам брижљиво бројао, и на остатку од куле само било је са северне стране 123 главе, а западне стране 103, са источне 105 и са јужне 180 – свега 511 глава. Благородна душа мештана није могла да гледа ову страшну слику недела, те су кришом многе главе поскидане и с пијететом положене у гробља.

У Европи се за Ћеле-кулу први пут чуло из списа француског песника Алфонса де Ламартина. У свом проласку кроз Ниш, о Ћеле кули је рекао:

– Нека Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихову децу шта вреди независност једног народа, показујући им по какву су их цену платили њихови очеви.

Иако је у другој половини 19. века, један од модернизатора турске државе Митхат паша донео одлуку да се кула сруши, то није извршено због интервенције нишких Турака. Све до 1892. Ћеле-кула била изложена времену, након чега је прилозима из читаве Србије, према пројекту архитекте Димитрија Лека, изнад ње подигнута данашња капела. Приликом прославе 60 година ослобођења Ниша од Турака, 1937. чишћењем средишњег дела објекта, пронађено је више лобања, које су поново уграђене у кулу. Исте године је на платоу испред улазних врата постављена биста Стевана Синђелића, рад вајара Стевана Милетића као и бронзана плоча са поруком чувеног песника Ламартина

Од преосталих 58 лобања, једна је посебно издвојена на пиједасталу, као лобања вође устанка Стевана Синђелића

Захваљујем се комшиници Негослави (negoslava.wordpress.com ) на фотографијама које је послала као илустрацију за овај текст. ХВАЛА!

003010 004 008  024S1140011 033

Advertisements

Коментари на: "Ћеле-кула – подсећање" (24)

  1. Hvala ti… sećam se kakvi su me trnci prošli kod tog spomenika – mislim da mi se i kosa nakostrešila… ili Šumarice ili Savin grob na Tjentištu… sve to treba čuvati i pamtiti… hvala ti što ih čuvaš za sve nas…

    • Била сам основац, мислим да је у питању био 7. разред. Екскурзија, између осталог и посета Нишу, обилазак Ћеле-куле. Чудан микс осећања, бар за мене у тим годинама чудан. И страх и туга и неверица и огроман понос што чак ни тако нешто није убило жељу за слободом народа коме припадам.
      Данас сам отворила једну кутију, у њој су филмови које смо стављали у оне старе фотоапарате које смо сви имали. Пронашла сам један, умотан је у папир, пише: Ниш, Ћеле-кула.
      Сад још само да пронађем неког ко израђује црно-беле фотографије…

      Шумарице, Тјентиште… Много је историје која се заборавља, намерно гура у запећак. Која сада из неког разлога није подобна. А људи не схватају да ако не памтимо оно што смо прошли, мораћемо кад-тад то поново да преживимо…

    • Eto, Noviinternet je rekao to sto i ja osecam. Hvala ti.

  2. Ah, da, još i ovo – prilikom boravka u Parizu 1989. na godišnjicu francuske revolucije shvatim kakva je tek to bila bratoubilačka klanica – i još mnogo primera strašne surovosti prema drugim ili prema svom narodu od strane svih tih „vrlih“ zemalja EU… I onda oni nekome „sole pamet“! A mi – zaboravljamo šta su oni radili, zaboravljamo sopstvene žrtve. Kuda to vodi?
    Prošlost ne treba zaboraviti, ali u sadašnjosti treba raditi najbolje moguće – da se takve idiotske stvari ne dešavaju više!

  3. Dobro je da je bilo ovakvih ljudi – „Благородна душа мештана није могла да гледа ову страшну слику недела, те су кришом многе главе поскидане и с пијететом положене у гробља“.

    Odličan je članak mada me je rastužio, a koga nije?! Zato nisam mogla da kliknem na „Sviđa mi se“.

    • Хвала Агроекономијо.
      Трудим се да подсећам на неке битне ствари, догађаје, личности. Некад су те приче лепе, некад, попут ове о Ћеле-кули нису тако лепе. Али су део наше историје, оне коју не смемо да заборавимо јер ће нам се понављати…

  4. Obisao sam cele kulu pre 9 godina, sta reci jos jedan zlocin nad srpsikim narodom, hrabra borba nasih vojnika, ali i nesloga koja nas ukopava…

    • Још један подсетник и сведок времена који многи никад нису видели, а неки су га намерно заборавили…

  5. Simpatican clanak, ali nisam razumela sta je sustina ovog teksta?

    • Подсећање. Они који не знају да сазнају. Они који знају да се подсете, и мене допуне.
      Део текстова је овде као сведочанство неких прошлих времена…

  6. Ok, hvala na odgovoru.
    Ja, rodjena Nislijka, ja odrasla u njemu i provela veci deo svog zivota nikada nisam usla u Cele kulu. Znam sve o njoj i iz knjiga, publikacija i prica koje su se prenosile sa kolena na koleno, prica koje mi je deda pricao.
    Bojim se i dan danas osecaja koji bi ta poseta u meni izazvala a kako sam slabog zdravlja, time bih samo naudila sebi.
    Slazem se da ne treba zaboraviti ali treba i oprostiti. Ne dozvoliti mrznji da se uvlaci u nasa srca. Mi smo kuca na sred puta, sto rece Andric, takva nam je sudbina.

    • Ја никога не мрзим, не зато што сам много добра особа већ зато што је и мржња емоција, а ја емоције не делим тек тако. Уз то, слажем се са оним што је Отац Тадеј рекао: Какве су ти мисли – такав ти је живот! Не желим да мој живот буде у неким мрачним тоновима.
      Не мрзим, али и не праштам.
      Није хришћански, знам, али мислим да је историја код Срба показала да кад се нешто опрости то се и заборави. А сви знамо да се историја понавља онима који из ње нису ништа научили…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

Магацин

Национални портал

%d bloggers like this: