Често размишљам о Србији, свима који су је водили, онима који су је бранили, онима који су животе дали за њу, али и онима који су је издали, продали. И увек, неизоставно, помислим и на Бој на Косову.

Косово је, дефинитивно, место сваког почетка и краја. Бој на Косову пољу је оно што је обележило овај српски народ. Неки воле да кажу небески. Бој на Косову са свим његовим контрадикторностима и са свим погрешним стварима које смо учили и научили о том догађају ипак је постао најсветија ствар у српској историји. Кнежевски пар Лазар и Милица Хребељановић, који су  водили део Србије у то несрећно време, од народа је зван царским и подигнут на пијадестал светаца. Милош Обилић је репер за све потоње српске јунаке. Највећа част је да те као ратника неко упореди са Обилићем који је живот дао за реч!

Једном давно негде сам прочитала:

Чувај се народа који велича свој највећи пораз!

То може да каже само неко ко не познаје српски народ, његов менталитет, историју и традицију. Иако су нас вешто учили да је Косовски бој изгубљен оне „неписане књиге“ говоре другачије. До 15. века Срби су по свим изворима победили у Боју, а онда, од средине 16. века историја се напрасно променила. Срби су, одједном, поражени. Креирана је историја која нема упориште у историјским изворима у традицијама ратовања, али ни у здравом разуму. Зато данас постоји, за неке парадоксална ситуација, да су Срби једини народ који слави свој пораз.

Срби Косовски бој славе као своју прекретницу, не као пораз. Бој славе због својих јунака који су погинули на Косову пољу и чија је крв, према легенди, заувек обојила божуре који само на Косову расту у таквој црвеној боји!

Сјајни Брана Црнчевић је једном приликом написао:

Сви смо ми деца дезертера из 1389!

Можда нам се зато и дешава све ово што нам се дешава. Према легенди, све оно највредније, најквалитетније, најпоштеније је погинуло на Косову. Они који су се са Косова поља вратили живи етикетирани су као издајници. Један од монолога из филма „Бој на Косову“, снимљеног 1989. у част 600 година од битке, одлично описује ситуацију која је била у Србији после Видовдана 1389. Ради се о монологу Косовке девојке:

– На Косову је пољу изгинуло све што је сијало и све што је било верно. Само су неверни на Косову преживели. Само су неверни с Косова дому пошли. С прагова их гледамо неудате удовице. За кога да се уде удајемо, чију децу удовице да рађамо, зар да настављамо издајнички род? Ил ћемо свака за својим мртвим јунаком да запловимо у невреме са неместа? Живом јунаку вереница, мртвом невеста!

Славни српски цар Душан Силни је, кажу књиге, једном рекао:

– Слобода се ниједном молбом добила није. Ни говором. Слобода се осваја!

Срби су, силом прилика, постали одлични ратници. Србија је изнедрила неколико врхунских војсковођа. Поједине српске битке су постале историјске. Оно што треба истаћи је да по начину вођења и исходу, чувена Церска битка (16. – 20. август 1914.)  представља ремек-дело ратне вештине, а као изузетан пример преласка из стратегијске одбране у контранапад, и данас проучава на најпознатијим војним академијама, укључујући и амерички Вест Поинт. Подсетимо да је пресудну улогу у славном боју одиграла Друга армија, као најзначајнија оперативна група и њен командант ђенерал Степа Степановић, који је израдио план оперативних дејстава, а због заслуга у овој сјајној победи регент Александар му је доделио чин војводе.

Некад је Србија, под тим мислим на оне  који су водили ову нашу земљу, знала да цени своје војсковође. Оне који су односили победе у важним биткама, који су побеђивали у ратовима. И враћала им је похвалама, одликовањима, чиновима. И они су били цењени, поштовани. Њихова имена су знали и данас знају сви они којима је Србија у срцу.

Данас, као и 12 година уназад, у Србији се на „Црној листи“ високо котирају ратни команданти, војници, сви они који су крварили за српство и Србију. Запад је одавно одлучио да од ’90-тих главни негативци света буду Срби и уз сјајан маркетинг почели су хајку на наш народ и државу. Некадашња власт, а реално ни ова актуелна се нешто посебно не истиче у одбрани угледа и части Срба, је све одобравала, неретко и сама активно доприносила ружној слици о Србима. Бивши председник се извињавао свима за све што им је пало на памет. Одлазио да се поклони сенима жртава свих других народа. Невладине организације у Србији су се свим силама трудиле да нас представе у што горем светлу. Док су плакали за туђим жртвама, сопствене су негирали. Док су сви други славили своје јунаке рата, власти у Србији су их се одрицали. Док су други потезали политичке везе, дипломатским путем, али новчано радили све да се њихови грађани ослободе пред Хашким трибуналом, дотле је бивша власт радила на томе да у Холандију испоручи све који су се нашли на некој листи. Стално се позивајући на обавезу о сарадњи са Хагом испоручивали су и оне које нико није тражио. Помоћ државе при одбрани, ако је уопште било, била је мизерна, неприметна. Како би се актуелна власт понашала не знамо, они претходни су за свог мандата испоручили све. Овима није остало ништа. Али, како се може чути, и после срамне одлуке Хашког трибунала челници Србије најављују наставак сарадње. Толико о томе.

У петак, 16. новембра, на светски Дан толеранције и српски празник Ђурђић, Хашки трибунал је донео ослобађајућу пресуду за хрватске генерале. Анте Готовина и Младен Маркач су слободни људи, хероји свог народа. Како је судија објаснио операција „Олуја“ је била легитимна, није било етничког чишћења, геберали су слободни људи:

Одлазак цивила, који се догађао истовремено са законитим нападима, не може се окарактерисати као депортација. Готовина је направио све како би направио ред међу подређенима. Готовина није направио пропуст који би био требао бити кажњен.“

Ослобађајућу пресуду пар година раније добио је и Насер Орић који је, између осталог, одговоран за покољ Срба на Божић 1993. у Кравици код Братунца. У светлу свих тих одлука слична се очекује и 29. новембра за Рамуша Харадинаја за злочине над Србимана Косову и Метохији. Вероватно ће и за њега искористити исти принцип као и за Готовину и Орића и ослободити га свих оптужби. Издвојила сам ова три случаја јер су сваком Србину који држи до себе позната.

После Орића и Готовине, евентуалном ослобађајућом пресудом за Харадинаја и званично ће се негирати сви злочини над Србима. На тај начин и званично Срби ће бити криви за све, како убиства не Срба, тако и ликвидације сопственог народа. Како су кренули, и за Жуту кућу и трговину људским органима оптужиће саме Србе.

Реакције државе на пресуду су биле благе. Као да су знали шта ће се десити, па су то све прихватили. Без обзира на критички став у свим изјавама, одустајање од посете Загребу потпредседнице Владе, стиче се утисак да је реакција морала да буде јача. Оштрија. Уместо тога потврђено је да ће Србија и даље сарађивати са Хагом.

Протести су били симболични. Као и обично организовано је више мањих, што је, опет, послало погрешну слику. Испало је да се, са једне стране, у Србији мало ко узбуђује због одлуке Хашког трибунала, а са друге, и они који су огорчени ослобађајућом пресудом не могу да се договоре и сарађују једни са другима.

Кажу да је турски султан Сулејман (1495-1566) рекао оно чувено:

– Не дај Боже да се Срби сложе!

Изгледа да га је његов Бог погледао и услишио му молбу. Срби никако да се сложе, уједине, иако је, каже легенда, још Свети Сава први изговорио:

– Само слога Србина спасава!

Срби никако да послушају свог свеца. Увек је ту она потреба да се поделимо, свако жели да буде лидер. Ваљда је зато својевремено неко и рекао: Два Србина – три странке!

Шта нам је чинити?

Војску као и да немамо. Бивша власт је растурила, а ови нови иако су обећавали много, суштински нису урадили ништа. Тако бар кажу они који су део војске. Питање је колико је реална прича „Вратићемо ми то силом, ако не можемо другачије“. Колико је реална у овом тренутку.

Дипломатија нам је равна нули. Никад нисмо били посебно вични у вештини речи, а последњих година смо навикли свет да само послушно климамо главом шта год нам кажу. И ова гарнитура ми нешто не улива поверење да се нешто променило.

За почетак ваљало би ујединити снаге. Није битно да ли ће у први план „испливати“ Мика, Жика, Пера, Лаза, битно је да се формира јака, снажна целина коју би чиниле патриотске струје. Али оне струје које имају неку идеју, које нису у „џа-бу“ фазону и по систему „лако ћемо“. Јер Србија, а ту мислим и на нас, Србе, је понижена. Није само бачена у блато, преко ње су два-три пута прошли тенковима да је што дубље укопају. Да буду сигурни да се неће тек тако опоравити. Зато то буђење мора да иде истовремено на свим пољима, на здравим основама. Јер само тако можемо да прегурамо ово што нам се дешава. Само тако можемо да Србију вратимо на позиције које јој припадају.

Силом прилика постали смо одлични ратници. Оно што никад нисмо знали је вештина дипломатије. Што би освојили на терену војском, губили смо за преговарачким столом. Можда је време да уз буђење војске, формирање војничког кадра, враћања обавезног служења војног рока, мало више порадимо и на пољу дипломатије. Да у данима, месецима, годинама које су пред нама не само да не изгубимо ово што имамо, већ и да вратимо оно што нам је одувек припадало.

И за крај два цитата. Аутори су, неки кажу, најбоље дипломате које је Србија имала. Како ћете их схватити, на Вама је…

– Срби јесу мали народ, али већег између Беча и Цариграда немамо – Никола Пашић.

– Срби браћо, стоко једна! – кнез Милош Обреновић.

Advertisements

Коментари на: "Мало патриотског размишљања" (5)

  1. Не знам да ли је Брана Црнчевић рекао нешто релевантно, мени је то небитно. Сваког другог-трећег дана чујем људе око себе где говоре да је све што је вредело, одавно отишло из Србије. Требало би да закључим да нисам вредан, шта ли? Да се мој закључак може користити у потврди онога што је бупнуо Брана Црнчевић, у ко зна ком тренутку сопствене немоћи, разочарања или безнађа.
    Не. Вредим. Иако сам ту, у Србији. Гледам да вредим себи, својима најрођенијима, својим пријатељима. Не бринем о слози, то је немогућа мисија. Не зато што смо ми Срби хронично оболели од неслоге, већ зато што свако треба да буде то што јесте. А слога тражи да сви буду један (или бар као један), што је фикција. Много је лакше да лекар буде лекар (а не бизнисмен), и учитељ да буде учитељ (а не филозоф), да академик буде академик (а не тезгарош), да полицајац буде полицајац (а не хулиган и дилер дроге, или гребатор на пијаци), дасу ђаци-ђаци (а не манекени)…Много је лакше да се ми Срби не претварамо да смо то што нисмо, појединачно гледано. Све би тада било много јасније, лакше, поштеније и на крају крајева часније. Овако, уживамо у имагинирању о слози, о херојству и шта ти ја знам, а реално муљамо, и кад се појави неко ко се не претвара, гледамо да га „демонтирамо“ пошто штрчи, разликује се од тог огавног клишеа. који влада, тог система вредности у ком је инверзија вредности апсолутна…поз

    • Ovo pozdravljam, definitivno…

    • Не слажем се ни ја да је све вредно отишло из Србије, има овде још људи који се, како си то лепо објаснио, вредни себи и својима. Или се бар труде да буду.
      Ја, вероватно, идеализујем ствари, прихватам, али код мене јединство које помињем, слога народа, обухвата и тај сегмент, те ситуације које си поменуо. Бар једном без претварања, да за промену будемо оно што јесмо. Добри или лоши сасвим је свеједно. Али без лажи, фолирања. Постали смо фолирантска нација, већим делом. И то је оно што је тужно. Бар мени.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

KevaiPo

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: