На данашњи дан, 15. новембра 2009. у Београду је на Војномедицинској академију преминуо патријарх српски Павле.  Од 13. новембра 2007. патријарх Павле био је на лечењу на ВМА, а 8. октобра 2008. поднео је молбу Светом архијерејском Сабору СПЦ да му „због здравствених разлога и немоћи“ дозволи да се повуче из активне службе. Молба патријарха Павла на Сабору СПЦ 11. новембра 2008. није усвојена. Павле је преминуо у сну 15. новембра 2009. око 10:45 у 96. години.

Патријарх Павле је рођен као Гојко Стојчевић, 11. септембра 1914. у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца. Рано је остао без родитеља и о њему је од треће године бринула тетка.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, 1. децембра 1990. изабрао га је за 44. првојерарха Српске Православне Цркве. Сутрадан, у недељу 2. децембра 1990. у Саборној цркви у Београду, устоличен је у трон архиепископа пећких, митрополита београдско-карловачких и патријараха српских, а 22. маја 1994. у древни патријарашки трон у Пећкој Патријаршији.

У време патријарха Павла обновљено је и основано више епархија. Године 1992. обновљена је Богословија Светог Петра Цетињског на Цетињу. Следеће године, почела је са радом Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Богословски факултетСветог Василија Острошкогу Фочи отворен је 1994, а Богословија Светог Јована Златоуста у Крагујевцу 1997. Информативна служба Српске Православне Цркве основана је крајем 1998. Настава веронауке у јавно школство Републике Србије враћена је 2001, а Богословски факултет у окриље Београдског универзитета 2004.

Патријарх Павле се посебно старао о изградњи заветног храма српског народа, Спомен-храма Светог Саве на Врачару, који је, у његово време, грађевински потпуно довршен.

Веома је заслужан за објављивање капиталног зборника Задужбине Косова, по свој прилици најбољег и најобухватнијег дела о нашим светињама и народу на Косову и Метохији и њиховом страдању. За велики допринос богословској науци, Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду доделио му је 1998. године звање почасног доктора богословља.

Данас ће многи објавити детаље из његове биографије, ја сам ставила оне најосновније. Акценат у овом тексту стављам на неке друге ствари. Цитате, навике и анегдоте везане за патријарха Павла.

ПОРУКЕ

– Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди.

– Када бих био последњи Србин, пристао бих да нестанем, а да не буде злочина.

– Чувајте и непријатеље своје и молите се за њих јер не знају шта раде.

– Као Патријарх српски, своје првенство међу јединкама, а и свако првенство међу људима, схватам као првенство служења, жртве и крста.

– Да је и свима нама, као људима и хришћанима, јасно начело да „зло добра донијети неће“, да је „крв људска храна наопака“, ствари би ишле сретније.

НАВИКЕ

Устајао је врло рано, живео у потпуности по Јеванђељу и у складу с оним што је говорио. Није користио телевизор, ни радио, нити је читао новине, знајући да су „прилике такве да ће оно што је од важности доћи и до њега”. Умео је све сам да поправи, било да су то ципеле, наочале, ролетне. Сам је кувао, шио и ниједан физички посао му није био ни стран ни тежак.

Када је тек постављен на трон патријарха и када се преселио са Косова у зграду Патријаршије у Београду, још дуго су га затицали како рано ујутро пере степениште. Иако су му говорили да „има ко то ради у Патријаршији“, он је узвраћао да је навикао и да му није тешко.

Често би из Патријаршије одлазио да се и не јави, како би без пратње обавио све што је требало.

Када је са епископима возом путовао за Аустрију на један од екуменских сусрета, баш у њиховом вагону није било грејања. По изласку из воза, све владике су се жалиле на хладноћу и како су се смрзли, а патријарх им је, алудирајући на вишак килограма и њихово сало рекао: „А мени није имало шта да се смрзне.“

Узречица му је била:  „Бог те видео…“

АНЕГДОТЕ, ЦИТАТИ, ПОРУКЕ, ПОУКЕ

Један новинар, који станује близу Патријаршије, често је у џепу јакне свога сина налазио бомбоне. Знајући да му их није купио, питао је сина одакле му. Малишан је одговорио:

– Дао ми мој друг Паја.

После неког времена оцу је већ то постало чудно јер није могао да се сети ниједног друга свога сина по имену Паја, па је упитао:

– Који ти је то друг?

Дечак је ко из топа одговорио:

– Па наш патријарх. Кад год пролази поред паркића у ком се ми играмо, он купи бомбоне па нам подели. А ми га волимо јер нам је другар, па га зовемо Паја.

  * * *

Једном другом приликом, у зимско доба, деца су се играла у близини Патријаршије. Био је изузетно хладан и ветровит дан, а патријарх је пролазећи туда децу позвао да се склоне од кошаве и уђу у Патријаршију на сокић. Сва деца осим једног дечака појурила су за патријархом, само се један задржао на степеништу испред врата. Патријарх га је упитао зашто не улази, а дечак је рекао:

– Ја не могу, нисам крштен.
Патријарх му је на то одговорио:

– Само ти уђи, синко. То су новотарије да се деца крсте кад се роде. Некада су се момци крстили пред војску, кад су зрели и знају шта желе. Ако и ти то будеш хтео кад одрастеш, ево, ја ћу те крстити. А сад уђи слободно.

* * *

Кад су га лекари ВМА питали како се осећа, у даху је изустио:

– То ме питајте када остарим, још сам ја млад.

* * *

Један београдски боем истрчао је из кафане „?“ кад је видео патријарха да улази у Саборну цркву. Преплићући језиком рекао му је:

– Нас двојица смо најбољи људи на свету.

Патријарх му је на то одговорио:

– Јесмо, ал’ кад попијемо ништа не ваљамо.

* * *

Упозоравајући на штетност дувана, често је умео да каже:

– Да је Бог хтео да човек пуши, уградио би му оџак.

* * *

У време грађанског рата у бившој СФРЈ, један карикатуриста га је нацртао као ратника опасаног бомбама и са „шкорпионом“ о појасу. На то је рекао:

– Ви сте мислили да ћете лако са мном. Мислите да сам ја слабачак, а ево како ме други виде.

* * *

Идући у цркву на Бановом брду усред лета био је упоран да се користи аутобус. Кад је његов пратилац потегао аргумент да је врућина, да су аутобуси „препуни разголићеног женског света који иде на плажу на Аду Циганлију“ и да није згодно, патријарх није попустио:

– Знате, свако види оно што жели.

* * *

Излазећи из Патријаршије, упитао је свог пратиоца:

– Чија су то толика луксузна кола паркирана?

– Наших владика. Дошли су њима на Сабор – одговорио је пратилац.

– О, Бог их видео! Шта ли би тек возили да нису дали завет скромности?! духовито је прокоментарисао господин Павле.

 * * *

Кад је фотограф Вицан Вицановић пожелео да фотографише патријарха Павла, обратио му се речима: “Ваша светлости (уместо Ваша светости), на шта му је патријарх врцаво одговорио:

– Кад сам већ светлост, шта ће ти блиц?

  * * *

Далеке 1962. године, на захтев неких епископа да им се повећа плата, ондашњи владика рашко-призренски Павле одговорио је питањем:

–  А зашто, кад не можемо ни ово што смо имали до сада да потрошимо?

  * * *

Док је био епископ рашко-призренски, дуго је избегавао и да се за његове и уопште епархијске потребе набави аутомобил. Говорио је:

– Док свака српска кућа на Косову не набави кола, нећу ни ја.

На крају је пристао да се набави само један „варбург“, пошто није био скуп, а био је погодан за превоз робе, разних црквених ствари и других потрепштина. Епископ Павле ретко је у њега седао, јер је углавном пешке ишао. Од манастира до манастира, од цркве до цркве, дуж и попреко по епархији… Зато и није знао какви све аутомобили постоје. А кад је једном код њега у посету дошао, својим „пежоом“, епископ жички Стефан, са којим је био изузетно близак још из Богословије, и кад су кренули тим његовим аутомобилом да заједно обиђу нека места у епархији, рече владика Павле:

– Е, брате, Стефане, баш ти је добар овај твој „варбург“!

 * * *

На исти начин владика Павле наставио је да живи и када се преселио у Београд, када је изабран за највишу црквену дужност. У то време, као и обично, имао је само једну мантију. Сестра од тетке Агица, коју је често посећивао, задиркивала га је:

– Какав си ти патријарх кад имаш само једну мантију?

На то ће новоизабрани патријарх:

– Шта ће ми више, не могу две одједном да обучем!

* * *

А једном приликом, док се трамвајем враћао у Патријаршију, десило се нешто што је за то време било сасвим необично. У трамвају пуном путника, који је ишао према главној београдској железничкој станици, неко наглас изусти:

– Ево га патријарх! – и крену да затражи благослов.

Нагрнуше потом и многи други. Створи се велика гужва. Возач заустави трамвај и нареди да сви, осим патријарха, изађу напоље. Остави отворена само једна врата, и онда заповеди:

– А сад један по један…

И тако сви, без гужве, приђоше и узеше благослов од патријарха.

* * *

Пробијајући се ка гласачкој кутији кроз људе наоружане камерама, фотоапаратима и касетофонима, у покушају да прође на једну, па на другу страну, патријарх је у једном моменту казао:

Ако не могу фронтално, могу дијагонално.

   * * *

Београђани су патријарха Павла често сусретали на улици, у трамвају, у градском аутобусу… Једном приликом, док је сам ишао узбрдо тротоаром Улице краља Петра, у којој је седиште Патријаршије, сустиже га, у најновијем моделу „мерцедеса“, познати свештеник једне од најпознатијих београдских цркава. Зауставио је аутомобил, изашао и обратио се патријарху:

– Ваша светости, дозволите да вас повезем! Само реците где треба…

Патријарх не хтеде да га одбије, уђе и седе. Чим кренуше, видевши како луксузно изгледа овај аутомобил, упита га патријарх:

– А, је л’ те, оче, чији је ово ауто?

Мој, Ваша светости! – као да се похвали протојереј.

Станите! – заповеди патријарх Павле. Изађе, прекрсти се и рече свештенику: – Нека вам је Бог на помоћи!

Advertisements

Коментари на: "Патријарх Павле – сећање" (23)

  1. Većinu ovih citata do sada nisam nigde pročitala. Prelepo. 🙂

  2. Ovo je tako divan i inspiritivan covek! Velicina jednostavnosti na delu!

  3. Hvala za ovaj dokument .

  4. Često je patrijarh Pavle dolazio u manastir Rajinovac gradskim autobusom. Ipak, jednom prilikom, dal’ zbog žurbe ili starosti krenuo je kolima. Šofer je po Smederevskom putu malo brže vozio na šta mu je petrijarh skrenuo pažnju. “Ne bojte se. Bog je sa nama.“ našalio se vozač. “Bog jeste sa nama, ali đavo je za volanom.“ ne osta mu dužan Paja.

  5. Naš patrijarh… Imao je i ono (parafraziram): “Dobar je čovek onaj čijem su se rodjenju svi radovali, a smrti svi tugovali (plakali)…“

  6. draganasmiljanic рече:

    Divan tekst. Jedan deo anegdota nisam do sad imala prilike da procitam/cujem. Hvala 🙂
    Ovo je snimak razgovora sa Njegovom svetosti u emisiji „Dok spavaju andjeli“
    http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=WpstQ_XsRpA pa ga svima toplo preporucujem da pogledaju. (Upravo ovde izgovara ovo sto oblogovani spomenu, pa se setih)
    P.S. Nadam se da je ok sto sam ovako banula niotkud… Ne zameri… Pozdrav 🙂

    • Драгана,
      хвала за Ваш прилог овој теми. Одгледаћу снимак са задовољством.
      Добро дошли у Ивин свет. Надам се да ће Вам бити занимљиво и да ћемо Вас често виђати.
      Поздрав и свако добро.

  7. Патријарх Павле се упокојио у поодмаклим годинама које му је Господ даривао како би дуго служио и послужио Цркви својој. Од тренутка када је ступио у свети клир наше Цркве свети отац Павле, како га знамо, прво као Епископа рашко-призренског, а потом као Патријарха српског, био је личност, стаменита личност, у свему добром, честитом, племенитом.

  8. Током 1945. године братство из Вујна се преселило у манастир Благовештење где је био игуман Јулијан Кнежевић . Гојко је тада био искушеник и једини међу братством који је имао завршен Богословски факултет. Међу искушеницима је био и Милисав, касније архимандрит Јован Радосављевић . Гојко је за свога духовника изабрао јеромонаха Макарија Миловановића , старешину женског манастира Јовање . Макарије је тада био стар монах, водио је строг подвижнички живот и био аскета . Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу . Замонашио га је његов духовник Макарије. Убрзо се замонашио и Милисав који је за свог духовника изабрао Павла. Од 1949. до 1955. године био је у монашком братству манастира Раче , где су прешли још неки монаси из Благовештења. Школску 1950/51. годину провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини . Одлуку Синода да га пошаље у Атину, у манастир Рачу му је донео професор прота Стева Димитријевић .

    • Ne znam koliko se zna, koliko je to sve tako kako se govori, da se Gojko iscelio od tuberkuloze na moštima neznanog svetitelja u manastiru Vujan, dakle, pre zamonašenja, za vreme drugog svetskog rata.

  9. Reblogged this on ivinsvet and commented:

    На данашњи дан, 11. септембра 1914. у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца рођен је Гојко Стојчевић – патријарх Павле.
    Његове речи и поуке се и дан данас памте и препричавају, а многи га, без обзира што га црква још није канонизовала, сматрају за свеца.
    Овај текст је написан 15. новембра 2012. на трогодишњицу његове смрти. Мали подсетник на нашег патријарха…

  10. Branislav Bojčić рече:

    Daj Bože da ne vidi šta se danas dešava u crkvi ….

  11. Од правног до трга, у 26. Патријарх Павле и моја маленкост, 1992. И још неког света, наравно.
    У томе је разлика и тиме објашњено СВЕ!
    Поздрав, Ива.

  12. Divan, plemenit, pametan… izuzetan u svakom pogledu. Sreća je naša da smo ga mogli slušati i gledati.

  13. Иво, хвала…Са тугом у срцу што га више нема сећам се овог дивног човека, изузетног, нашег Патријарха..

  14. najbolja anegdota koju sam cuo je kada je jednom prilikom patrijarh isao tramvajemi dva mladica u svojim dvadesetim godinama pored njega. Prvi rece: joj vidi patrijarh Pavle. Drugi: ma nije. prepiru se oni tako par minuta, onaj drugi rece: aj se kladimo da nije…nedugo nakon toga Pavle se okrenu ka ovom drugom i rece mu: sinko, izgubio si opkladu. Bio je divan covek…

  15. […] Патријарх Павле – сећање. […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

KevaiPo

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: