Лекције из патриотизма


Протеклих пар дана поново доста причамо на тему патриотизма, љубави према отаџбини, и, ма колико некад имали различите ставове, слажемо се у томе да се у Србији не ради баш много на очувању националне свести. Напротив. Као да се чини све да се тај сегмент, иначе свуда у свету веома битан, што више минимализује.

Ову тему сам већ обрађивала у текстовима Српски национализам (12. 11. 2011. http://wp.me/p1YTjh-10 ) и Аутошовинизам српско проклетство (05. 04. 2012. http://wp.me/p1YTjh-bY )  и трудићу се да се не понављам, али мислим да неке ствари треба рећи више пута, да их боље чујемо и почнемо да на ствари гледамо из неког другог угла. По мени, оног исправног. Зато ћу се ја у овом тексту бавити и бројкама, али и неким другим стварима које се више не спомињу, које неки нису знали, а неки се труде да их заборавимо. И нећу ићи много далеко у прошлост, до Првог светског рата. Мислим да је то некако симболично јер је пре пар дана обележен и јубилеј потписивања примирја у том рату.

– Шездесет две хиљаде Срба одлучило је исход рата. Срамота! – ове речи надојене бесом, немачки цар Виљем Други навео је у телеграму румунском краљу Фердинанду, пошто је Бугарска потписала капитулацију 29. септембра 1918. , две недеље после почетка пробоја Солунског фронта и силовитог налета српске војске, чије су борбене акције биле координиране са савезничким француским, италијанским, енглеским и грчким снагама.

Тај податак мени је био иницијална каписла да се, за почетак, мало позабавим српским народом у Првом и Другом светском рату. Тачније губицима које је Србија имала. Та нит ме је одвела и у неке друге теме.

Кад је Први светски рат у питању већ на Конференцији мира у Паризу Србија је саопштила податак да је у рату изгубила 1.247.435 људи, што је било 28% од целокупног броја становника 1914.

У стенографским белешкама са седница Народне скупштине од 31. маја и 1. јуна 1921., а нарочито у излагању посланика Животе Милојковића, наводи се да је од 852.000 војника, колико је Србија позвала под ратну заставу, погинуло на ратиштима или умрло од рана и епидемија 402.435 војних обвезника (готово 50% мобилисаних). Тако велике војне губитке, у односу на број становника, није имала ни једна друга држава учесница рата. Када је реч о цивилном становништву, губици су износили 845.000, укључујући жене, децу и старије особе. Само је епидемија тифуса 1914-1915. године однела око 360.000 живота.

Када је реч о укупним жртвама, у поменутој скупштинској расправи изнет је већи број жртава (1.356.000) од оног саопштеног на Мировној конференцији. Када се овим подацима додају и тешки инвалиди, неспособни за самостални живот у мирнодопским условима, губици Србије били су чак 1.511.415 људи. Око 500.000 недорасле деце остало је без храниоца, а често и без оца и без мајке. Резултати истраживања које су обавили др Александар Недок и генерал Милисав Секулић говоре, поред осталог, да су посмртни остаци 85.856 српских војника погинулих или умрлих у Првом светском рату расути чак у 18 држава, у 1.815 гробница.

За Други светски рат је готово немогуће пронаћи валидне бројке. Процене се крећу од 1,1 милион до 1,7 милиона жртава на простору целе СФРЈ. Нико се није конкретно бавио српским жртвама, али знајући колико је Срба побијено по разним логорима (само у Јасеновцу се процењује да је убијено око 700.000 људи, највећим делом Срба), ратним сукобима, одмаздама које су Немци спроводили по Србији, јасно је да би бројка била запањујућа.

Практично једини конкретни подаци су они из истраживања која су обавили Србин Богољуб Кочовић и Хрват Владимир Жерјавић. Према Кочовићу који је у књизи „Жртве Другог светског рата у Југославији“ објавио податке у овом рату убијено је 1.014.000 људи, док Жерјавић у књизи „Губици становништва Југославије у Другом светском рату“ помиње бројку од 1.027.000 погинулих. Кочовић каже да је од те бројке 487.000 убијених Срба, што је 48%, док Жерјавић наводи податак да је у Другом светском рату убијено 530.000 Срба или 51,6% од укупног броја настрадалих. Иначе, обе књиге су послужиле као својеврсни „камен темељац“ за рушење „мита о Јасеновцу“ и „мита о броју српских жртава“ у Другом светском рату. Јер ако је укупно на територији Југославије убијено 1,1 милион људи све приче о геноциду и етничким чишћењима над Србима падају у воду. Кочовић је отишао толико далеко да је изнео податак да је у Хрватској убијено укупно 295.000 људи, од тога 125.000 Срба и Црногораца! Тиме је негирао, између осталог, и извештај Хитлеровог генерала у Загребу, Глеза фон Хорстенауа, поднет за први квартал 1944.  Аустријски ратни злочинац Хорстенау је према историјском материјалу написао:

„Не може се утврдити тачан број особа које су у Јасеновцу приведене у поступку коначног решења јеврејског питања и расног пречишћавања. На основу података којима располаже Гестапо и на основу разговора са оперативцима Абвера (војно обавештајна служба Трећег рајха), поуздано тврдим да број није мањи од 300.000 људу, ни већи од 400.000.“

Ако су Немци имали податак да је само у Јасеновцу до тада убијено најмање 300.000 људи, поставља се питање како је Кочовић дошао до бројке од 295.000 за све године ратовања укључујући војнике и цивиле?!

Прецизних података нема ни за ратове ’90-тих. Не зна се колико је СРба погинуло ни у Хрватској ни у Босни и Херцеговини ни на Косову и Метохији, али је јасно да су и ту бројке велике. И што се тиче војничког кадра, и што се тиче цивилних жртава.

Овога пута, ту је и велики број прогнанинх Срба који су морали да напусте своја вековна огњишта. Само у Хрватској је од почетка до краја сукоба избегло око 600.000 Срба. За Босну и Херцеговину податке нисам пронашла, а за Косово и Метохију има нешто података. Процене су да је од почетка „милосрдних часова демократије“, а потом и од доласка снага НАТО на територију Косова и Метохије Стару Србију напустило између 150.000 и 200.000 људи српског и неалбанског порекла. Према неким проценама на територији Старе Србије сада је остало око 130.000 Срба, махом на северним територијама.

Кажу, они који се разумеју у статистику, да је у 19. веку био исти број Срба и Енглеза. После Балканских, светских и ратова ’90-тих година, где су данас они, а где смо ми? Само по бројности, ништа даље од тога.

Стаљин је својевремено рекао:

– Смрт једног човека је трагедија. Смрт милиона је статистика.

Да ли су Срби постали статистика?

Све наведено је већ довољно за један текст и неки би рекли да је време да ставим тачку. Мени је то само један сегмент онога чиме се данас бавим.

Милош Обилић, Стеван Синђелић, Карађорђе, Живојин Мишић, Степа Степановић, Радомир Путник, Драгутин Гавриловић, Милунка Савић, Момчило Гаврић...  За њих и још многе које нисам написала зна већи део Срба. Зна их јер је то део српске историје кад се тачно знало шта је српско, а шта није. Хероји од Другог светског рата на овамо су у Србији промењива категорија.

Из угла оних који су победили, комуниста, то су Жикица Јовановић Шпанац, Моша Пијаде, Иво Лола Рибар, Светозар Вукмановић Темпо, Бошко Буха, Сирогојно, Марија Бурсаћ… Из угла оних који су изгубили то су Дража Михајловић, Никола Калабић, Момчило Ђујић… Као што се да приметити, иде се из крајности у крајност. Свака опција форсира своје хероје, апсолутно негирајући ону другу страну. Оптужујући је за злочине, издају…

Слично је и са херојима ратова у којима нисмо учествовали током ’90-тих.  Без обзира да ли су живи или не, некима се радије лепе неке друге етикете од тих херојских. Памтимо Милана Тепића, мајора ЈНА који је 29. септебра 1991. дигао је у ваздух војно складиште и себе. Његово име се памти, али многи су заборавили да је тада погинуо још неко – војник на одслужењу војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом.

Из пролећа 1999. памти се Зоран Радосављевић, капетан 1. класе, који је у ноћи између 25/26.марта 1999. у неравноправној борби са авионима НАТО Пакта на небу изнад Београда положио свој живот на олтар отаџбине. У небеском окршају са НАТО авијацијом 4. маја 1999. погинуо је и пилот Миленко Павловић, потпуковник РВ и ПВО ВЈ. Већина зна за песму „Ђенерале, ђенерале“, али мали број зна да је песма испевана у част Вељка Раденовића, вође Посебне Јединице Полиције који је, између осталог, активно учествовао у ослобођењу Ораховца. Он је савремени српски херој и таквих вероватно има још, али за њих зна мали број људи. Раденовић је преминуо пре нешто више од месец дана. Нико од званичних медија то није објавио. За власт и медије то није била битна ствар. Колико Раденовића је отишло тихо? За колико људи који су вредни памћења већи део Срба не зна?

Од „демокартске револуције“ на овамо сви они који су дали допринос одбрани српског народа на било којој територији, почев од Републике Српске Крајине, Републике Српске, Косова и Метохије, практично су стављени на „црну листу“. Није било довољно што су на Запад и Хашки трибунал обележили као најгоре, већ се и у самој Србији стварала клима да су само Срби криви за ратове, да су Срби били агресори, да су Срби спроводили геноцид, да су сви они који су ратовали на страни Срба злочинци.

Званични Београд и Србија, огледани у лику тадашњег председника, нису пропуштали прилику за чувено „Извини“ и клањање жртвама. Председник се свима поклонио осим Србима. Наше жртве за њега нису биле битне. Тако се створила слика да Србија признаје све оно што јој се ставља на душу: Вуковар, Овчару, Сребреницу, Маркале…  А како никад није било протестног говора у вези злочина над Србима испало је да се званични Београд слаже са ставовима већег дела света да злочина над Србима није било. На тај начин званична Србија је сама негирала жртве сопственог народа.

Сличну судбину су доживели и хероји. Док се у Хрватској, Босни и Херцеговини, муслиманском и хрватском делу, и у малигној творевини величају њихови ратни команданти, генерали, добровољци, у Србији се већи део њих или игнорише или сатанизује. Својевремено, у Хрватској је на уласку из Црне Горе стајао велики билборд „Добро дошли у земљу генерала Анте Готовине“, и данас практично свако место у Далмацији кад се од Неума крене ка Сплиту има билборд са сликом генерала и неком поруком. За њих је он херој. И славе га како они сматрају да треба. Званична Хрватска се због ЕУ наводно ограђује од злочина, али велича Олују, Бљесак, помаже одбрану свих хашких оптуженика. Она се својих хероја није одрекла и не пада јој на памет.

У Босни и Херцеговини иста прича. Муслимани величају злогласни 5. корпус који је одговоран за бројне злочине, Насер Орић је херој иако се зна шта су он и његови радили током рата. Потенцира се на српским злочинима, махало се Маркалама, сад се лицитира сребреничким жртвама. Хашки трибунал по кључу ослобађа муслимане за злочине почињене на Србима.

Малигна творевина је посебна прича. Ратни команданти су добили високе функције у власти, Шиптари славе своје хероје и велике победе. Они који су оптужени, попут Рамуша Харадинаја, шеткају се слободно, гледају како нестају сведоци тужбе и чекају ослобађајуће пресуде или неке симболичне казне које ће бити увреда за побијене Србе. Сваки злочин, свака српска гробница се игноришу, док се потенцира на албанским жртвама. Сви се труде да се и „Жута кућа“, у којој су Срби убијани зарад трговине органима и за шта постоје докази,  минимализује и по могућству заборави. Наша власт се понаша као неми статиста у филму Б продукције.

У Србији тужна слика. Свако ко је на било који начин учествовао у одбрани српства је са неком етикетом. Српских јунака одричу се и они који су тих ’90-тих важили за главне националисте. Један од њих је Драшковић који се китио Српском гардом, себе прогласио командантом исте. Сада је постао европејац, пљује по српским борцима, распродаје српску територију, један је од најсервилнијих на српској политичкој сцени.

Кад је пукло у Хрватској било је много добровољаца и неколико формација које су деловале или самостално или у склопу војних и полицијских структура. Данас, људи који су рањавани, остајали инвалиди, они који су погинули, сви су на неки начин непожељни. Готово по кључу свима се каче злочини, пљачке, ратно профитерство. Неке од тих формација су се угасиле, а неке су временом биле основа за специјалне јединице Војске или Полиције. Али су репови остали.

Од демократских промена на овамо готово све што је вредело у војсци је скрајнуто, маргинализовано. Сви они који су се доказали на првој линији фронта потврдили се као родољуби, су етикетирани. Због кампање (намерно кажем кампање јер је до атентата био „господин човек заслужан за успех 5. октобра“, а од атентата је сервирана прича да су месецима знали да је вођа криминалног клана) која се водила и још увек се води против Милорада Улемека, бившег команданта Јединице за специјалне операције, целокупна Јединица је сатанизована. Свако ко је икада имао везе са „береткама“ је сумњив. То што су били међу најактивнијима у одбрани Косова и Метохије пада у заборав. Улемек и Јединица су поменути јер су свима нама најпознатији пример. А таквих је много.

У склопу целе те кампање негирања Срба и Србије отишло се и корак даље. Скоро систематски се ради на убијању националне свести, поноса. Патриотизам, родољубље су постале непожељне ставке, свако ко с поносом каже да је Србин ризикује да буде оптужен за шовинисту, нацисту, фашисту. Многи од оних који лепе етикете и не знају разлику између национализма и шовинизма, њима је све то исто.

Школски програми су такви да се све мање прича о Србији. Родољубиве песме замењују Хари Потер и екипа, не инсистира се на патриотизму. Србија и српство нису битни. Медији за сваки ексцес који се догоди прстом упиру у чланове националних покрета, све што има предзнак српско по аутоматизму је криво за сваку лошу ствар која се догоди. Држава дозвољава да њени грађани, јавне личности политичари и „уметници“, ружно говоре о сопственом народу. Да се ругају нашим жртвама, да причају како смо чинили злочине или да, попут Неде Украден, певају на прослави Олује. И сви они су после тога и даље добродошли у Србији. Нико од њих никад није сносио никакве последице због својих речи. А ако би неко ко је национално свестан рекао нешто што се не уклапа у званични став Србије био би оптужен за говор мржње и распиривање верске и националне нетрпељивости. Чудни аршини.

Истовремено, максимално се ради на уништавању породице, као основне ћелије сваког друштва. Зна се да кад се уништи основа, лако је срушити све. Промовишу се разне ствари, геј парада је само једна у низу манифестација којом се директно удара на породицу. Предлози да се из Буквара и Читанки брише појам мама и тата како се геј парови не би осећали угроженима, је само једна у низу небулоза којом се ставља до знања да породица више нема значај.

Кад се све сабере и одузме, кад се подвуче линија, право је чудо да у Србији још увек има национално свесних људи. Да у Србији уопште има Срба. Оних који су поносни на своје порекло, своју традицију, своју историју, своје обичаје. Право је чудо да Србија и даље постоји као таква.

Постоји јер нису успели да униште све. Још увек има оних који мисле својом главом, оних које, баш као и Мому Капора, баба, деда, тата и мама уче патриотизму. Оних који памте своје хероје и захвални су им за све што су пружили. Оних који знају да бити српски националиста аутоматски не значи да си шовиниста, фашиста. Оних који не мрзе све што има предзнак српско. Оних који се не стиде што су Срби.

Надам се само да нас има довољно…

Advertisements

Коментари на: "Лекције из патриотизма" (15)

  1. U Srbiji je skoro najproblematičnije da kažeš da si – Srbin… Problematičnije od toga je samo da kažeš da si Srbin iz neke susedne zemlje.

    • Баш тако… То морамо променити…

      • Znaš, možda to i ne možemo da promenimo, ali i nepristajanje je oblik protesta…

        • Слажем се да је непристајање облик протеста, можда и једини у овом тренутку.
          Али, исто тако верујем да ми, Ти и ја, можда не можемо то да променимо сада, али самим тиме што ти учиш своју децу, а можда једног дана и ја будем имала прилике да учим своју, онако како су нас учили наши, ако им причамо о ономе што знамо, сигурна сам да ћемо променити. Има нас који се не стидимо. Ако сви будемо упорни, истрајни, уверена сам да можемо да променимо неке ствари… Многе ствари… На боље…

        • Iz tvojih usta… 🙂

        • Опуштено Пријатељу, знаш да као небески народ имамо директну везу са… 😉

  2. Tvoji postovi na tu temu stvarno su odlični… Sve je u ovoj našoj Srbiji obrnuto. Slažem se s Oblogovanim da je i „nepristajanje oblik protesta“ možda jedini na koji još imamo pravo.

  3. Pre par dana sam bila na jednom izletu, tu, oko Niša, gde nam se nekada stvarala istorija .http://negoslava.blogspot.com/2012/11/srpska-posla-suprotnosti-paradoksi.html
    Da sažmem, za one koje mrzi da čitaju – na samo pet metara razdaljine, dve table. Jednom se odaje počast partizanima izginulim na tom mestu, a na drugoj, osim informacije da je to Srećkov izvor, nisu propustili da kažu i – smrt komunistima.

    • Такви смо ми Срби… Само да се поделимо, није битно како, само да се поделимо.
      Овај део је одлично примећен:
      „Zapravo, izlete bi ovde trebalo organizovati, kako bi djaci imali najupečatljiviji čas iz istorije. Na temu – srpska posla.“

  4. Kao i uvek, pravo u centar! Bravo za tekst, kao i za sve prethodne, a i buduće, jer znam da će ih biti. Ja ne umem da se tako lepo izrazim kao Vi Iva, a i zašto bih se trudila kad Vi sve kažete ono što, nadam se, većina nas misli!

    • Сања,
      хвала Вам. Лепо је знати да нас, који мислимо овако, има у поприличном броју. Велики поздрав.

  5. Сузана Коризма рече:

    Трудим се да на сваком месту и пред сваким истакнем да сам националиста, да волим свој народ и да у исто време не мрзим никога, јер ја заиста не умем да мрзим. Могу некога да не волим, али ништа више од тога. Спремна сам у сваком моменту да уђем у вербални дуел са сваким у заштиту мог народа и мислим да би сви ми требали тако да наступамо. Ако ми не ценимо себе, нико нас неће ценити! Зато народе главу горе и поносно говорите да сте Срби, јер ми немамо разлога ничег да се стидимо!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

KevaiPo

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: