Срби и Срби


…ко је Србин и српскога рода…

Управо овим речима почиње чувена клетва Кнеза Лазара пред још чувенији бој на Косову. Од кад сам први пут чула те речи једна иста ствар ми се врзма по глави. Последњих месеци посебно. Оно о чему размишљам је:

Какви смо то ми Срби и зашто имамо болесну потребу да се делимо?

Пар пута сам са мојим комшијом Облогавним ( oblogovan ) разговарала на ту тему, а како данас имам мало више времена, одлучих да неке своје мисли „ставим на артију“.

Званично, Срби припадају јужнословенским народима који претежно живе на Балканском полуострву и у Панонској низији. Први пут се спомињу око 70. године у књизи „Познавање природе“ Плинија Млађег , а према још увек званичној историји на Балкан су се доселили почетком 7. века. Постоје и неке друге теорије по којима је термин Срби заправо стари назив за све Словене и да самим тим Срби постоје много пре него то званичне књиге показују. Друга теорија је да су Срби настали из старог иранског племена и да су живели северно од Кавказа, а да су се у средњу Европу доселили у 4. веку. Трећа теорија је да су Срби староседеоци на Балкану, директни наследници културе Лепенског вира. Истина, има и она теорија, грешно би било да је не поменем, да су Срби, заправо, небески народ. Али, за њу нема конкретних доказа, тако да се она не користи у званичним структурама.

Елем, да ли због толико теорија о пореклу, а има их много више од ових које сам ја навела, или због нечег другог, Срби, чини се, као ни један други народ воле да се деле! Што би наш народ рекао: више него ‘леба да једу! Кренућу од коментара мог комшије на текст „Кад Чанак тренира строгоћу“ ( http://wp.me/p1YTjh-oH ) који је сјајно приметио и још једном покренуо ову причу:

„Када год видим овакву тему, постављам додатно питање: зашто су у тој ”будућој Војводини” Мађари и даље Мађари, Хрвати су и даље Хрвати, Буњевци су Буњевци, Словаци су и даље Словаци и СВИ народи су и даље оно што су ОДУВЕК и били, само су СРБИ напрасно постали нова нација – ВОЈВОЂАНИ!!!???“

О овоме смо већ пар пута размењивали мишљења и увек све сведе на то да су сви други народи, ма где да се нађу оно што јесу: Мађари, Хрвати, Словенци, Словци, Французи, Немци, Руси, Румуни… Само се Срби деле по локацији.

Бићу искрена, пре пар година сам била благо забезекнута кад ми се једна пријатељица из Републике Српске обратила реченицом:

– Ви Србијанци…

Као у цртаном филму или стрипу, изнад моје главе се појавио облачић са ВЕЛИКИМ знаком ? по систему:

– Како мислиш ми Србијанци? Ваљда ми Срби…

Онда ми је она, скоро таксативно, објаснила да ми нисмо Срби већ Србијанци зато што живимо у Србији! А да су они који живе у РС или ЦГ или већ где Срби! Гледала ме је, скоро, па са жаљењем како немам појма ни о чему, а ја наивна (и још увек јесам) контала сам да смо ваљда сви Срби. Без обзира на локацију.

То „Србијанци из Србије“ ме је копкало само тако. Почела сам да обраћам пажњу на такве ствари и приметила нешто поражавајуће. Не само да смо ми Србијанци и Срби, већ се ти Србијанци деле на додатне подгрупе. Тако имамо Војвођане, Шумадинце, Косоваре… Делимо се и на Београд и провинцију. Душан Ковачевић је тим регионалним поделама Срба додао и поделу на подунавске, поморавске, посавске, подринске… Додао је и још многе друге у књизи „20 српских подела (Срба и Србе)“.

Ја ћу овде прескочити оне познате „партизани и четници“, „монархисти и републиканци“, „патриоте и издајници“, „проруски и прозападни“, „аутономаши и националисти“ просто јер се не уклапају у теми. Али, ваља знати да и такве поделе постоје.

Кад се мало боље погледа, Србија која према званичним подацима заузима територију од 88,407 квадратних километара, на којој живи око 8 милиона становника, је поред пет региона, на које је званично подељена, и 29 управних области, додатно саму себе поделила. Тим поделама смо више него олакшали посао свима који би да Србију сведу под једну шљиву, јер сада је и Београдски пашалук раван Великој Србији. Довољно је да слушају како једни друге зовемо и ето основа за још једно отцепљење, за још једну независну државу, за још једну малигну творевину.

Друга ствар која је, мислим, такође битна је одрицање српства. И то добровољно. Кажу да Јеврејка увек рађа Јеврејина, без обзира на то ко је отац. Она у себи носи бебу девет месеци, настаје у њеној утроби и логично је да припада народу коме припада и мајка. Неки кажу да је то нереално, да се ипак треба гледати и порекло оца.

Код Срба, бар већине, је обрнута ситуација. Код нас се неретко дешава да мајка и отац Срби изроде децу која то нису. Мислим Срби. А о ситуацијама кад је мешовити брак у питању и да не говорим. Деца су, готово по кључу, припадници оног другог народа. Заиста су ретки случајеви кад се у мешовитом браку деца изјашњавају као Срби. Без обзира да ли то порекло „вуку“ од оца или мајке. Срби су више него било који народ спремни да се асимилирају са окружењем. Тако се свесно, добровољно одричу свог порекла. И увек имају неку потребу да се доказују да нису Срби.  Уосталом, стара пословица каже:

Ако су Турчину руке крваве до лаката, потурици ће бити до рамена!

Наравно, има светлих примера, кад се потомци изјашњавају као Срби иако потичу из мешовитог брака, али је то у већини случајева не због инсистирања родитеља Србина, већ због веће спремности на асимилацију оног другог. Или простим избором детета кад дође у одређене године да сам одлучује.

Са овим принципом деобе Срба на „Србе и Србе“, стопом морталитета која је одавно прегазила стопу наталитета, неће проћи много пре него избледимо и нестанемо.

За народ који тврди да је небески то би био највећи пораз.

Advertisements

Коментари на: "Срби и Срби" (42)

  1. Odličan tekst. Toliko me je uzdrmao, da sam ostala bez komentara. A meni se to retko dešava.

  2. […] Извор: Ивин Свет […]

  3. има пуно истине али и трагике у томе, да су се Срби у матици земљи, дакле у Србији, сматрајући себе привилегованим поодавно успавали што се Српства тиче…
    као већина у земљи која је њихова, умислили су да ће то тако остати до вијека, заборавили су да се политичке прилике мијењају, те Српство нису ни његовали…
    не само да нису обраћали пажњу на своје комшијско окружење, него су постали арогантни према сопственом народу који је силом прилика живио изван матице…

    врата су у Србији свима отворена само не „Србима дођошима“, и док ми „дођоши“ упорно тврдимо и као папагаји понављамо да смо Срби, у Србији нас – ако не директно погрдно, а онда заобилазно – називају Босанцима, Херцеговцима, Крајишницима, Личанима, хрватским и босанским Србима, Косоварима, Србима са Косова, Србима из Румуније и Македоније, Црногорцима, Кордунцима, Далматинцима итд…

    драго ми је што си начела ту тему, али Ти си у мањини… да је таквих више ја „прекодрински Србин или Србин из Босне (босански Србин“), не бих морао да бјежим из Србије у туђе предјеле… док ми упиремо очи у мајку Србију, мајка се према нама односи као маћеха: да ли само због тога што ја кажем „лијепо“ умјесто „лепо“, „мрква“ умјесто „шаргарепа“, „хлаче“ умјесто „панталоне“ или „чакшире“ итд…

    опширна и болна тема…

    • Ја имам ОГРОМАН проблем: мени су сви Срби Срби! Без обзира на локацију, место где живе. Тренутно или неки дужи период. Ако припадају мом народу без обзира на адресу они припадају мом народу.Нема ту неке специјалне филозофије. Бар гледано из мог угла. Али, како и сами кажете, нас је мало. Или нисмо довољно гласни…
      Иначе, намерно нисам делила Србе по територији на којој живе изван званичних граница Србије јер тих подела тек има и превише. И ова подела унутар саме матице је превелика за тако малобројни народ какав је овај наш. Кад бих додала само те поделе са простора бивше СФРЈ било би поражавајуће…

  4. Почетком 19. столећа je Сава Текелија скренуо пажњу на ову штетну навику Срба – да се деле. Деле се по вери: муслимани, католици, православни, деле се по завичајима: Србијанци, Сремци, Банаћани, Босанци, Далматинци, Личани… Предвидео је тешке последице ако ову навику не одстранимо. Био је у праву. Створене су нације, а основ су им били завичаји и вера: све бивши Срби: Хрвати, Бошњаци, Црногорци, Македонци, многи Шиптари, итд. Сад то чине и многи Срби у Војводини. А и Шумадинци се нешто отимају од осталих у Моравској Србији. Послали су амбасадора у Брисел, као и Војвођани, а и они из Рашке (Санџака) спремају слање свог амбасадора у ЕУ.
    Србијанац – то је завичајно име и не треба се љутити. Србин је народно име.

    • Слободане добро дошли у Ивин свет и хвала на мишљењу у вези теме.
      Ја сам православка. Преци су успели да сачувају веру и животе и у оним тешким данима турске владавине и поносна сам на то. Али, са друге стране, негде ми је жао што многи чији су преци из неких разлога променили веру, да ли пред турским зулумом или усташком камом, данас нису Срби. Неки од њих не зато што они то не желе, већ зато што Србин мора бити православац.
      Пре пар година је објављена информација да у Турској има неколико милиона људи чији су преци били Срби. Који су муслиманске вероисповести, али и данас знају из које српске породице су повукли порекло. И били су спремни за улагања у Србију, али нису препознавани као Срби.
      Пре годину-две сам гледала емисију на РТС о Србима у Албанији који су морали да мењају имена, презимена, веру, али који и данас знају своја српска имена, славу коју су славили њихови преци и слично.И они су заборављени, олако смо их се одрекли.
      Срби су као ретко који народ на свету прошли многе недаће. У два светска рата, сразмерно броју становника, сматра се да су Срби поднели, можда, и највеће жртве. Да нисмо толико ратовали било би нас неколико пута више. И уместо да се трудимо да ова „шака јада“ колико нас је остало будемо јединствени, ни то не умемо. Морамо да се делимо „на ситна цревца“. Као да смо проклети…

  5. A treba samo ispoštovati već odavno poznatu…
    „Samo sloga Srbina spašava!“

  6. та позната је и изречена зато што слоге никад није ни било…

    о томе је давне 1887. године господин М. В. Радоњић написао историјски осврт: „Борба за народност, с нарочитим погледом на прошлост Полапских Словена, Словинаца, Чеха и Срба“, Браство „Друштво Светог Саве“ књига 3. (Краљевско-српска државна штампарија, Београд 1887.).

    • Gospodine Dušaniću, problem je što je Srba malo… Taj problem o kome govorite zaista postoji, ali, kako da vam kažem… Na žalost, mi smo prvo (loši) Srbi, pa tek kao takvi glumimo neke pravoslavce… Da je obrnuto, bilo bi mnogo bolje… Pravi pravoslavac nikada ne bi ubio Brisa Tatona, pravi pravoslavac nikada ne bi nabio baklju policajcu u usta, pravi pravoslavac nikada ne bi zapalio tudju ambasadu i kasnije se pravdao da je tamo “samo“ krao… Valjda jaknu ili šta već…

      • Слажем се са Вама да је Срба мало, сада нас има исто онолико колико нас је било крајем XIX стољећа… ратни вихори су покосили наш народ, али најгоре што нам се догодило је то, да смо активно учествовали у формирању више нација (само да се разумијемо, не негирам ничији идентитет и нисам у „националном колу“)… Срби у Румунији, Мађарској и Грчкој су подлегли насилној, законској национализацији, која је спроведена у тим земљама, Бугарска и Хрватска су то исто спровели на нешто другачији начин… све остало је мање или више добровољни акт нас самих, учествовали смо у стварању македонске, црногорске и бошљачке нације… Хрвати би спали на трећину становништва, када би се јавно издвојили католички Срби и Власи… а неке мале нације не би више ни постојале, као нпр. Горанци, Буњевци…
        Слажем се са Вама да смо „лоши Православци“, али смо зато изузетно добри католици, муслимани и унијати (само да поменем оне важније)… Има нешто труло и у „православној политици“, али о томе се нерадо говори у српском народу (ја сам православац)… погубна је та теза да су Срби само они који су православци…
        ти који су убили Татона, који стално изазивају немире и „потпомажу добру слику о Србима“, не бих баш рекао да су Срби а још мање православци – увијек ступају на сцену када се доносе важне одлуке против српског народа… о њима треба написати једну лијепу студију и превести на све најзначајније језике… још нико није објективно обрадио улоге политичких вођа у Другом свјетском рату (њихове добре и лоше стране), јер није нормално да они који су са Нијемцима учествовали у стријељању ђака у Крагујевцу, имају присталице у Србији и јавно одржавају трибине…

        Извињавам се ако злоупотребљавам Ивино гостопринство!

        • Како написах комшији Облогованом, одговарам по коментарима како су остављани, а сад кад читам Ваше речи видим да мислимо заиста на исти или сличан начин. И што се тиче ове теме везано за искључивост око Срба.
          Како сам поменула и у овом тексту, али и у неким ранијим насталим почетком живота овог блога, превише је подела у Србији и на онај начин „комунисти и ројалисти“, „четници и партизани“…
          Без обзира на то шта су нас учили у школи, не мислим да су комунисти били „мед и млеко“ за српски народ, али мене и данас прође језа кад неко помене четнике. И имам врло личан разлог за то јер су мог прадеду почетком рата убили четници. Разлог? Није хтео да крене са њима и остави две младе снаје у крају у који су свако мало упадали Бугари, силовали, палили, отимали, убијали, у тренутку док су му оба сина била у истим тим четницима. Нашли су га прекланог два дворишта од куће. Врло брзо пошто су то чули оба сина су се вратила у село и локално деловали у одбрани, до краја рата више нису били ни у једној војсци.
          Верујем да су и те неке приче које сам слушала од детињства имале утицаја да данас будем оваква каква јесам. Да знам да направим разлику између доброг и лошег и да никад не допустим да ме вуче бујица.
          Мирославе, нема злоупотребе. Размењујемо мишљења, томе и служи овај блог.

        • Хвала на разумијевању и уступљеном простору!

          да се у мом крају чекало на партизане ослободиоце, Срба више не би у њему ни било, јер би их усташе поклали као зечеве… дакле, увијек су постојале и постојаће „локалне особитости“, моје претке спасише четници, али све заслуге покупише партизани побједници…

          Србија је имала ту несрећу да су по њој јездиле не само окупаторске војске (Нијемци, Хортијевци, Бугари, Балисти, Италијани) , него и домаћи српски „пеликани“: партизани (комунисти), недићевци, збораши (љотићевци) и њихове „Српске страже“, те различите четничке комите и војводе и њихови покрети…

          За Србе у Босни и Хрватској све су војске биле окупаторске осим четничке, јер четничка војска је била једина домаћа… све друге војске су биле стране: Нијемци, Италијани, усташе, домобрани, хрватске страже, муслиманска милиција, па и вишенационални партизани…

          но и поред свега вријеме је да објективно судимо о свима, да осудимо негативности и настраности и похвалимо добре стране свих учесника… да напокон обезбиједимо бољу будућност за нашу дјецу…

        • Како написах, без обзира на оно што су нас учили у школи,не мислим да су партизани нешто најбоље што се десило на овим просторима, али исто тако не мислим да су, самим тим што су их партизани и комунисти обележили као негативце, четници свеци. Гледано из угла моје породице они су далеко од светаца. Али, како никад ништа не гнерализујем прихватам и знам да су у појединим деловима, ван матице где су живели Срби, те четничке формације имале пресудну улогу за опстанак народа.
          А сад кад смо се дотакли четника… Видех пре неког времена да је Бора Чорба прокламован у четничког војводу иако никад није учествовао ни у каквом рату, никад на тај начин није дао допринос. Добио титулу, како је сам признао, јер је у ратним данима певао војсци! Од неког ко је и те како укључен у четнички покрет тад сазнах да су се и они сами поделили на неколико фракција и да је конкретно титула војводе Бори дата иако је није, народски речено, аминовао неко ко то мора да уради да би била валидна. Ова илустрација чисто као још један пример поделе.
          Кад кренемо причу о Србима увек се сетим нечега што сам чула пре пар година: два Србина – три странке! И то се може применити на све сфере, не само на политику… И то је једна од највећих туга овог народа…

        • па кад ћаскамо, да и наставимо:

          далеко од тога да ја браним четнике, нека их бране њихова дјела или злодјела…

          проблем Србије је да су сви „непартизански злочини“ сваљени на четнике, а Србијом су (као што сам већ рекао) јездили и други „српски ратници“ – посебно злогласни љотићевци, а било је и којекаквих комитских харамбаша и одметника, који су водили своје ратове…

          четнички покрет у миру није организован као козачки у Русији, зато се и појављују којекакве наказне појаве – четнички покрет је на нашим просторима „партијска прћија“, а све што је у рукама било које партије је изопачено…

          изузетно опасно је везивати националне покрете за партије, из тога се само израђа неслога (подјеле)

          Четништво има своју традицију, али због наше неслоге,недисциплине и неорганизованости никад није достигло козачки углед… „Равногорско четништво“ је новијег датума… нису сви четници Равногорци, нити су сви они који набију шубару с кокардом на главу четници – много је ту лопова и шарлатана…

        • Нисам причу ни схватила као одбрану четника. Далеко од тога. Ово је размена мишљења, виђења које имају различити људи. Ви можда знате нешто што ја не знам, а ваљало би чути, сазнати, како би и ја имала комплетнију слику. Тако ја схватам све размене мишљења у овом мом свету, али и на другим блоговима, друштвеним мрежама.
          кад сте споменули Козаке, мени је, најискреније, веома жао што ми у Србији немамо нешто слично козачком покрету. Један пријатељ је пре пар година организовао и водио децу код Козака. Деца су уживала јер су током тих неколико дана имали прилике да живе мало другачије, да уче и раде оно што раде Козаци. Била је укључена и нека да кажемо основна војна обука. И све је било добро, сви су били задовољни, док се нека НВО, која је вероватно на нечијем платном списку, одједном, ничим изазвано није забринула за безбедност деце. И настала је драма. Дрвље и камење по људима који су водили децу у Русију којима длака с главе није фалила.
          Али, то је ваљда и било очекивано. Да су их водили било где на запад, на неки фестивал пун свега и свачега, вероватно би то било у реду…

  7. Iva, nećeš verovati, ali večeras sam opet imao neki razgovor na ovu temu… I onda dodjem ovde i vidim da si me se setila u ovom postu… 🙂 Hvala, jako mi je drago…
    I opet sam zastupao to isto – zašto su Slovaci, Madjari, Rumuni, Bunjevci, Hrvati i dalje Slovaci, Madjari, Rumuni, Bunjevci, Hrvati, a samo su Srbi – Vojvodjani…? I čovek me pita nešto kao “zar ne vidiš razliku izmedju Srba (u Vojvodini) i Srbijanaca? I ja ga kažem da bi prvo trebalo da mi definiše Srbijance, zar ne…? On kaže da su to, npr. Šumadinci… Ok, ali ja nisam Šumadinac, šta sam onda ja…? On je zbunjen… Kaže da nije siguran, i kaže da sam možda i ja Srbijanac… Ali, ja stvarno nisam Srbijanac više nego što sam Srbin, čak, pošto ne znam kako se definiše Srbijanac, sebe ni ne smatram takvim, nego se smatram Srbinom… Te, prema tome, mogu da pretpostavim da se i gomila drugih “Srbijanaca“ oseća isto… On me onda pita da li zaista ne vidim razliku izmedju Srba-Vojvodjana i ostalih Srba…? Ja pitam da li on vidi razliku izmedju Slovaka-Vojvodjana i ostalih Slovaka, Madjara-Vojvodjana i ostalih Madjara, i tako redom… Kaže on da ne zna, nije ih upoznao… A ja kažem da je to pošteno, jer je Srbe lako mogao da upozna, nisu živeli iza gvozdene zavese istočnog bloka, nego tu, u istoj zemlji… Moguće je da se razlikuju, ali razlikuju se i Piroćanac od Lozničanina, i Zaječarac od Valjevca, nije to ništa neobično… To ne znači da su Timočani, Šumadinci, ili Topličani posebne nacije… Ili možda grešim…?
    On onda poteže poslednji adut – “hoćeš da kažeš da ti prija ova centralizovana država…?“, pita… O, čoveče, pa, tu sam te čekao… Naravno da ne, samo… Zar trenutno autonomna Vojvodina nije totalno centralizovana? Pa, to neće priznati samo oni koji nisu živeli u Banatu, Severnoj Bačkoj ili Sremu… Od autonomije koristi ima samo NS i par gradova izmedju NS i BG… Ostalo je jad i beda… Pobogu, pa zašto kuće u Banatu i Sremu i srpskim delovima Bačke koštaju po par hiljada evra…? Pa, zato što ostatak Vojvodine ne postoji za NS, kao što ostatak Srbije ne postoji za krug dvojke… Postoje samo neke “enklave“ – u Srbiji Palmina Jagodina i Dinkićev KG, a u Vojvodini Pastorove “županije“…
    Na kraju ide pobednički osmeh i konstatacija – ali Vojvodina će se otcepiti…
    Znam…
    Znam da hoće…
    Samo ne znam kojim će jezikom govoriti… Vojvodjanskim?

    • Како се „осетимо“, м 🙂
      Више пута смо причали на ову тему на неким другим текстовима, а ја никако нисам успевала да је отворим и покренем са посебним текстом. Јуче сам имала довољно времена и за такву акцију. И, ево резултата. Како смо најчешће нас двоје причали о тим српским поделама на Србе и Србе, било је и логично да те поменем. Ипак си ти један од најближих комшија са којима најчешће и размењујем мишљења.
      Моја реакција на то Србијанац је иста као твоја. Све је то у реду,ја живим у Србији па је из тога извучено Србијанац, али брате мили Србин је Србин без обзира на локацију. Још ако је Србијанац онај из Шумадије шта сам онда ја? Моји су родом из Топличког краја, ја сам рођена у Београду. Шта сам ја? Ко сам ја? Србијанка онда нисам. Да се декларишем по општинама београдским или крају града у коме живим? Докле ћемо ићи?
      Одговарам на коментаре како су писани и ево још једне ствари у којој се слажемо. Како написах, од севера ка југу разликујемо се, по говору, обичајима, менталитету. Да ли то значи да је сваки крај Србије заправо народ за себе?
      Како рече Мирослав, опширна и болна тема, али ја некако увек „чачкам“ тамо где највише боли. И то је још једна ствар каратеристична за нас Србе.

  8. I izviiini na ovolikom komentaru… 😦

    • Моја кућа твоја кућа, ми смо прави, стари српски комшилук. Ако ја могу да свако мало свартим код тебе на слатко и воду, можеш и ти код мене по мало соли и бибера 😉

  9. izmanipulisan рече:

    Odličan tekst. Ja ne bih mogao da napišem članak na ovu temu jer bih na pola od besa verovatno razlupao kompjuter.

    U vojvođanskom mestu u kom sam rođen, danas na primer razlikuješ tri vrste Srba: Crnogorce koji misle da su Crnogorci, Crnogorce koji misle da su Srbi i meštane (sic!) koji su Srbi koji su tu već vekovima. I imaš Mađare, Rusine i ostale kojima na pamet ne pada da se dele. Meštani se u crnogorskim umovima tretiraju jednako kao recimo Mađari – ne pričam o nekom incidentnom ponašanju (Vojvodina je etnički izuzetno tolerantna sredina ma šta pojedini propagandisti pokušavali da proture i izrežiraju), nego jednostavno – ne doživljavaju ih kao svoje.

    Ja sam potomak tih crnogorskih kolonista, ali to ćeš čuti samo ako iz nekog razloga kreneš da me ispituješ o mestu rođenja mog dede. U svim ostalim slučajevima ja sam Srbin. I tačka, nema tu više šta da se dodaje.

    Voleo bih za kraj još ovde da iskopiram svoj nedavni status na Fejsbuku, inspirisan razgovorom uz kafu koji sam imao sa svojom babom:

    „Priča baba o svojim postkolonijalističkim danima, kako je njena porodica, kad su ih vlasti doselile u Kulu i dali im kuću, odmah primila neke podstanare, Nemce, od onih kojima su te kuće po Kuli oduzete. Kaže, Nemci su ih tretirali kao rod rođeni, naučili ih svemu – kako da kuvaju, prave šunke, kobasice, tope mast… Kad bi baba (tada još mlada) pošla na igranku, stara Mađarica bi joj rekla kako da bolje uskladi boje i „svi bi na igranki videli da se ona najbolje obukla“. Pitam je kako su oni doživljavali Nemce kad su ih prvi put videli – ipak tamo u Crnoj Gori oni neprijatelja nisu gledali, logično bi bilo da su u Vojvodini na test stavili sve svoje predrasude izazvane propagandom i ponekom istinitom pričom – ona kaže svi smo ih voleli, i oni su voleli nas. „Pa jeste li se nekad svađali?“ „Jedino Crnogorac sa Crnogorcem.“

    • Ово се „крчкало“ неко време. Вероватно сам га и ја написала тек сад из сличног разлога – можда бих раније разлупала све по кући.
      Хвала за твоје виђење ове теме, мислим да је захваљујући свим овим коментарима цела прича добила много на квалитету.

    • Samo da podržim komentar.

  10. Ja sam iz Vojvodine i ovaj tvoj tekst pogodio je pravo u metu. Pa ovde se Srbi dele na sremce, banaćane, bačvane.. Dele se i na „svinjare“ i “geake“ u zavisnosti od toga na kojoj obali žive. U mom rodnom gradu ima srba“malobosanaca“ i onih koji to nisu. Samo da se nadje što manja grupacija i njoj pripiše svoja pripadnost kao da pripadnost jednoj naciji, srpskoj, nije dovoljna. Taj način pristupa me odavno izvodi iz takta. I zato hvala na tekstu.

    • Јелена хвала. Свако ко је оставио коментар имао је бар један пример додатне поделе. Управо то што кажете „Samo da se nadje što manja grupacija i njoj pripiše svoja pripadnost kao da pripadnost jednoj naciji, srpskoj, nije dovoljna.“ је и био негде мотив за писање овог текста.
      Добро дошли у Ивин свет.

    • “Taj način pristupa me odavno izvodi iz takta.“, potpisujem.

      • Konstrukcija rečenice nije baš najsrećnija, blago rečeno.Ova tema me izgleda baš pomera. Kad god je o njoj reč uvek mi kroz glavu prodje rečenica da jednog dana Srba neće biti ni toliko da zauzmu prostor ispod jedne šljive…I uvek ta glupa propaganda kako nas niko ne voli a sa druge strane stoji jasna istina da smo autodestruktivna nacija koja najmanje gaji ljubavi prema sebi. Meni se čini i da ta potreba svrstavanja u što manje grupacije i vodi poreklo iz nemanja ljubavi i poštovanja prema vlastitoj naciji. Ovde je nekako došlo do opasne zamene pojmova. Patriotizam koji po difoltu znači ljubav prema vlastitoj naciji poistovećen je sa mržnjom prema drugim nacijama. A taj izraz nikako u osnovi ne nosi to značenje. I nije čudo što se nekako uvukao stid od sopstvene nacije a iz toga sledi logička potreba da se svrsta u nešto neku grupu koja će izazvati ponos, ponos tako potreban da bi se bilo koji narod održao. I odatle sve te unutarnje podele i svrstavanja. Mi smo narod koji sistematski gubi ljubav prema vlastitoj otadžbini.Idući ovim putem ne samo da će nastati Vojvodina kao nova država sa svojim jezikom već će u okviru Vojvodine postojati federalne države u kojima će narodi govoriti banatskim, sremskim …itd jezikom. Što važi za Vojvodinu važi i za ostatak Srbije. U našoj zemlji mora na neki način iznova da se aktualizuje ljubav prema vlastitoj nacinalnoj pripadnosti. Vi nećete nigde naći npr Nemca koji se stidi svoje zemlje ali Srba koji se stide ima previše.
        Ja se nadam da mi Ivin svet neće zameriti ovoliku slobodu ali kao što rekoh tema me pomera a post je odlični izložen.

        • Јелена,
          мене радује кад се на неку тему развије дискусија као што је то сада. Волим да чујем мишљење других, укључујући и оне који се не слажу са мојим ставом. Посебно ме радује кад се и нека нова лица укључе у причу, а изнесу став који је сличан мом, то значи да нас има доста који мислимо на сличан начин, а то је у данашње време велика подршка.
          Ево, више од годину дана пишем о стварима које ми се свиђају или ми сметају. Без наметања да је мој став једини исправан и у том периоду сам се дотакла неколико тема, да сад Ти не би гањала по архиви бићу слободна да оставим пар линкова од неких текстова објављених на блогу. Мислим да ћеш видети још неке сличности у размишљању…
          И да не заборавим у овом мом кутку света сви су добро дошли 🙂

          Српски национализам 12. 11. 2011. http://wp.me/p1YTjh-10
          Бајка о једном народу 24. 02. 2012. http://wp.me/p1YTjh-6D
          А где је она шљива 16. 03. 2012. http://wp.me/p1YTjh-9e
          Аутошовинизам српско проклетство 05. 04. 2012. http://wp.me/p1YTjh-bY

  11. Сузана Коризма рече:

    Одличан текст, феноменална тема! Ову би тему требали отварати сваки дан како би нам ушло у главу да смо пре свега и изнад свега СРБИ!
    Ево једног прилога овој теми примером из свакодневног живота. Радила сам у представништву једне фирме из Приштине у Београду. После бомбардовања, кад су се Срби повукли са Космета, са колегиницама из Приштине сам изашла у град да их упознам са средином. Остала сам запањена кад ми је једна од њих рекла како није у реду што је Србија потрошила све да би помогла избеглице из Хрватске и Босне, па сад нема могућности да помогне њих који су из Србије! Кад сам јој одговорила да су и то Срби као и они и да свима треба помоћи кад им је тешко, сложила се, али нисам сигурна да је променила мишљење. Убеђена сам да се сложила само зато што сам бурно реаговала. Зато мислим да се овим треба бавити свакодневно док идеја српства не постане звезда водиља сваког Србина ма одакле он био!

    • Да уроде знатним плодом
      И јединством и слободом
      Ваш договор, тежње ваше
      За васцело Српство наше.

    • Сузана, поздрав. Драго ми је да Вас поново видим.
      И хвала за прилог теми. Одличан пример колико оне који не живе у Србији не гледамо као своје и колико их сматрамо дођошима. Тужно, али је то наша реалност…

    • Tako je… Nema nas dovoljno da možemo sebi pružiti taj luksuz da se ne podnosimo… A ipak to radimo, na žalost. Slažem se sa vama.

  12. Muka nas spaja, sreća nas deli. Tako je oduvek.
    Pozdrav od Srbijanca…

    • Поздрав Иване.
      Слажем се да је тако одувек, само… Ова мука траје предуго, а ми све даљи једни од других, никако да се спојимо, ујединимо…
      Добро дошао у Ивин свет…

  13. * Ми смо само терали своје, а зашто су Срби масовно напуштали Хрватску ни дан-данас нам није јасно.

    • Добро дошли у Ивин свет. Ако може појашњење, коментар се конкретно односи на шта? Као да фали поента приче…

    • Ви веома добро знате да је незнатан број Срба напустио самовољно Хрватску… И више је него безобразлук злоупотријебити понуђено гостопринство. Добронамјерни се не крију иза завјесе. Ми сви овдје у дискусији имамо јасно идентификоване блогове, имена и презимена итд… Не морамо да се сложимо по многим питањима, али можемо да причамо отворено као људи…

      • Ја увек оставим могућност да људи изнесу своје мишљење, али очекујем да, поред основне културе при комуникацији, и одговоре на постављено им питање. Gold price очигледно нема тај обичај…

    • Gold price, zaista Vam nije jasno ?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

KevaiPo

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: