На данашњи дан, 20. октобар 2011. у Сирту је, под још увек неразјашњеним околностима, убијен Муамар Абу Мениар ел-Гадафи. Гадафи или једноставно Пуковник од 1969. нашао се на челу Либије. За Запад је био ексцентрични владар, апсолутиста, диктатор, већ како им је одговарало. У зависности од тога да ли им је била потребна његова финансијска подршка или су желели нафтна поља за себе. За „обичне смртнике“ био је човек који је имао специфичан однос према свету, који је бринуо о свом народу и трудио се да од пустиње, каква је била Либија, створи најбогатију земљу арапског блиског истока. Како су године пролазиле постајао је све већи „трн у оку“ тог „демократског, слободарског Запада“.

Последњи пут у Београду је био 1989. на Деветом самиту Покрета несврстаних. Остало је забележено да је у главни град стигао са великом свитом водећи са собом шест камила и два арапска ата. Уместо у хотелској соби боравио је у шатору разапетом у дворишту либијске резиденције. Говорили су да је ексцентрик и да је његов поступак само допринео томе да Београд и читава СФРЈ заиста личе на циркус.

Муамер ел Гадафи је био велики, проверени пријатељ СФРЈ, а кад се та земља распала пријатељство и наклоност је усмерио на Србију. Током периода ратова у којима нисмо учествовали, санкција и опште кризе у којој је била наша земља од ’90-тих на овамо увек је могла да рачуна на помоћ и подршку „Пуковник“. Да ли јавну или ону „испод жита“ кад је конкретно помагао.

„Арапско пролеће“, је западни назив за талас демонстрација, протеста и побуна у превасходно арапским земљама, које су почеле 17. децембра 2010. Њихов начин, добро испланиран и координисан, за постављање својих марионета на најодговорнија места појединих држава арапског света. Први протести у децембру 2010. започели су у Тунису, у Египту се „закувало“ већ почетком 2011. Зин ел Абидин бен Али, председник Туниса од 1987. морао је да се повуче 14. јануара 2011. Био је то први успех „револуционара“. Уследио је пад Мухамедa Хосни Мубаракa који је био председник Египта од 1981. Мубарак се са места првог човека повукао 11. фебруара 2011.

Талас „демократских промена“ захватио је и Либију. Протести у Либији су почели у фебруару. Очекивало се да ћи и Гадафи лако отићи са власти, али Пуковнику ни на крај памети није пало да се преда без борбе. Уследио је грађански рат, побуњенике, револуционаре је подржао, а ко други него НАТО пакт. Кад је 17. марта Савет безбедности Уједињених нација усвојио резолуцију о забрани летења, то је био знак да НАТО почне своје „милосрдне часове демократије“. Бесомучно су авиони Алијансе бомбардовали градове који су били подршка Гадафију. Свака локација за коју су посумњали да је скровише лидера Либије постајала је легитимна мета.  Снаге Прелазног националног савета су 21. августа заузеле Гадафијев главни комплекс у Триплоију и добиле међународно признање од Уједињених нација. Жестоки рат се водио до 20. октобра 2011. кад је, према званичним подацима, пресретнут конвој којим је Гадафи бежао из Сирта, он жив ухваћен, а потом убијен. Врло брзо револуционари су преузели контролу на већем делу либијске територије.

За неке то је била победа демократије. Пад тоталитарног режима. Одлазак диктатора.

За друге то је био још један злочин оних који су себи дали за право да буду кројачи судбине света.

На друштевној мрежи су тог пролежа 2011. „никле“ разне групе и странице. Ја сам наилазиле само на оне које су биле подршка Гадафију. Можда зато што друге нисам ни тражила. Једна је покупила моје симпатије кад сам први пут налетела на њу. Она, вероватно, најбоље објашњава овај текст:

Гадафи ми није лично пријатељ, али ми је НАТО лично непријатељ.

ЖИВОТ БЕЗ СЛОБОДЕ ЈЕ НИШТА
Бранићемо нашу слободу или ћемо умрети!

пуковник Муамар Абу Мениар ел-Гадафи
7. 6. 1942 – 20. 10. 2011

 

Либија под режимом Гадафија

Кад је почела „револуција“ у Либији на нету се појавио следећи текст. Не знам да ли је све 100% истина, али да је истина и само део, заиста нисам могла да видим разлоге за побуну. Наравно, увек постоји онај мали број људи који никад нису задовољни, који желе власт за себе и који су веровали да ће све бити исто и кад промене Гадафија.

Европска Унија и Америка дугују Либији 200 милијарди долара за испоручену нафту. Кажу да су управо ове 2012. истекле концесије великих нафтних компанија које полажу право на Либијску нафту. Гадафи је затражио враћање дуга и запретио је да ће у супротном да склопи међудржавне уговоре са другим земљама и компанијама. Кажу да је зашраво то прави разлог за „Афричко пролеће“, да је кренуло свуда како би „на миру“ могли да разоре Либију.

Кад се погледа списак погодности које је Гадафи нудио својим грађанима заиста се поставља питање ко нормалан би се побунио против таквог живота? У наставку су подаци из периода док је Гадафи био жив

– Либија има 6,5 милиона становника, а има 14 милиона регистрованих аутомобила.

– Ако неко хоће да студира у било којој држави у свету он подноси молбу и држава му осигурава стан, храну, аутомобил, бесплатно школовање и месечну стипендију од 2.300 долара.

– У Либији се не плаћа вода, струја, плин и порез, а кредити се дају без камата. Ако у року од пет година не можете вратити кредит, држава га отписује или враћа за вас.

– Ако хоћете да купите ауто, ви дајете 20-30% од цене, а остало дотира држава.

– У Либији за 10 долара можете да купите 85 литара бензина или нафте.

– У Либији је храна готово бесплатна, 10 кг хлеба кошта 0,15 долара.

– У Либији њихови грађани не раде физичке послове, све су странци.

– Либијци не иду да раде по белом свету јер за то немају потребе.

– У Либији ни један грађанин није избачен или му је одузет стан или ауто зато што није могао вратити кредит.

У најкраћем, под „режимом“ Гадафија Либијци су имали:

  – бескаматне кредите.

  – у току студирања примали су просечну плату за занимање за које се школују.

  – ако не пронађу посао након завршеног факултета, држава плаћа као да раде у струци.

  – по ступању у брачну заједницу, држава поклања стан или кућу,

  – куповина возила по фабричкој цени,

  – никоме не дугују ни цента,

  – Европска Унија и Америка дугују Либијској држави 200 милијарди долара!

  – бесплатно здравство (медицинска сестра на сваког пацијента) и образовање.

  – 25% људи високо образовано.

Advertisements

Коментари на: "Мирно спавај Пуковниче!" (8)

  1. Sticajem okolnosti poznajem nekoliko libijskih studenata koji su došli kod nas na master ili doktorske studije pre 2-3 godine, dok je Gadafi još vodio Libiju. Rekli su da su dobili stipendije za Srbiju, jer Gadafi ne daje stipendije za Ameriku 🙂 Kasnije, kad je počeo taj besmisleni rat (smislen samo za one koji su ga planirali, a besmislen za sav ostali svet), koji put su pričali o strahotama kojima njihove familije u Libiji prisustvuju. Kao i o tome da su nekad u bilo koje doba dana slobodno žene mogle prošetati ulicom, a da sad ni muškarci ne smeju da izađu, da su nekad imali i aute i (skoro besplatnog) benzina, a da je sad sve poskupilo, da je nestašica namirnica, da su mesta bombardovana, da ima leševa po ulicama, da je nekad napravljena „podzemna reka“ koja je navodnjavala velika prostranstva, a da sad suša osvaja ponovo…

    • Сличну причу као ти о лепом животу у Либији чула сам, али пре пар година. Од „револуције“ на овамо нисам долазила у контакт са Либијцима тако да не знам каква је ситуација данас, али знајући ко је финансирао „револуционаре“ не сумњам да је од раја на земљи Либија постала пакао за живот.
      Део који кад сам писала текст нисам ставила, а требало је. Ставићу га сад у одговору теби, а потом додати и у главни текст.

      Кад је почела „револуција“ у Либији на нету се појавио следећи текст. Не знам да ли је све 100% истина, али да је истина и само део, заиста нисам могла да видим разлоге за побуну. Наравно, увек постоји онај мали број људи који никад нису задовољни, који желе власт за себе и који су веровали да ће све бити исто и кад промене Гадафија.
      Европска Унија и Америка дугују Либији 200 милијарди долара за испоручену нафту. Кажу да су управо ове 2012. истекле концесије великих нафтних компанија које полажу право на Либијску нафту. Гадафи је затражио враћање дуга и запретио је да ће у супротном да склопи међудржавне уговоре са другим земљама и компанијама. Кажу да је зашраво то прави разлог за „Афричко пролеће“, да је кренуло свуда како би „на миру“ могли да разоре Либију.
      Кад се погледа списак погодности које је Гадафи нудио својим грађанима заиста се поставља питање ко нормалан би се побунио против таквог живота? У наставку су подаци из периода док је Гадафи био жив
      – Либија има 6,5 милиона становника, а има 14 милиона регистрованих аутомобила.
      – Ако неко хоће да студира у било којој држави у свету он подноси молбу и држава му осигурава стан, храну, аутомобил, бесплатно школовање и месечну стипендију од 2.300 долара.
      – У Либији се не плаћа вода, струја, плин и порез, а кредити се дају без камата. Ако у року од пет година не можете вратити кредит, држава га отписује или враћа за вас.
      – Ако хоћете да купите ауто, ви дајете 20-30% од цене, а остало дотира држава.
      – У Либији за 10 долара можете да купите 85 литара бензина или нафте.
      – У Либији је храна готово бесплатна, 10 кг хлеба кошта 0,15 долара.
      – У Либији њихови грађани не раде физичке послове, све су странци.
      – Либијци не иду да раде по белом свету јер за то немају потребе.
      – У Либији ни један грађанин није избачен или му је одузет стан или ауто зато што није могао вратити кредит.
      У најкраћем, под „режимом“ Гадафија Либијци су имали:
      – бескаматне кредите.
      – у току студирања примали су просечну плату за занимање за које се школују.
      – ако не пронађу посао након завршеног факултета, држава плаћа као да раде у струци.
      – по ступању у брачну заједницу, држава поклања стан или кућу,
      – куповина возила по фабричкој цени,
      – никоме не дугују ни цента,
      – Европска Унија и Америка дугују Либијској држави 200 милијарди долара!
      – бесплатно здравство (медицинска сестра на сваког пацијента) и образовање.
      – 25% људи високо образовано.

  2. Samo budala može da poveruje u priču o uterivanju demokratije i zabrinutost zapadnih alavih centara zla za običnog afričkog čoveka. Kao što samo budala može da poveruje u to da su nam Kosovo i Metohiju oteli jer brinu za albanski narod.

  3. Вера Крстић рече:

    Оно што је имао Либијски, може имати и СРБски народ. Али, за тако нешто се морамо свим расположивим средствима, удружени, умрежени, заједно, грађани Србије, матице и расејања, борити и изборити. Излаз из све опште анархије, моралног и духовног неподношљивог и неприхватљивог мрака, економске и политичке кризе постоји, а то су радикалне: културне-привредне и политичке промене, као јединствен израз воље и жеље изиграног, превареног и опљачканог срБскОГ народа. Умни потенцијал постоји, али је не искоришћен, сметња су политички (не) корисни идиоти, који на жалост имају подршку грађана испраног мозга, који не виде даље од свог носа.
    Све што нам се догађа су последице каквог таквог, искрено речени, никакавог домаћег васпитања, које се као што је већ одавно познато, као и култура једног народа, преноси са колена на колено, од потомка до потомка. Ниједна земља света, ни наша мајка Србија, никада неће имати ,,Патриоте“, ако деца нису у том духу васпитана.
    Међутим, спаса има, то је само градња једног новог и хуманог, БЕЗПАРТИЈСКОГ, друштвеног система, који је златна средина или пресек, једно-више партијски. Хумани систем у коме су свакој фамилији гарантована минимална примања, пример је Енглеска, где успешно функционише већ 15 година, која омогућавају живот достојан живљења, бесплатно школство, реформисано и потребама заједнице прилагођено и бесплатне здравствене услуге, природни ресурси су власништво заједнице-народа, наука-зњање је мотор развоја, како појединаца, тако и целог друштва.
    Ово друштво је могуће, али, само као заједничко дело, грађана Србије, матице и расејања, који се званично и јавно одричу, како личног, тако и групног ,,ПРОФИЛИСАЊА“, сматрајући да је њихов допринос градњи новог и јединственог хуманог система, њихова морална, етичка, душевна, духовна и патриотска обавеза, која се овде и сад, Србији, испуњава пред очима целог Света.
    У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА. АМИН!!!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

KevaiPo

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: