Живот између реалног и виртуелног

Интернет је сјајна ствар. Са пар „кликова“ на правом сајту можете сазнати много тога или се само подсетити на оно што сте већ знали. Неко би рекао да је сада лакше, готово ништа не треба памтити, све можете пронаћи на неком сајту уз праву реч у претрази и пар кликова.

Исто је и са најновијим технологијама. Ту су да „памте“ уместо вас све битне ствари: рођендане, годишњице, састанке… Телефони су постали праве мале секретарице и канцеларије. Подсећају на све, пружају разне могућности преко потребне у модерном свету.

Негде између најновије технологије и интернета загубио се живот. Онај реални. Стварни. У коме пијете кафу/чај/сок/вино/пиво/коктел са неким драгим људима гледајући једни друге у лице. Где причате, смејете се, плачете једни уз друге. Онај живот у коме саговорника можете опипати, помиловати, пољубити.

Сада се живи виртуелно. Дружи виртуелно. Воли виртуелно. Само се свађе и мржње редовно пребацују у реални свет. Чак и оне започете „онлајн“. Како данас рече један мој пријатељ стигла је једна нова генерација која „живи у килобајтима и смеје се са две тачке и затвореном заградом“.

Већ неко време размишљам о добрим и лошим странама друштвених мрежа, конкретно Фејсбука. Шта нам доноси, а шта нам одузима?

Ако смо паметни доноси нам неке лепе ствари. Могућност контактирања са старим пријатељима, фамилијом, људима који не живе у истом граду/земљи као и ми. Људима који су нам драги, а које не виђамо често. Пружа нам могућност да видимо њихове слике, да путем статуса сазнамо новине у њиховим животима. Да кроз коментарисање, приватне поруке разменимо по које слово. Даје нам могућност да преко разних група и страница дођемо у контакт са људима сличних интересовања, схватања као што смо ми. Пружа нам прилику да проширимо круг познаника, можда и пријатеља, другара. У најкраћем, пружа могућност да одржимо контакт са старим пријатељима, али истовремено нам даје шансу да упознамо неке нове.

То су оне добре стране. Има, наравно, и лоших. Погрешне процене, поклањање  поверења погрешним људима некад може скупо да кошта. У најбољем случају да се осетите као највећа будала на свету јер сте веровали погрешнима, у најгорем… У најгорем може да буде заиста гадно јер разноразни профили користе друштвене мреже и интернет у глобалу за испуњење неких својих планова, жеља, лечење неких комплекса. Све то може бити веома опасно.

Иако већина као „оправдање“ за коришћење Фејсбука и сличних сајтова каже да је то спона са пријатељима и фамилијом из далека то је она ситна лаж којом тешимо себе. Реално, за то нам није неопходан ни Фејсбук нити нека слична друштвена мрежа. У време интернета, електронске поште, Скајпа можемо размењивати слике, разговарати са пријатељима и фамилијом који не живе близу нас. Али, већина, ипак, за то користи друштвене мреже. Некако, већина нас је навикла на то.

И то није страшно. Страшно је кад Фејсбук и слични сајтови постану живот. Кад се онај реални заборави и почне да се живи виртуелно. „Што није објављено на Фејсу није се ни догодило“ – принцип којим се многи руководе па тако „широке масе“ знају за сваки њихов корак, сваку новину у животу. Да ли су срећни, тужни, заљубљени, остављени… Страшно је кад се пријатељства „мере“ бројем и учесталошћу „лајкова“ на профилу, коментарима, броју приватних порука или присутности на „чету“. Кад виртуелни свет постане једино место где се осећате живим јер на нету можете бити било ко. Чак и оно што никад нисте били.

Мени су оне старе „интернет причаонице“ и овај нови Фејсбук живот обогатили са неколико заиста квалитетних људи који су постали део моје свакодневице. Постали су моји пријатељи, моји другари, људи са којима имам сјајне релације, невероватну блискост. Интернет познанства смо пребацили у реални свет, а тамо смо се још боље упознали, зближили и постали прави пријатељи. Они којима више ни Фејсбук ни интернет нису потребни да би били у контакту. Без обзира да ли живимо у истом граду или у различитим земљама, на различитим континентима. Имамо своје начине да се дружимо.

Интернет и Фејсбук су ми, међутим, дали и људе од којих сам научила доста тога. Пре свега о себи, а потом и о другим. Људе који су ме научили каква не желим да будем. И, кад мало размислим, захвална сам и њима на лекцијама које су ми дали. Неке су заболеле, али, како ја никад нисам била неко ко „обнавља градиво“ такви људи су били моја школа. Она која се једном плати и више се не понавља.

Интернет има неку своју магију, неку своју драж, нешто посебно што све може да учини бољим, квалитетнијим, вреднијим него то заиста јесте. Са неким „онлајн“ можете провести сате и сате, да не кажем дане и месеце у свакодневним причама о свему и свачему. И можете створити илузију да је све идеално. И можда и јесте идеално у том виртуелном животу. Али, живот није интернет, живот није дугменце на коме пише „like“, живот није коментарисање на нечијем профилу, активност у некој групи, на некој страници. Живот је много више и тужно је кад неки то забораве.

Скот Пек је у књизи „Пут којим се ређе иде“ написао:

Живот је тежак, и кад то схватите, тад престаје да буде тежак!

Живот је „трач партија“ са пријатељима у „Кругу двојке“, „Симболу“, „Театру“ на Тргу код Коња или неком вашем месту. Живот је седење на зидимана Калиша и прича уз кокице. Живот је кад купите два сока и седнете на клупу у паркићу јер немате довољно лове за кафић. Живот је кад се заједно смејете или плачете. Живот је кад се гледате у очи и причате. Без камере, микрофона и слушалица. Живот је кад вас дечко остави, а ви без најаве одете на врата најбоље другарице јер знате да ће и само ћутање са њом вама олакшати и умањити бол и тугу коју осећате. Живот је кад се радујете јер се неком вашем пријатељу догодила нека лепа ствар. Живот су успони и падови. Живот је борба у којој је неизвестан исход, али на вама је да урадите све да та борба буде што квалитетнија и испуњенија.

Живот је кад се смејете. Од срца. Гласно. Кад плачете. Кад сте изненађени. Кад сте враголасти. Кад сте ви – ви. Они прави, без тачкица, зареза отворених и затворених заграда.