Последњих дана све је актуелнија прича о томе како ће се ова нова српска власт понашати према уговорима које су Борко и екипа парафирали у Бриселу, а који се тичу Косова и Метохије. Да ли ће се убудуће уопште било где стављати чувене „звездица и фуснота“ или ће се малигна творевина представљати како им одговара.

У предизборној кампањи они који су освојили највише гласова на изборима су најављивали „радикалне“ потезе – откривање садржаја свих потписаних уговора, хапшења оних који су се огрешили о законе без обзира на то какве су функције имали. У најкраћем обећавали су да ће бити народна власт. Наравно, све се променило оног тренутка кад су формирали Владу. Ушли су у коалицију са онима којима су до јуче претили, а о садржају уговора ни реч. По старој српској „рука руку милује“ садашња власт је спремна да прогледа кроз прсте некадашњим ривалима како би обезбедила себе кад једном престане да буде власт. Ја не дирам (не хапсим) тебе данас – немој ни ти мене сутра! То му дође као неки прећутни договор.

Морам признати да је мени последњих дана свашта-нешто пролазило кроз главу. Ваљда сам имала мало више слободног времена па сам и размишљала о многим стварима. Највише о Косову и Метохији и о свему ономе што су нам са запада наметнули, а ми то прихватили тек тако. Уопште не размишљајући да неким терминима које користимо, које смо прихватили као једине исправне, у ствари дајемо легитимитет ономе што су урадили са делом српске територије. Свесно или несвесно пристали смо на перфидну игру признавања отимачине. Конкретно две ствари су ми стално биле на памети.

Тзв Косово, тзв држава Косово, тзв независно Косово се чује свако мало. Такође и оно председница, премијер, министар… Косова. У самом саопштавању вести користе се термини држава и Косово једно поред другог, а неким људима се дају функције у којима се, опет, помиње држава Косово. Самим тим нашем народу се сугерише да прихвати да је то нека нова држава која има неке своје институције. Иако званично Србија негира постојање тако нечега на тлу своје територије.

Није тзв није ни држава још мање независно Косово. Тај део територије је одувек био Стара Србија. Тек после Другог светског рата, када је забрањен повратак Срба у Стару Србију како би се Шиптарима омогућило башкарење на српским имањима у српским кућама, тај део историјски, духовно и на сваки други начин битне српске територије је добио ново име – Косово и Метохија. И додатак Аутономна покрајина. Косово и Метохија су увек били само један од неколико делова Старе Србије. Чак и да прихватимо да је име Стара Србија заборављено и промењено, бачено у запећак, у свим данашњим причама се помиње само Косово, не и Метохија. Иако је добар део српске историје управо у Метохији.

Кад пишем о темама везаним за Косово и Метохију користим или тај или стари назив Стара Србија. У категоријама на блогу стоји одредница „вести са Космета“. То је само у ситуацијама кад пишем из нашег, српског угла. Кад спомињем отимаче користим искључиво термин малигна творевина јер оно што су они пробали да створе је управо то. Малигна израслина која, иако можда делује непобедива, незаустављива у свом ширењу, и те како може да се уклони. Ако не другачије онда „хируршким путем“.

Друга ствар која је, лично мислим, срамна за све наше људе који су живот дали на простору Старе Србије и који још увек живе на тој територији је термин ОВК који је олако прихваћен и може се сусрести у свакодневном говору. Српска власт, и она пре „милосрдних часова демократије“ и она после. Српски медији и они под „окупацијом Милошевића“ и ови „слободни“ који су све само не објективни. И српска јавност. И ултра десничарске патриоте и они који би поклонили и распродали све што имају. Сви они у свакодневној комуникацији користе термин ОВК.

ОВК – Ослободилачка Војска Косова. Да ли и вама нешто смета у овом имену?

Кога они ослобађају? Које Косово. Од кога? Ко су они? То није никаква ослободилачка војска већ агресорска, терористичка организација која је за циљ имала отимачину вековне српске територије. Они се нису ослобађали ни од кога они су нападали, убијали, отимали туђе. Отимали наше. Зашто би ми њима самим именом дали легитимитет као да су исправни? Они нису војска они су терористи. И тако их и треба звати.

Некада давно сам прочитала да би живот могао бити далеко једноставнији кад би смо само ствари звали правим именом. Могли да пробамо са ова два термина. Да видимо докле ћемо догурати.

Advertisements

Коментари на: "Перфидна игра признавања отимачине" (6)

  1. Kao i obično, u sred srede…! Oni su ovo već štiklirali i krenuli su već uveliko na Vojvodinu… Evo ti teme za razmišljanje – ko su Vojvodjani? Ili… Zašto su Madjari i u Vojvodini Madjari, Slovaci su i u Vojvodini Slovaci, Rumuni su i u Vojvodini Rumuni, a samo Srbi volšebno u Vojvodini postaju Vojvodjani… Da ne budem pogrešno shvaćen, a ni namerno pogrešno tumačen – ne da nemam ništa protiv što manjine ostaju dosledne sebi i svom identitetu, to čak i podržavam u potpunosti, zanima me zašto Srbi ponovo od sebe prave nešto što nikada nisu bili i ponovo prave neku novu naciju – Vojvodjane…? (Kada kažem ponovo, mislim na Srbe-Muslimane, Srbe-Jugoslovene i još neke…)

    • Већ неко време размишљам о томе, као и о чињеници да у неких 80% случајева деца из мешовитог брака увек некако нагињу на ону страну која није српска. Да не буде забуне, немам ништа против, свако ради оно што осећа, опредељује се према осећају који има. Али ми је занимљиво да без обзира да ли су мајка или отац српског порекла готово увек ће дати предност оном другом народу, вери… Да ли је то нека потреба да максимално удовољиш партнеру, жеља да се прилагодиш новој фамилији или можда неки стид не знам, али је то мени фасцинантно. Наравно, постоје случајеви када партнер форисра ту српску страну или кад деца сама истражују па изаберу, али је чињеница да махом Срби не инсистирају на пореклу кад је реч о мешовитим заједницама.
      И ово губљење идентитета које си поменуо некако иде уз ову причу…

  2. Сјајно уочено, то са именима и именовањем. И опет је већа „грешка“ (или грех) у нама самима, зато што пристајемо на покрштавање, а не у онима који покрштавање спроводе.
    Не тако давно, она, Слобина, машинерија етикетирала је непријатеље (мангупе из наших редова) са етикетом „страни плаћеници“. У суштини, готово сва средства јавног информисања, налазе се у служби тих, страних. Нема новинара који данас сме да напише терористичка ОВК, то-терористичка-отпало је у међувремену. Као случајно? Као, штеди се на простору? О ком простору (шире гледано) је у бити овде реч? Зарад „брже“, „краће“ информације п(р)одаје се део државе.
    Терминолошки, слично је и са применом КиМ и Косово назива. Перфидно, провидно. Власт к’о власт, уместо давања позитивног примера, изиграва сва „правила игре“ – жмури на Устав, жмури на успостављање границе (сада више и не жмури, сад се зариче да ће да помогне око тих „наслеђених“ обавеза).
    Лаганим и ситним (али битним) корацима стиже Војводина, потом Рашка, да не ширим причу…Земље има док је има, о чему ће сви ти медији писати кад је више не буде, на њима је да се запитају. И колико су они, својом (не)савешћу и својим (не)чињењем допринели томе. Пуууно, за све паре 😦

    • Миксер,
      хвала за коментаре. Јасно је да нигде у свету не постоје слободни медији, сви су у служби некога. Имаш људе који се труде да пишу реално, да извештавају реално, да само преносе оно што су видели, чули, али осим у неким приватним продукцијама тешко да негде могу да то своје прикажу, презентују, понуде другима. Овакве сајтове, блогове просто не сврставам у ту неку опцију јер блогови, бар у Србији, немају ту јачину, ту масовност да би на било који начин могли нешто да промене. Понајмање свест људи, јавности. Ситуација је зато врло јасна, оне званичне медије држи власт, оне друге опозиција. И тако је увек и свуда. Ништа се ми ту, суштински, не разликујемо од других. Једина разлика је што су наши медији и новинари у њима далеко сервилнији него на западу. Раде и оно што газде нису тражиле. Она прича о Турцима и јањичарима…

  3. Захвалан на теми! Текст и пратећи коментари су одлични…

    Вјероватно нам недостају „искрене и потпуно неутралне студије“, које би одговориле на нека „шкакљива питања“ која се тичу ИДЕНТИТЕТА…
    Зашто „Срби србују у четама“, тј. тамо гдје су већина, а када су у мањини не „инсистирају на својој особености“?
    Зашто су Срби „помодари“ те олако прихватају и величају туђе, а своје у „запећак“ остављају или га се потпуно одричу?
    Зашто је Србима важнија власт чак и од породице?
    Зашто је Србима битно да комшији „цркне крава“, или зашто му смета комшијска кућа, ако је за „пар квадратних метара већа“?
    Зашто код Срба „брат брата за гушу хвата“, или му проклиње „ону сису чије је млијеко сисао“?
    Зашто Срби „хероје славе“ а онда их сами линчују?
    Зашто? Зашто? И зашто..? Зашто се Срби боје да одговоре на ова питања?
    Зашто немамо храбрости да се „преиспитамо“, изведемо из тога одговарајуће закључке и напокон престанемо сами себе да обмањујемо?
    …само они који признају или уоче/спознају своје грешке, имају шансе да напредују…

    • Мирославе,
      хвала за позитивне коментаре „дискусије“ на тему.
      Иначе, питања која сте поставили се и мени већ неко време мотају по глави, верујем и многима. Како не желим да такву тему обрадим на брзину, чекам да се у мени посложе коцкице на прави начин како бих све то могла лепо да ставим на папир. Да ништа не изоставим.
      Мада, знам да ако се то и догодио, има пар људи који читају оно што пишем и кад случајно нешто и изоставим они ме у коментарима допуне.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

Магацин

Национални портал

%d bloggers like this: