Косово и Метохија су централни део српске цивилизације и саставни део српске територије, историје, културе, памћења, самог српског идентитета више од хиљаду и по година. Косово и Метохија, међутим, немају вредност само за српски народ. Напротив, овај део српске територије  има цивилизацијска вредност јер се архитрктура и сликарство Богородице Љевишке, Пећке патријаршије, Грачанице, Дечана и других косовских храмова налази у свим антологијама светске уметности као византијска и косовско – метохијска стилска група и монументално сликарство краља Милутина. Косово и Метохија као срце српске историје, културе, традиције, уметности дакле има значајно место у целокупној људској цивилизацији.

У хиљаду и по година дугој историји Србије, Косово и Метохија су низ векова били центар државе, религијско седиште, постојбина српске културе и извор њене традиције. За људе који су дуже живели по законима туђина него сопствене државе, у турбулентним и несигурним временима Косово и Метохија су били темељ на којем је очуван национални и државни идентитет.

По средњовековним историјским изворима стару Србију, данашње Косово и Метохију сачињавало је девет жупа:

Биначка Морава (два и по пута пространија од жупе Косова)

Хвосно – Метохија (друга по величини)

Призренско поље са Гором и Хасом

Ибарски Колашин

Средачка жупа

Сириничка жупа

Лаб

Косово – Косово поље

Дреница

Према свим историјским подацима у 16. и 17. веку, све ове жупе, називане су општим именом Стара Србија. После Првог и Другог српског устанка 1804. и 1813. као и у Краљевини Србији и Југославији све до Другог светског рата, у службеној употреби је само назив Стара Србија. Такође, и у свим италијанским, аустријским, руским и немачким војно – географским картама, историјским документима, научној литератури и дипломатској преписци, а нарочито у студијама о топонимима. Назив покрајина Косово и Метохија, уместо назива Стара Србија, створен је тек после Другог светског рата.

Територија Старе Србије је била насељена искључиво српским живљем. Срби чине 100% састав становништва кроз читав Средњи и Нови век о чему најбоље сведоче археолошки налази, као и лингвистички, са словенским именима места и предела, антропографски, историјски и црквени извори и докази.

Две тзв. „велике миграције“ православних Срба са Косова и Метохије, обе предвођене српским патријарсима, одиграле су се у 17. и 18. веку, захватајући око 200.000 људи. Срби су се придружили заједничкој европској борби против Турака, али након што су Турци поразили Аустрију, претрпели су снажну одмазду од Турака, тако да је много њих морало да напусти дедовину. Миграције Срба из области Косова и Метохије ослабиле су српски етнички елемент, и касније је то постала више-мање константна тенденција. Истовремено, на почетку 18. века, Албанци су почели да продиру у земље Јужних Словена, а током 19. века први пут се јавља термин „Велика Албанија“. Захваљујући дуготрајној турској окупацији од скоро пет векова, Албанци, који су претворени у муслимане, били су повлашћени и успели су да преузму велики део српских историјских територија, док су Срби били постепено изгнани током многих година терора под турским јармом.

Посебно крајем 19. и почетком 20. века, после Берлинског конгреса од 1878. до 1912, са територије Старе Србије Србе су физички елиминисали Турци, који су их отерали првенствено у новостворену независну српску државу. За тих 30 година око 400.000 Срба напустило је ову област.

После Првог светског рата, прва југословенска држава је створена 1918., као наставак српске државе, и обухватала је Косово и Метохију. У то време албанска популација бројила је око 180.000. Током Другог светског рата десило се да су се збиле најдрастичније промене у демографској слици Косова. За време нацистичке окупације велики број Срба је био убијен и истеран са Косова и Метохије. Тада се и повећао број Албанаца јер су се неки од њих преселили из Албаније у плодне долине Косова и Метохије насељене Србима, уз помоћ италијанског фашистичког окупаторског режима и сила осовине. У том периоду процене су да су нацисти из Албаније преселили скоро 100.000 Албанаца на Косово.

После Другог светског рата агресивни шовинизам Албанске етничке мањине био је одговоран за етничко чишћење 300.000 Срба са Косова и Метохије. То је разлог зашто је природа културе у једном од најважнијих центара хришћанске цивилизације била тако драстично измењена. У то време и званична политика СФРЈ, коју је водио Тито, довела је до тога да хиљаде Срба напусти своје домове како би оставили простор за Албанце. Било им је забрањено да затраже натраг своју имовину или да се врате својим кућама. Ово је изведено специјалним законом који је донешен 1946. Са друге стране, Албанаца из Албаније су охрабривани да населе Косово и Метохију и процена је да их је да их је дошло бар 300.000.

Политика фаворизовања албанског становништва на штету пре свега Срба, а онда и националних мањина које су живеле на Косову и Метохији, настављена је све до распада СФРЈ. Велики број Срба је напуштао своје домове и егзистенцију тражио у централној Србији. Распадом СФРЈ један део избеглог српског живља је насељаван и на подручје Косова и Метохије, али са појачањем активности шиптарских терориста и они су напуштали Космет.

Процене су да је од почетка „милосрдних часова демократије“, а потом и од доласка снага НАТО на територију Косова и Метохије Стару Србију напустило између 150.000 и 200.000 људи српског и неалбанског порекла. Према неким проценама на територији Старе Србије сада је остало око 130.000 Срба, махом на северним територијама.

Постоји теорија да зато што Срба у Старој Србији нема довољно и јесмо изгубили право на тај део територије. Постоји прича да су неки припадници српског народа, мало више алави, распродали све на Косову и Метохији, а коме другом него Шиптарима, покупили новце и отишли. Неки су отишли, али и поред уцена и претњи не продају дедовину. Оно мало што их је остало води свакодневну борбу.

Срба на Косову и Метохији можда нема довољно да покажу да је то Стара Србија, али историјски, културни, верски споменици потврђују да је тај део земље вековима у саставу српске државе. Србија има сва права на Космет. Већа и јача него било који други народ.

И без обзира колико кућа запалили, без обзира колико цркава и манастира оскрнавили, без обзира колико народа протерали убили, Срби ће се враћати Старој Србији као централном месту свих својих одлазака и повратака. Са 100% српским становништвем или са Србима у траговима, тај део територије заувек остаје срце српске државе.

Уз констатацију да је ИЗГУБЉЕНО САМО ОНО ЧЕГА СЕ ОДРЕКНЕМО, завршићу цитатом којим често завршавам текстове о Косову и Метохији јер сматрам да је то једини исправни приступ, начин размишљања:

„…Боље је наметнута независност него подела Косова јер све што је наметнуто то је привремено, то је краткотрајно, као и свака окупација која траје једно време па престане, ни једна окупација није трајала вечно, није трајно решење. Оно чега се одрекнемо дакле дела Косова, у овом случају сигурно огромног дела Косова би се требало одрећи, то би онда било за вјек вјекова… Привремено је и 500 година. И то је привремено. Ми се никада нисмо одрекли Косова ни кад су га Турци окупирали, не би га се ни сада. Ни кад су га Немци окупирали, ни Италијани окупирали, не знам ко све није окупирао. Велика Албанија је била створена ’41 до ’44. године. Све је то било привремено и пролазно. Тако и ово садашње решење. ….“

(Владика Артемије, емисија „ОКО“ 2010.)

Напомена: Коришћен материјал аутора Душана Т. Батаковића и Љубише Фолића

Advertisements

Коментари на: "Косово је ♥ Србије" (6)

  1. Moj dobar drug iz detinjstva stalno je govorio da mu je deda iz Prizrena, ali je kod njega uvek išao u tadašnji Ivangrad, današnje Berane. Tek devedesetih, kada smo odrasli, ali i kada su se prilike u našem okruženju promenile, i meni ali i njemu objasnili su tu neobičnu situaciju. Deda i baba mog prijatelja živeli su i imali kuću i imanje u Prizrenu do Drugog svetskog rata. Tada su izbegli pred balistima u Srbiju, a kada se rat završio nova vlast im nije dozvolila da se vrate na svoju zemlju, nego su ih preusmerili u Crnu Goru gde su im dali neko drugo imanje.
    Stalno sam slušao o Kosovu, ali njegov značaj, hm… Ne mogu reći da sam shvatio, pre će biti da sam ga osetio kada sam prvi put zakoračio tamo nogom. Od tog trenutka, kao da sam ga udahnuo… Kao, recimo, Zejtinlik… Slušao sam i slušao o tome i mogao sam da naslutim veličinu tragedije tog običnog srpskog seljaka, osećao sam poštovanje prema tom mestu. Ali, kada sam tamo i kročio… Uf… Ta pesma “Tamo daleko“ i sva ta imena, nebrojen niz imena, imena, imena običnih ljudi koji su otrgnuti od svojih običnih života… I onda sam opet pomislio na Kosovo i pitao se koliki bi tek tamo bio niz imena onih koji su poginuli u Kosovskom boju…
    Ali, to nisu samo ta imena. Iza dobrog dela tih imena stoje njihova nerodjena deca, pa unuci, i tako redom…
    Ne možeš da ne plačeš…
    A kada to očima vidiš, plućima udahneš, bićem osetiš…
    Ne možeš da se odrekneš…
    Pozdrav, Ivinsvete… I hvala.

    • И ја ћу се поново захвалити за коментаре. Сваким твојим коментаром, чини ми се, моји текстови добијају на квалитету, аутентичности, као да попуниш оне „рупе“ којих евентуално има или дочараш слику да утисак буде потпун.
      Уместо одговора копираћу део текста написаног 17. септембра прошле године, а објављеног на блогу 9. новембра, кад је Ивинсвет почео да живи. Текст је објављен под именом „Србија међу шљивама“, а издвојени део се просто надовезује на твој коментар „Iza dobrog dela tih imena stoje njihova nerodjena deca, pa unuci, i tako redom…“

      Српски народ има једну лошу особину – заборавља! Памћење му је кратког века. Кажу да је „Историја учитељица живота“, а ми из ове наше богате и несрећне историје изгледа никако да научимо. Бар нешто како не би понављали увек исте грешке. „Паметан се учи на туђим грешкама, а будала на својим“ српска пословица без примене у овом нашем „небеском народу“. Можда баш зато на сваких пола века на простору Србије се води рат.
      Ни Први ни, посебно, Други светски рат нису нас научили да нам неки народи никад неће бити братски, ма колико се ми трудили да их тако прихватимо и третирамо. Мржња, језива мржња коју су током ратова демонстрирали против народа српске националности згражавала је и оне које је свет обележио најгорим злочинцима у историји – нацисте. Злочини који су учињени против српског народа никога нису остављали равнодушнима. А чинили су их сви којима се прохтело. Србе су у Другим светском рату убијали сви они који су стигли, и „браћа“ Хрвати и „бошњаци“, и Шиптари, Мађари, Бугари, и Немци, Италијани… И Срби. Неки су носили партизанске, неки четничке униформе. Убијали су због идеологије. Срби су, вероватно, једини народ на планети који је проливао сопствену крв зарад неких „виших“ интереса.
      Процене кажу да је после Руса највеће жртве у ратовима поднела Србија. Исто тако кажу да би нас данас, да није било ратова, било преко 25 милиона. Еј, 25 милиона душа! Данас нас нема ни трећина тог броја. Шака јада. Неколико сјајних реплика из филма „Синовци“ на „пластичан“ начин објашњавају српску ратну трагедију:
      „Ми како гинемо, треба се рађамо к’о зецови!
      …Овај што је убио мене, убио мене. Само мене! Онај што је убио вас убио је и Бог зна свети кол’ко нерођени…
      …Па ко с’ три метка поби толике Србе? Све му јебем. Да му јебем и мртво и живо!“

      ево тог дела који сам поменула

      ево целог филма

  2. Kosovo je srce Srbije ❤

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

KevaiPo

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: