Кажу да умереност не постоји кад је вера у питању. Да термин „умерени верник“ не значи ништа. Или верујеш или не верујеш.Треће нема.

Ја мислим да има јер за себе кажем да сам умерени верник. Поштујем празнике, црвено слово, али нисам од оних који посте. Пост схватам мало другачије од већине ових „модерних верника“. За мене то није само одрицање од хране, за мене је то одрицање од грешних мисли, свих лоших ствари. Залуд уздржавање од хране ако су ти грешне мисли. Не могу да постим кад ми и у време поста кроз главу прођу неке лоше мисли. По мени би то било фолирање.

Неко би рекао да кад сам таква умерена и немам право да коментаришем ништа што има везе са црквом. Ја мислим да је та умереност моја предност и да захваљујући њој могу да ствари сагледам реалније. Без превише емоција.

Патријарх Иринеј је недавно изјавио да сматра да би долазак папе у Ниш био користан за српски народ. Истина, рекао је и да због чињенице да папи нико не би могао да гарантује безбедност још није сазрело време за једну такву посету. Поменуо је тада да би његов долазак у Ниш на обележавање 17 векова Миланског едикта био користан јер би тај сусрет био први после 11. века када се догодио трагични раскол источне и западне цркве и можда прилика да се вратимо питању хришћанства и „јединству којем се ми свакодневно молимо“. То би, према патријарховим речима, била нова страница историје односа православне и католичке цркве. Најискреније, не знам какву би корист од те посете имао српски народ.

Последњих година, посебно од смрти Патријарха Павла и избора Иринеја за поглавара Српске православне цркве, све су гласнији они који се залажу за помирење православне и католичке цркве. Неки се, чак, залажу и за уједињење. Аргумент да је некада то све била иста вера је један од главних адута за „помиритеље“.  Они који су против помирења их зову Унијатима или Екуменистима.

Ја се нећу бавити тиме јер, како сам и сама рекла, умерени сам верник и осим оних основних ствари, везано за унијатски или гркокатолички покрет и екуменизам, нисам се превише бавила том темом. Писаћу о нечем другом. Неко  ће рећи да нема никакве везе са темом, али мени има. И те како.

Мој матурски рад у гимназији био је „Геноцид на Србима у НДХ – Јасеновац“. Део тог рада сам поставила и на блог 22. децембра 2011. http://wp.me/p1YTjh-3j .  Посебно поглавље у њему је „Католички клер у служби НДХ“ у коме сам се осврнула на агилност католичких свештеника у спровођењу геноцида над Србима. Тада сам написала:

„Врхови цркве и врхови усташке власти били су чврсто везани, а њихови великодостојници истим жаром су проповедали усташтво и католицизам. Зато није ни чудо што су највећи крвници били управо из редова свештенства који су у једној руци носили крст, у другој нож. Можда је најбољи доказ тој тврдњи проповедање фрањевца др Срећка Перића, фратра из самостана Горице код Ливна

„Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, најпре закољите моју сестру која је удата за Србина, а онда све Србе од реда. Кад овај посао завршите, дођите к’ мени у цркву гдје ћу вас исповедити, па ће вам гријеси бити опроштени!“

У границама усташке НДХ тада је живело око 1,9 милиона православних Срба који су проглашени за непријатеље и осуђени на ликвидацију. По тој ликвидацији један део Срба је требало једноставно побити, други иселити, а трећи покатоличити.

За почетак геноцида над Србима може се узети безпримерни покољ православне деце у селу близу Бања Луке кад је фратар Мирослав Филиповић-Мајсторовић наочиглед учитељице и католичке и муслиманске деце поклао православну децу. Злочин је изазвао протесте мештана, Хрвата и Муслимана, а фратар Филиповић је формално ухапшен, унапређен у чин мајора и послат у логор Јасеновац у којем је са групом својих кољача поклао на десетине хиљада логораша.“

Таквих случајева је било много.  Католичка црква је, уз одобравање Ватикана, давала пуну подршку ликвидацијама Срба. И не само то, католички свештеници су више него активно учествовали у тим ликвидацијама.

По завршетку Другог светског рата много нациста и усташа је главе сачувало бекством, махом, у Јужну Америку. На десетине хиљада нациста и усташа емигрирало је захваљујући управо ватиканским пацовскима каналима, међу њима и на стотине ратних злочинаца. Ватикански пацовски канали названи су и због тога што су у свему учествовали високи свештеници католичке цркве, а све је помагао Ватикана. Управо тим „ватиканским пацовским каналима“ побегли су и Анте Павелић и Андрија Артуковић.

Алојзије Степинац, загребачки надбискуп, био је тесно повезан са усташким покретом током Другог светског рата и битисања НДХ.  Од самог почетка је здушно благословио стварање „католичке државе“ и имао је низ сусрета са Анте Павелићем и генералом Славком Кватерником. На Ускрс 1941. је у име Ватикана благосиљао и НДХ и Павелића, а био је врло агилан у покрштавању Срба. Постоји податак да је 18. маја 1943. слао писмо папи Пију XII у коме га је обавестио да је покрштено преко 250.000 Срба. Био је потпуно свестан постојања Концентрационог логора Јасеновац и никад се јавно није огласио против ликвидација у њему. Први пут се огласио против покоља кад су у његовом родном месту усташе стрељале 30 мештана, међу којима и његовог брата.

Тог и таквог Степинца је, и поред објективне одговорности за злочине у Другом светском рату, папа Иван Павле II 3. октобра 1998. прогласио “блажеником”, што је први корак ка проглашењу за свеца. Одмах су објављени „строго чувани документи“ о добрим делима Степинца, спашавању Срба и Јевреја, али све то је, суштински, маркетинг којим би се оправдало његово прокламовање у свеца.

Уз напомену да се не бавим, неко би рекао, суштинским стварима око помирења и уједињења хришћанских цркава, да не гледам оне добре ствари, неке предности које би помирење донело, ово су само неки од мојих разлога зашто НИКАД не могу да прихватим било какво помирење са црквом која је пропагирала, подржавала и активно помагала геноцид над мојим народом. Ако сам због тога неподобна, нека буде тако. Боље да будем на овој страни него на оној која слави ратне злочинце као свеце.

Иначе, на слици крајње лево је Марко Дошен, председник Хрватског Државног Сабора, који поздравља нацистички. Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је крајње десно.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

KevaiPo

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: