У одмеравању снага „црних“ и „белих“ победили су „плави“! Ни кад се споје све Жена у црном и сви Срби у белом који су у уторак били на Тргу није нас било више од „момака у плавом“!

Активисткиње невладине организације „Жене у црном“ у уторак увече су у знак сећања на „злочин у Сребреници“ организовале још један „перформанс“ у коме су се свим снагама стуштиле на Србију и Србе. Већ првих пар реченица у којима су истакле да је „Сребреница парадигма свих српских злочина и да је то савремени Аушвиц“ мени су били довољни да ми се желудац окрене. Али, трудићу се да будем што објективнија у смислу да ћу што реалније пренети оно што се дешавало на Тргу.

Већ од 17 часова почеле су да се групишу полицијске снаге. Избројали смо пет марица – четири испред Музеја и једна код пешачког прелаза према Народном позоришту. Нешто после 19 су се појавиле прве групе „Жена“ које су се Тргу приближавале из правца Кнеза уз полицијску пратњу. Потрајало је док су се све окупиле, а онда је кренула „фешта“. Полицијски кордон испред њих, иза њих, поред њих. Окружене са свих страна. Онда народ. Они у „Белом“, случајни пролазници, неми посматрачи. Иза њих опет кордон. Да се нађе. За сваки случај. Кордон је стајао око пет метра испред њих. Посматрачи су могли да приђу кордону до пола метра. Не ближе. Слободна процена је да је било око 150-200 полицајаца у униформи. Колико их је било у цивилу то знају само они. Судећи по погледима, фотографисању посматрача процена је да их је све скупа, у униформи и цивилу, било пар стотина, можда и око 1.000.

Они који су се ту затекли случајно имали су иста питања:

– Шта је ово?

Кад би добили одговор обично би само одмахнули главом уз коментар:

– А ко броји наше жртве?

И онда је почело. Оне су се поређале, држале спискове неких имена, наводно су то имена побијених у Сребреници, са разгласа се чуло оно са почетка текста. И вртело се у круг. Бар три пута смо чули причу о томе како су Срби највећи злочинци на свету, како је негирање геноцида нови геноцид, како су сви недужни осим нас Срба – то би било укратко. „Оплеле су“ и по новом председнику Србије јер не признаје да је било геноцида.

Негде на централном месту спискове је држала и Наташа Кандић. Без ње није могло. Онда су поставиле нешто од пластике или нечег сличног, високо као неки стуб, из кеса избацили обућу и почели да је убацују у тај импровизовани стуб. Следило је објашњење да је то 8.372 пара обуће који симболизују исто толико жртава у Сребреници. Убацивали су један по један пар, да што дуже траје. И онда су тако стајале. Касније су пуштале неке исповести наводно преживелих из Сребренице. Све то је протекло релативно мирно јер сваком ко би упутио било какву реч која је могла зазвучати као критика пришла би 3-4 „цивила“, показала значке и замолила да се удаље од места дешавања. Било је очигледно да је наређење да не сме да буде ни најмањег инцидента.

И онда се све завршило. И онда су под пратњном полиције, опет у групама, напустиле Трг. Полицајци, у униформи и цивилу, још неко време су се мотали ту, а онда су и они отишли. А ми смо остали…

Док смо сумирали утиске нисам могла да се отмем осећању да није тужно било би смешно колико се сви труде да се у Београду и Србији призна и оно што јесте и оно што није, да се што више испљује наш народ са обе стране Дрине, само да се неко не осети угроженим. Док са друге стране, у тој истој Србији се жртве српског народа, злочини почињени према Србима упорно минимализују, маргинализују, чини се све да се забораве, избришу. О томе да се ништа конкретно не ради да би они који су злочине према Србима починили казнили нећу ни да причам. Као ни о томе да се нико никад није извинио српским жртвама. Као да се подразумева да нас треба побити, поклати, истребити.

Снага маркетинга се најбоље види по питању Сребренице. Из године у годину број жртава расте. Почетној бројци се додају и они помрли годинама и деценијама пре наводног етничког чишћења. На списковима се налазе и неки који су доказано међу живима. Постоје они који тврде да је бројка од 8.372 и више него „надувана“, али њима није одборено право гласа. Они своје доказе не смеју да изнесу. Ни на Западу коме одговара да су Срби побили више од 8.000 људи само зато што су друге вере, али ни овима „нашима“ у Србији који би требало да се труде да истина избије на површину. Свима некако одговара да будемо најгори.

И за крај, мало математике. Њих у црном је било око 70. Чувало их је неколико стотина, процена је можда чак и 1.000 полицајаца. Ми смо их видели већ од 17 и били су ту све до рецимо 20.30. Три и по сата. Око 1.000 људи. Чува 70 жена које пљују Србију и Србе. У центру Београда. Невладину организацију која је на платном списку странаца. Оне су добиле новац од странаца за ову манифестацију, али вероватно нешто и од државе Србије. Њих од Срба, који се не слажу са етикетом геноцидног народа, чува српска полиција плаћена српским новцем. Јер заштиту Жена у црном кроз прековремени рад полиције платили смо сви ми. У црном, белом или некој другој боји. Око 1.000 људи минимум 3,5 сата. Израчунајте сами…

Advertisements

Коментари на: "Снага сребреничког маркетинга" (16)

  1. Свака част на тексту!
    неко моје виђење њих (жена у црном), можда грешим али је то моје……….
    ја сам пре пар месеци био у БГ и као сваки пут волим да се прошетам Кнез Михајловом и Калемегданом, изашао сам из градског код трга. А на тргу МНОГО полиције, све паркиране марице око трга, на тргу група од можда неких 15 баба читају имена жена које су силоване у Босни. Око њих полиција а око полиције нигде никог…… и онда сам схватио суштину, моја прва реакција би била да им вербално све по списку…. али онда видим да је лек против њих ИГНОРИШИ БАГРУ, само прођи, и уживај у граду…..
    Оне су реално фрустриране лудаче које хоће да неко обрати пажњу на њих, брига њих и за Сребреницу и за Босну и за све, оне су жељне пажње…..

    • Хвала Уроше.
      Један од начина „борбе“ јесте да их игноришеш јер их то боли много више него било шта, да им јасно ставиш до знања да су небитне и да то што раде нема никаквог утицаја на тебе. Али са друге стране, кад их често виђаш и кад не можеш баш да се оглушиш на оно што причају, плачу за другима а свој народ сатанизују, е онда је мало теже остати миран. Мора да се прокоментарише.
      Међутим оно што никако не подржавам је примена силе. Оне и њима слични то и желе зато им то НИКАКО не треба пружити. Вербални дуел је ок, али никако прећи на физички обрачун јер би то искористиле у додатни маркетинг против сопственог народа.

      • Да схватио сам ја то, са разумним људима ти можеш да причаш и да уђеш у вербални конфликт, да су они разумни не би то радили. Треба само игнорисати!
        То за сатанизацију Српског народа, то није новост, ми смо били дивљаци и увек ћемо бити, ма колико великих људи имали, ма колико човечанство задужили ми смо увек дивљаци!
        На Косову и Метохији наоружани КФОР-овци пуцају на ненаоружан народ који брани своје домове цела Европа пише као о Србима зликовцима, тако је увек било, кад су Турци убили дечака на чукур чесми Енглеске новине су писали о Србима дивљацима…. Ми ћемо увек бити сатанизовани док им не будемо потребни за њихове интересе!

        • Велики је проблем Уроше што су нас деценијама погрешно учили о томе ко су нам прјатељи, а ко непријатељи. Један од примера је и чувено пријатељство са Француском и песма Креће се лађа Француска.
          Лађа француска се покренула тек после претње руског цара Николаја Другог Романова . Да подсетим, после проласка кроз пакао албанских планина српска војска и део цивила, у катастрофално тешком стању, месецима су 1915. чекали да им помогну савезници, пре свих Француска и Енглеска. Пашић и регент Александар су писали писма, молили, без успеха. Дневно је на мочварном тлу Албаније умирало у просеку 300 Срба. Французи и Британци нису хтели да пошаљу лађе и евакуишу Србе којима је, на све муке, претило приближавање непријатељске војске. И онда се догодио тај историјски чин руског цара Николаја Другог Романова: ултиматум Француској и Енглеској у коме, парафразирамо, стоји да, ако не помогну Србима Русија ће напустити Савез, изаћи из рата и потписати сепаратни мир са Немачком. Тек након тога Французи су послали своје лађе. У међувремену на албанској обали умрло је више од 40.000 Срба.
          Руси су врло брзо маргинализовани, а Французи су добили споменик на Калемегдану у знак захвалности и пријатељства и учили су нас да су нам помагали и да су наши традиционални пријатељи. Кад су били једна од перјаница НАТО агресије 1999. тај споменик је три месеца био прекривен црним платном на коме је писало „Нека је вечна слава Француској које више нема“. Како је престало бомбардовање тако је Француска опет постала наш пријатељ.
          Дотакла сам се Француза јер су ми они од јутрос „на пеналтику“, а то колико је Енглеска против Србије могло би да се пише данима… Знаш, ја сам неко ко више поштује Немце који нас отворено не воле него ове квази-пријатеље који најбоље обожавају да ти зарију нож у леђа.

    • Нимбус рече:

      Најпогрешније што може.
      ТО се мора искоренити.

      • Поздрав Нимбус.
        Сматрам да треба указивати на овакве ствари и трудити се да се овакве и сличне манифестације забране, а не да добијају подршку коју имају…
        Добро дошли у Ивин свет.

  2. Odistinski ignorišem… Komentarišem samo zato što je tvoj tekst, inače… Šta znam, verovatno ih je suviše malo da drže spiskove iz Jasenovca….

    • Да, вероватно… А можда је и проблем што за Јасеновац нема натписа „број који није коначан“…

  3. Eto tu je istina

    „Велики је проблем што су нас деценијама погрешно учили о томе ко су нам пријатељи, а ко непријатељи. “

    A da razmišljamo svojom glavom – to nas nisu nikad učili, pa kad spojiš te dve stvari dobijaš svo ovo što nam se dešavalo i dešava – da nas „vode“ samoproklamovani autoriteti, da nama „vladaju“ samoizabrane vlade, da nam mišljenje „formiraju“ kojekakvi plaćenici, poltroni i sl. kategorije, koje bi, da je sreće, trebalo da budu prezrene kao kaste nedodirljivih u Indiji (kojima se izvinjavam što ih mećem u isti koš sa našim „političarima“)…

    Da okrenem na šalu – mnogo više volim „Ljude u crnom“ – to je, bar meni, prijatno provedeno vreme kad čovek hoće da malo odmori mozak 🙂

    • Нису нас никад то учили јер је погубно ако размишљаш својом главом. Можеш да увидиш колико су они погрешни. Али, ето, иако нас нису никада томе учили они, ми смо то некако, ипак, научили. Да размишљамо. Сад, да ли је то размишљање добро или не, није ни важно толико колико је битно да користимо те мале сиве ћелије…
      „Људи у црном“ су добар избор да се прекрати време 🙂

      • U pravu si, veoma je važno da ih koristimo, da razmišljamo, popravljamo najpre sami sebe, tako da i naša razmišljanja budu sve kvalitetnija. Onda će se oazice dobra početi povećavati, spajati…

        Inače, što bi se reklo na našem maternjem 🙂 „Brain – use it or lose it!“

        Važna je i pravilna ishrana, boravak u prirodi, vežbe (npr. tai-đi u kome se teži postizanju jedinstva uma i tela, predstavlja odličan sistem vežbi i za mozak i za telo)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: