– Побите све што хоћете, из свега што вам се нађе. Жао ми је што немате ножева, одобравам и наређујем да се непријатељ уништи свим средствима: ножем, чакијом, зубима, удавити… Све имате право! – лепо се на снимку чује како војницима говори (Мухамед) Хамдија Делалић, командант 503 брдске бригаде армије БИХ.

Протеклих дана сам гледала разне снимке злочина које су Армија Бих и по злу чувени 5. корпус починили над Србима. Гледала сам и снимке свега што су припадници Војске Хрватске учинили српском становништву током рата у Хрватској, посебно током „Бљеска“ и „Олује“. Гледала снимке и по ко зна који пут остала изненађења са једне стране жаром и енергијом којом су то радили, а са друге равнодушношћу – као да није у питању људски живот, као да не касапе човека већ неки имагинарни субјекат.

И опет, по ко зна који пут сетила сам се матурског рада „Геноцид над Србима у НДХ – Јасеновац“ и свих књига и докумената које сам прочитала у његовој припреми. И питала се да ли је могуће да смо после тога дозволили да нам се понови иста ствар. И сетила сам се једног Дневника тадашње ТВ Београд и прилога из Ердута, седишта Српске добровољачке гарде. На снимку тела двојице мушкараца положена на два стола, унакажена. Оно колико сам могла да видим је да су очи биле извађене, прсти одсечени, убоди по телу нису се могли избројати,  мноштво трагова који би били адекватни или гашењу цигарета на телу или паљења бренером…  Сећам се да се тада у једном углу снимка појавио и Жељко Ражнатовић Аркан, тадашњи командант СДГ, који је рекао да су тог дана током сукоба погинула четворица чланова СДГ, двојица у борби, а да су двојицу српских добровољаца Хрвати ухватили живе. Сећам се и данас боје гласа кад је изговорио да су их мучили неколико сати, и да су на крају, после дужих преговора, њихова осакаћена тела замењена за четири живе часне сестре.

Та слика, та ј глас су ми се урезали у памћење. Та реченица “ Заменили смо их за четири живе часне сестре!“ ми је дуго одзвањала у глави. Имала сам 15 година и тај рат је за мене био као просвећење. И дефинитивно сам разбила сваку сумњу у то ко смо ми, а ко су они!

Много година касније, разговарајући са једним од оних који су били у СДГ, дотакли смо се и те теме. Поменуо је битку за Ласлово и четворицу погинулих припадника СДГ, а ја сам само питала „да ли су двојица замењени за четири живе часне сестре?“. Мислим да је и он био затечен тиме што сам знала причу, а ја сам тада, две деценије касније, сазнала имена војника са снимка: Душан Марковић из Београда и Срђан Цветковић из Лесковца.

Увек кад гледам неке снимке о злочинима над Србима, војницима или цивилним жртвама, сетим се те слике из Дневника и прође ме језа. То је било први пут да сам видела тако нешто, нешто о чему сам читала, али за шта сам била убеђена да се више никад неће догодити. Да је немогуће да нормално, ментално здраво људско биће, може тако нешто да почини тек тако. То је била прва слика, а онда су уследиле још многе друге. Дневник и Дневников додатак тада су јављали страшне ствари. И тада, али и у месецима и годинама које су уследиле на разним видео записима, фоторафијама видела сам превише мртвих тела без глава, руку, ногу, без очију, језика, ноктију, прстију. Превише таквих слика које се урежу у сећање детета од 15-16 година.

Данас сам гледала документарац „Хроника злочина у Босни и Херцеговини 1992-95“. Између осталог приказана је и ликвидација Радета Рогића, у том документарцу сам и чула говор са почетка текста који је изазвао све ово. Кроз причу са Браћом и онима који су учествовали у одбрану српског народа сазнала сам да и за оне који су извршили ликвидацију Рогића, али и за Делалића и већину оних који су вршили злочине над Србима, постоје докази, спремна комплетна папирологија која само чека да се оптужнице подигну. Али „зелено светло“ никако да стигне. Зашто? Зато што је неко одлучио да поново буде „већи католик од папе“ и да по ко зна који пут злочине почињене над Србима „гурне под тепих“. Да Срби буду једини кривци за све, да се о српским жртвама никад ништа не сазна. Мало ко зна за злочине који су се догодили Србима у Хрватској и Босни и Херцеговини. Мало се зна о ликвидацијама у Сиску, о ратним злочинима током и после акција „Олуја“ и „Бљесак“, покољима у Чемерну, у Скеланима, о преко 8.000 убијених Срба у Сарајеву за три ратне године, о ратним злочинима у Дервенти, Броду, Оџаку, етничком чишћењу у Кравицама… О српским жртвама се мало зна, али зато цео свет зна за, како време пролази све се више доказује, исфабриковане бројке и приче о Овчари и Сребреници..

Због добросуседских односа са Хрватском и Босном и Херцеговином о српским жртвама се ћути, док се истовремено „на сва звона“ прича о хрватским и муслиманским жртвама. Зато неки од тих људи који су сакатили, масакрирали војнике и цивиле само зато што су Срби, и данас безбрижно живе са својим породицама без икаквог страха да ће одговарати за своје злочине.. Остаје ми нада да ће, ако су већ избегли ове земаљске судове, једног дана одговарати пред оним коначним судом и да тада неће бити милости за њих

Знате, можда сам ја кретен, можда ја нашу војску, наше добровољачке формације које су деловале на простору српских територија, које су браниле српско становништво, доживљавам као безгрешне хероје. Можда. Али ја не могу да прихватим да су наши људи, Срби тек тако правили злочине за које су оптужени. Ако је некад „враг и однео шалу“ то је било само и једино после неког великог зулума који су нам начинили или Хрвати или муслимани. Никако самоиницијативно. Мој ментални склоп, моје познавање српског менталитета и народа у целини ми не дозвољава да поверујем да је неки Пера Перић одлучио да данас, тек тако, из чистог хира крене да коље, силује, касапи, набија на колац… Да ради све оно што знамо да су други радили нама. То, једноставно, не могу да прихватим.

И нека сам дете дебил и ретард највећи на свету, али ја тврдим да ми у генима немамо тако нешто. Ми немамо тај дефект у нашем ДНК. Треба да се нешто догоди, нешто веома крупно, да би српска реакција била тако насилна. А кад чујем приче српских бораца који су били тамо, кад видим снимке, документа, слике… Видим да они други то раде, стиче се утисак, из чисте забаве, из чистог хира. Готово да прекрате време. И то им је нормално.

И онда смо ми болесници…

Advertisements

Коментари на: "Дефект генетског кода" (5)

  1. Dragana рече:

    Ja samo trazim sposobnog da napravi prevod na engleski da delimo svetu..uzas i tragediju da razotkrivamo svugde..

  2. I samo još da se upitamo ko je to sve podsticao?

  3. Додатак на блогу, инспирисан једним коментаром на овај текст

    http://wp.me/P1YTjh-gK

  4. PREDIVAN ČLANAK!

    • Хвала Активисто.
      Не знам како, али Вордпрес је ова два коментара аутоматски пребацио у непожељне. Тек сад сам видела да су постављени.
      Поздрав и свако добро.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

Магацин

Национални портал

%d bloggers like this: