До избора заказаних за недељу, 6. мај остала су још три дана. Предизборне кампање су у самом финишу, а виц који је до сада везиван за Тадића:

Узмем чипс, седнем у фотељу, упалим ТВ оно Тадић. Узмем новине оно Тадић. Упалим радио – Тадић. Гледам у онај чипс и плашим се да га отворим!

може се применити на све „лидере“. Још мало па ће неки од њих почети да нам „искачу из фрижидера“. Не знам како вама, али како се ближу Ђурђевдан мени је желудац све нетолерантнији за кампање.

Републичка изборна комисија је прво прогласила 18 изборних листа, да би Уставни суд поништио листу „Ниједан од понуђених одговора“ иако у РИК тврде да су имали сву потребну документацију. То ваљда значи да за ове изборе имамо 17 листа.

Од оних „познатијих“ ширим народним масама издвајају се „За бољи живот – Борис Тадић“, „Српска радикална странка – др Војислав Шешељ“, „Уједињени региони – Млађан Динкић“, „Чедомир Јовановић – Преокрет“ , „Покренимо Србију – Томислав Николић“, „Демократска странка Србије – Војислав Коштуница“, „Ивица Дачић – СПС, ПУПС, ЈС“, „Двери за живот Србије“... Има их још, али ја стварно не могу да се бакћем са њима.

(приметила сам да у последње време све чешће користим неке изразе које сам чула као мала, да ли то значи да покушавам да створим неки свој „сигурни свет“ у коме „ови и овакви“ не могу да продру?)

БОЉИ ЖИВОТ НИ НА РТС-у

И као и увек крећем од оних који су на власти, а који немају меру у прављењу народа дебилима. Гледала сам овај најновији предизборни спот у коме нам сугеришу да је једини прави избор ДС и поручују да су они ти који ће нам обезбедити „бољи живот“, а то су одавно престали да емитују чак и као серију на РТС-у.  Кандидат, који причу почиње констатацијом да је и он играо кошарку са својим другарима из краја – као да пише писмени задатак у 3. разреду Основне школе – поручује да је „неопходно да задржимо тим који побеђује јер смо пред вратима ЕУ, реформисали смо судство, задали кључни ударац организованом криминалу…“. Његов тим не да не побеђује, него да је овај четворогодишњи мандат био нека пријатељска утакмица сваки иоле нормалан тренер би већ до краја „првог полувремена“ изменио бар пола тима.

Кад га човек слуша помислио би да је у Србији живот бајка. А ми не да нисмо бајка него немамо ни „Б“ од тога.

Ако они ово зову бољим животом ја онда немам појма ни о чему. У данашње време, ако негде радиш за било какву плату то је успех. По систему „ћути и трпи јер немаш алтернативу“ многи раде за минорне цифре. Такве да је питање да ли им покрију само трошкове одласка и повратка на посао. Али, сви размишљају по оној „боље да радим било где, него да немам ни динара“. Послодавци знајући каква је ситуација свесно или несвесно додатно малтретирају раднике. Не плаћају се доприноси, касне плате, сваки повод за смањење личног дохотка је одличан повод. Сваки одлазак на посао за добар део људи је право мучење. Стрес је редовни пратилац. Многи су зарад посла остали без достојанства.

Помиње кандидат да путујемо без виза. Истина је, визе нам не требају, али новац је и даље неопходан. А новца нема. У Србији они који су путовали и са визама, путују и сад. Они који нису, ни сада не могу у свет.  Овде се добар део људи бори за пуку егзистенцију, путовања су увек на последњем месту. Битно је преживети. Платити рачуне јер ако прескочиш један месец, треба ти година да „ухватиш прикључак“.

Даћу мој пример. Због посла сам путовала и раније. Визе нису биле проблем. Фирма парафира Молбу, из иностранства стигне гаранција и визу сам увек добила. Без проблема. Од кад су нам „отворили границе“ приватно сам отишла свега три пута у иностранство. Од тога, два пута су моја путовања финансирале особе код којих сам ишла у госте јер ја, хајде да то тако кажемо, нисам имала довољно финансијских средстава. Нико од мојих пријатеља, којима су такође отворене границе, а који ако уопште имају среће да раде било у државним или приватним фирмама, није се нешто прославио у путовањима. На прсте једне руке могу да избројим оне који су успели да „затворе финансијски конструкцију“ и оду негде на пут. Без да искористим све прсте. Многима од њих је велики издатак и сам пасош.

„Изградили смо мостове и километре аутопута“ – подсећа кандидат, али суптилно прескаче да објасни да мостове и путеве владајућа коалиција није изградила од наших пара које смо зарадили прозводњом нечега а касније продајом тог нечега, већ од кредита које је подизала под ко зна каквим условима. Кредита које ће земља Србија да враћа. Томе треба додати да је у највећој мери новац добијен путем „проблематичних“ кредита коришћен за „изградљу инфраструктуре“ али не и за улагање у фабрике или било какве производне гране. Нешто одакле би једног дана могао да се врати уложени новац.  На овај начин нити имамо јасан преглед игре колико је новца узето, колико треба да се врати, а колико је заиста уложено у оно што је написано. О томе да су продали готово све што је могло да се прода илузорно је и трошити речи.

То је ваљда „бољи живот“ коме треба да тежимо са овим „победничким тимом“.

п.с. За оне који мисле да сам превидела гостовање у забавној емисији „Вече код Ивана Ивановића“ и његово писмо Мишелу Платинију у коме се заложио за Црвену звезду и Партизан – нисам, само ми је сувише бљутаво да бих и о томе детаљисала.

НОВО ИМЕ СТАРИ ИГРАЧИ

Променили су име. Променили су тактику. Сад ударају на оно што знају да највише смета – партијско запошљавање и децентрализација Србије. Да, они су Ујединњени региони Србије. До скоро смо их сви знали под именом Г17+. А онда кад су исцрпели све могућности да и даље уживају благодети власти „окренули су ћурак“: Одједном се боре за „рад и ред“, да нема партијског кључа при запошљавању, да сви имају једнаке шансе, да се развијају региони, да се развија мала привреда…

Кад гледаш њихове предизборне спотове не знаш да ли да се смејеш или да плачеш. А онда схватиш да они све нас капирају као тешке ретарде чим нам продају ту причу. До јуче је тај исти Динкић био део власти. Од кад су се „револуцијом“ докопали власти зајахали су и нису знали да стану. Неко би рекао ни мање странке ни више власти. Одмах су „кључеве ризнице“ узели у своје руке. Динкић је био и гувернер и министар финансија. У својој владавини је успео да затвори готово све српске банке, да отвори неке нове које су у најмању руку сумњиве, да дозволи страним банкама да уђу Србију. Није проблем што су странци ушли, проблем је што многи тврде да ове банке осим имена немају никакву сличност са банкама у иностранству. А услови кредитирања то потврђују. Камате у Србији су највеће не само у региону. А Срби су далеко од имућне нације.

Већ сам помињала да је борба за нестраначко запошљавање лицемерје највише врсте. Док су били део власти готово је немогућа мисија била да се запослиш у банци, Управи прохода ако ниси члан Г17+. Прво чланску књижицу на увид, ако ње нема залуд ти сви папири, све школе.

Исти тај Динкић је причао да никада није лагао, а онда је „мртав ладан“ прокоментарисао да је ономад свесно обећао 1.000 евра за акције како би помогао да опција која је и тада била на власти опет добије изборе. Обећао је  иако је знао да је то немогуће. Е, такав човек нам сад прича о поштењу.

Мада, ову кампању воде врло перфидно. Динкића готово да и нема. У првом плану је др Зоран Станковић, човек за кога имамо две асоцијације: министар Војске и врсни патолог. Сви се сећају његових сведочења у којима је аргументовано бранио „нашу ствар“. Код многих он има прођу. Посебно код старијих, бивших официра. Карта која би можда могла да повуче добар проценат и прелазак цензуса.

Неки дан колега је прокоментарисао:

– Разумем да неко гласа за ДС, СПС, СНС, СРС, чак и за ЛДП, али не могу да скапирам да неко може да гласа за Регионе! 

Ни ја не могу, али, ај да сачекамо 6. мај.

ОД НАЦИОНАЛИСТА ДО ЕВРОПЕЈАЦА

Српска напредна странка је од старта играла на карту традиционалне Србије са модерним приступом – бар сам ја то тако скапирала. У почетку су били против свега европског, нису хтели преговоре, Косово и Метохија су били један од главних приоритета. У међувремену су и они мало окренули плочу и сада је и за њих ЕУ готово приоритет. За многе који су веровали да ће СНС остати на курсу који су ти људи имали у Српској радикалној странци велико разочарење је било ангажовање Вилијама Монтгомерија, бившег амбасадора САД за саветника, а тачку кључања изазвао је долазак Рудолфа Ђулијанија, бившег градоначелника Њујорка. Човека који је 1999. подржао бомбардовање Београда сад је угостио Александар Вучић, кандидат за градоначелника престонице.

Још једна карта на коју играју је да никада нису били на власти и да они могу да обезбеде „Поштену Србију“. Као СНС никад нису били на власти, то је тачно, али је, подсетимо се, 1998/99 СРС била део власти, а самим тим и екипа из СНС-а. Сви се сећају да је својевремено баш Вучић био министар за информисање, да је његова канцеларија погођена током бомбардовања. Сећају се и чувеног Закона о информисању који је донешен за његово време.

Дружење са Монтгомеријем и Ђулијанијем, али и напрасна спремност за сарадњу са Европском унијом показали су да су политике СНС и СРС као небо и земља. Многима је то била потврда да се СНС само у нијансама разликује од ДС. Што је језиво и као помисао јер они важе за најозбиљнију опозициону партију. Ако су они ДС у другом паковању онда смо га сви заједно…

 РАДИКАЛНО ИСТРАЈНИ

Они су „радикално доследни“ у својим ставовима. Њихов председник је пре девет година отишао у Хаг где га држе у заробљеништву без икакве осуде. Како се суђење ближило крају тужиоци су били све смешнији, а Шешељ све болеснији. Многи су помислили да ће и он завршити као бивши председник Србије, посебно кад се испоставило да му је током операције уграђен апарат са фелером.  Али, Војвода се још увек држи.

Држе се и радикали. Некад најјача опозициона партија је 2008. доживела тежак ударац кад су Николић, Вучић и екипа формирали СНС. Успели су да преживе. Некако. Далеко су од масовности коју су имали, иако тврде да се у последња три месеца више од 11.000 чланова вратило у СРС из СНС. И даље се за њих везују разноразни епитети, у најкраћем важе за „полусвет“, иако је пристигла нека нова генерација радикала. Можете им наћи много мана, као уосталом и свима, али оно на чему сви треба да им „скину капу“ је доследност. Од првог појављивања на политичкој сцени они имају исту причу. Србија на првом месту! Без компромиса. Да ли је то паметно или не, али се тога држе.

Председнички избори у први план су избацили Јадранку Шешељ. Свесни су и они да госпођа нема никакве шансе, али је она била најбезболније решење. Радикали, осим Војислава Шешеља, немају лидера, никога ко би могао да будем бар, привремено решење. Играњем на карту презимена које је више него познато, радикали су „сачували“ неке потенцијално квалитетне кадрове којима би сигурни неуспех на председничким изборима била мрља коју би тешко опрали. Јадранка Шешељ не делује као неко ко има високе политичке амбиције, њој ће сваки резултат бити добар јер нема ама баш никаквог политичког стажа.

Знам неколико људи који су коментарисали:

– Увек сам гласао за радикале, ал’ мислим да сада не могу да ураде ништа. Двоумим се између…

Наставак реченице и није тако битан. Многи су их отписали и пре старта, и то може да буде погубно јер ће многи „тихи симпатизери“, мислећи да радикали не могу да пређу цензус, свој глас дати „алтернативи“ и тако СРС лишити можда и значајнијег процента гласача.  Видећемо како ће са са тим изборити најдоследнији на политичкој сцени.

 РАЗЛИЧАК БЕЗ ХАРИЗМЕ

 Необавештени бивши председник је поново у трци за највише место. Војислав Коштуница и његов различак – јер нису сви исти – има амбицију да освоји власт. Или бар пристојни број мандата у Скупштини. Једини који је 2000. могао да нас погледа у очи један је од криваца што су „ови и овакви“ на власти и што нас јашу последњих 12 година. Да није предводио листу ДОС-а они никад не би дошли у ситуацију да одлучују. Наравно, и да нису имали подршку „Отпора“ који је обучио и финансирао запад.

Неки кажу да је западу био прихватљив јер је био проевропски орјентисан, али и да му је била мана што није желео да се тек тако одрекне дела земље. Чињеница да је увек деловао, у најмању руку, смушено, често као да је изгубљен у времену и простору, му баш и не иду у прилог.

Различак и сва симболика коју носи у себи су више него симпатични, али чињеница да се сам Коштуница није много променио, постао елоквентнији, убедљивији, харизматичнији, мени не даје слику да ће нешто озбиљније урадити.

 МИРОЂИЈА ЗА ЧОРБУ

Председничка кампања Ивице Дачића са билбордима на којима доминира његов лик уз кратке поруке: Јасно! Чврсто! Одлучно!  у многоме подсећа на својевремене билборде СПС-а док их је водио Слободан Милошевић. И тада је његов лик био доминантан, а поруке јасне и кратке. Да ли је мали Ивица помислио да има харизму покојног председника, или су из СПС тима проценили да је тај принцип рекламе прави, видећемо.

СПС је у многоме гласове добијао зарад старих времена. Многи старији суграђани су подршку дали Ивици по „реду вожње“ – и до 2008. су гласали за социјалисте и наставили су и даље. Нико од обичних смртника, то мислим да бих могла и да се кладим, није веровао да би СПС икад могао да уђе у коалицију са ДС, али се и то десило зарад власти. И једни и други су желели свој део колача и пронашли су начин да се договоре. Њима лепо, а народ ионако нико не пита.

Стиче се утисак да је и за ове изборе СПС некако најопуштенији. Поприлично јасно, одлично истичу да без њих неће моћи да се формира наредна Влада. Готово да свима јасно стављају до знања да су и те како расположни за сарадњу са било киме, само да остану на власти. Морално ни мало лепа порука. Али кад се зна да у Србији морал и политика готово никад не иду под руку, јасно је да таква прича има прођу. Мада, за сваки случај, и мали Ивица је писао Платинију. Подршка „вечитим ривалим“ увек добро дође у Мајци Србији.

ПРЕОКРЕНУТИ И ИСКРЕНИ

 Чедомир Јовановић лидер Либерално демократске партије – ЛДП је носилац листе „Преокрет“. На тој листи је и СПО. Од небитног лика и Ђинђићевог потрчка Јовановић је „преко н0ћи“постао политичар са озбиљним аспирацијама. После атентата на премијера и маргинализације у ДС-у оформио је ЛДП који је постао симбол свега што неко ко поштује српску традицију не воли. Изјавама, акцијама, подршкама свему и свачему, а отворено не само критиковање већ пљување свега српског, ЛДП се искристалисао као најевропејска странка у Србији. 

Потенцирањем на истини као главном моделу који ће донети преокрет земљи Србији Јовановић себе представља као младог, модерног, енергичног лидера. Питање је колико њега озбиљни људи схватају озбиљно. Јер шта год да он уради сви га памтимо какав је био на почетку. Уз то, та прича о некој новој Србији коју ће обезбедити Преокрет је мало шупља. Уз њега је чофек који је деценију био прва опозиција Милошевића, а који је за ту деценију успео само да 9. марта разједини Србе. И да се онда деценију хвали и кити тиме да је био вођа 9. марта. Биће занимљиво видети како ће у тој новој преокренутој Србији да се уклопи Драшковићева прича из ратних ’90-тих кад се хвалио да је управо он врховни командат Српске гарде и позивао у ослобођење западних српских територија. Или ће се њему и овога пута прогледати кроз прсте.

 ДВЕРИ БЕЗ СРПСКЕ

Њих сам до сада избегавала јер их нисам довољно “простудирала” и нисам имала јасан став. Такав да бих могла да их хвалим или критикујем. Бићу искрена и признати да се још увек ништа значајније није променило, иако су избори на прагу.

Код Двери је за мој укус превише, хајде да кажемо, чудних ствари да бих давала неку конкретну оцену. Били су ми веома симпатични и позитивни кад су се појавили као покрет “Двери Српске”. (Српске је намерно великим словом иако није граматички исправно) Нова снага, национално свесних људи имали су симпатија онолико.

Е, сад, једини су покрет који има националну причу, а није се нашао на неком жешћем удару власти. Бар ја то нисам регистровала. Док се неки други покрети, без политичких аспирација, гасе, на све начине прогоне, Двери су у међувремену стигле до тога да се појаве на изборима. У међувремену им се оно “Српске” негде у тој трансформацији изгубило. Ја капирам да су компромиси неопходни, али мени то брисање “Српске” боде очи. Веома.

Уз то, и они који подржавају и они који су против Двери слажу се да се много лоших прича чује са свих страна. Уз ону да се “за добрим коњем прашина диже” постоји и она “где има дима има и ватре”.

У суботу су шетали кроз Београд. Прво сам чула песму „Ој Косово, Косово“; потом скандирање „Косово је срце Србије“, вијориле су се српске заставе, била је то пордична шетња, млади, стари, брачни парови са децом. Лепа слика. Прелепа.

Кад их слушам све то делује много лепо, боре се за очување традиције, Србије им пуна уста, али, знате онај осећај кад постоји „АЛИ“. Не умем да објасним, конкретизујем, само је ту, присутно. Да ли је то можда условни рефлекс да кад год се појави нека нова снага имам отпор јер су многи нови показали да су исти или још гори од старих, не знам, али сумња постоји. Просто је јача од свега.

 КОМЕ ДАТИ ГЛАС?

Ја нећу бити панична као Јелена Триван ономад кад је рекла да бирамо „рат или мир“. Прво јер ако изаберемо ДС нећемо сигурно ратовати. Не зато што ће они својом политиком спречавати ратове већ зато што нећемо имати чиме – разбили су Војску на парам парчади. Нико није луд да ратује кад нема чиме. Пре ће потписати сваки услов, захтев него ратовати. Друго јер не мислим да ће свака друга опција обавезно значити рат. Иако постоје они који верују да је рат једино решење. Једини начин да се прекине агонија у којој се Србија налази. Па шта год да се деси, докле год да нас доведе.

Једном приликом, писала сам о томе, пријатељ је рекао да би на сваком гласачком листићу као последња опција требало само да стоји: Ни за једног од понуђених. И да би ту опцију грађани требали да заокруже ако не верују ниједној странци. У случају да има више од 50% „гласова“ та опција би имала обавезујући карактер – ни једна од странака која су се нашле на листи не би имале право појављивања на изборима у наредна два мандата.

Бојим се да је Србија сада у тој ситуацији. Да постоји опција верујем да би многи заокружили управо то. Заправо, кад мало боље размислим, од увођења вишестраначког система Србија је у тој ситуацији, да између два зла треба да изабере мање. Никада нисмо бирали добро, најбоље, него мање зло. А то је све теже јер како године пролазе избор је све лошији, све их знамо ко „злу пару“ и избор је све тежи.

За крај цитираћу оно што је у једном коментару написао „Облогован“ :

 – Сад да ме питате „Па шта је по теби алтернатива?“ искрено, рекао бих да не знам…. Једноставно – не знам…. Исувише их све знам зато – не знам….

Advertisements

Коментари на: "Папазјанија из српске шерпе" (17)

  1. Мала допуна, Двери српске су часопис који излази годинама, по мени бесмислно је излазити под именом часописа који је сам за себе институција. Што се Двери тиче, постоји толико много ствари где можете да се информишете о њима. Ево примера једне приче, Вучић, односно СНС месецима урла како су Двери Ђиласово чедо, а онда када је видео да прича једноставно не пролази окренуо је плочу и наредио својим уличним батинашима да на билборде Двери исписују „секта“?! У сваком случају, не агитујем, али мали је ово град, све се може сазнати, са друге стране мени је довољно што су Двери до сада нападали, Шутановац, Триван, Вучић, Бисерко, Чанак, Маја Гојковић, итд. Задовољство је не бити на страни тих сподоба, а бити на страни Двери, на страни своје отаџбине, по светосавском устројству. За живот Србије.

    Поздрав и свако добро.

    • Богдан рече:

      Једино блиско својој Отаџбини су Двери!

    • Огњене,
      први пут кад сам чула за њих имали су додатак Српске. а ли је то избрисано много пре целе ове приче или није, али знам да су дуго у неким коментарима имали и „презиме“.
      Не мислим да агитујеш. А знам да си добро прочитао текст.
      Поздрав и свако добро

  2. Сузана Коризма рече:

    Да није Коштуница предводио листу ДОС-а, предводио би је неко други! Није Коштуница крив што је народ веровао лажима ДС-а и његовим трабантима! Коштуница је изузетно паметан, образован, културан човек који не хвата на галаму већ образлаже чињенице! Он је једини поштен на српској политичкој сцени, није искористио положај да би се обогатио, није се преселио на Дедиње. Увек му је на првом месту била Србија. Да сте га пажљиво слушали, све би вам било јасно, али не, и ви сте подлегли ДС-овој кампањи да је „необавештен“, што уопште није тачно! Он је човек који добро одмери сваку реч, који вага интересе Србије, па затим доноси одлуке, по пронципу трипут мери једном сеци! Доста нам је брзалица који распродаше и уништише Србију. Нама треба паметан човек који уме да сачува оно мало што је остало и да нас изведе на прави пут! Свако може да буде политичар, али државник ретко ко!

    • Сузана,
      поздрав. Тешко да падам на било чију пропаганду, посебно не ДС-а.
      Овај термин „необавештен“ користим од кад сам њега чула да је једном приликом рекао „Нисам обавештен“. Сад се већ не сећам да ли је то било истог дана кад је плански направио малу пародију па је рекао и оно чувено „Господин Легија“ због чега су га ови „прозивалИ“. А он је тада само цитирао оне који су у то време Легију ословљавали са Господине и клели се у њега. Исти они који се уназад неколико година труде да га затру.
      Уз то, не знам где сте прочитали да ја Коштуници спорим интелигенцију, образовање, културу? Ја само кажем да му недостаје харизма. Политика је таква работа да морате да делујете доминантно, да имате харизму, а њему то просто недостаје. Без обзира на сву интелигенцију.
      Поздрав и добро дошли у Ивин свет

    • Тако је Иво, сећам се тог одговора „Нисам обавештен“. Да би човек био државник, поред интелигенције, образовања и културе мора да носи у себи и ген вође, да буде чврстог и непоколебљивог духа али и да има усправно држање. Г. Воја има само прве три особине. Иначе, када се појавио у политици Србије, на следећим изборима сам гласао за њега јер ми је одговарао његов програм :).

      • Мора да буде истински лидер. А то је, ипак, нешто са чиме се човек рађа.

  3. Драга Иво (иако Вас не познајем, једноставно сте ми драги због свог писања), хвала Вам посебно на овом тексту, али и многим другим. Потпуно Вас разумем и знам како се осећате у вези са изборима.
    Надовезао бих се само на речи „Облогованог“: исувише их добро познајемо да би смо гласали за било кога међу њима (само су Двери изворно нове и неокаљане на досадашњој политичкој сцени Србије)…

    • Зоране,
      хвала Вам на подршци и позитивним коментарима. Мислим да се добар део нас врло слично осећа пред ове изборе.
      Поздрав и добро дошли у Ивин свет

  4. Dobra detaljna analiza – nije za „sedi, jedan“ 🙂 nego za pohvalu – a i utehu što ima još sličnomislećih 🙂

    http://noviinternet1987.wordpress.com/2012/05/03/predizborna-kolumna-jednog-neobicnog-gradanina-12a/

  5. Сузана Коризма рече:

    Не слажем се са вама да државник треба да буде лидер! Доста нам је лидера! Лидери су били Тито и Милошевић! Зар нам такви одговарају? И Хитлер је био лидер! Ја лично не волим лидере и никад нисам гласала за лидере. Волим, брате, да мислим својом главом! Нисам била ни на једном Милошевићевом митингу! Била сам само на митингу за Космет и кад је изручиван Хагу Караџић! За мене је државник управо човек паметан, образован, културан и у кога си сигуран да неће издати националне интересе!

    • Сузана,
      а зашто наговештавате да ја не волим да мислим својом главом ако сматрам да на челу државе треба да буде човек – лидер? То се да закључити из овог дела вашег коментара.
      „Ја лично не волим лидере и никад нисам гласала за лидере. Волим, брате, да мислим својом главом!“
      И те како мислим својом главом, и то право и слободу не ускраћујем никоме. Моје мишљење је да је уз све квалитете које сте поменули и који јесу неопходни потребно и ово што сам ја навела у претходном коментару. Али, како увек кажем – моје мишљење не мора да обавезно значи да је једино исправно.
      И, још нешто, не знам зашто на основу Хитлера генерализујете све лидере. У свету је било и још увек има толико лидера који су изузетно квалитетни и који су и те како оставили позитиван траг у историји. Има стара послвица: У сваком житу има кукоља. Не треба све узимати здраво за готово.
      Поздрав.

  6. Сузана Коризма рече:

    Безрезервно веровање лидеру, искључује размишљање својом главом! Далеко од тога да сам вам пребацила да не размишљате својом главом! Из текста произилази да не видите лидера на српској политичкој сцени, аутоматски значи да размишљате! Молим вас да тако и наставите! Навели сте да у свету постоје многи позитивни лидери, али ми нисте навели ни једног као пример! Ја не знам ни једног!

    • Ако некога сматрам лидером не значи аутоматски да му безрезервно верујем. И не видим да је то обавезујуће.
      Што се тиче примера, данас је то Путин. Лидер у пуном смислу те речи. Државник, свестран човек, са харизмом. Изазива поштовање и страхопоштовање. А лидер је био и, рецимо, Ганди. Краљ Петар Први Карађорђевић је имао одлике лидера…
      Наравно, ово је све мој поглед

  7. Сузана Коризма рече:

    Слажем се са вама само што се тиче Путина и Гандија, а наш добри краљ Пера није био лидер, већ добар државник, демократа. Дакле, што каже наш народ, изузетак потврђује правило!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

KevaiPo

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: