Читајући један мој текст написан пре пар месеци, један веома драг пријатељ ми је, у најбољој намери, рекао да сам превише радознала. Скренуо ми је тада пажњу да ме занима све оно што не треба да ме занима  и да се увек петљам где ми није место. Да је некада давно неко рекао да неке ствари ни не треба знати, видети или чути, и то је све упоредио са Пандорином кутијом. И подсетио ме је на то да свака мачка има девет живота и да им ти животи, у принципу, јако дуго трају, али да се понекад догоди да их све потроше за само један дан. И тада ме је питао:

– Знаш ли шта је убило мачку?

Последњих дана сличну причу ми причају још неки пријатељи оцењујући да сам сувише радознала али и оштра у ономе што пишем. У тим ситуацијама увек поновим да овај блог представља моја размишљања без жеље да моје закључке и мишљење намећем било коме. И без тврдње да сам само ја у праву.

Пар пута сам се у текстовима поменула и „забрањену тему“ – бившег премијера Србије Зорана Ђинђића. Забрањену у смислу да се у његовом случају обавезно поштује правило “ о мртвима све најбоље и најлепше“.  Ја сам га поменула у неком, можда, не баш похвалном и репрезентативном смислу који се уклапао у контекст тема које сам обрађивала.

Соња Павловић, која је оставила коментар на текст „Ђурђевданске одлуке“ у коме се осврнула на део у коме сам поменула Ђинђића, ме је инспирисала да јој напишем нешто дужи одговор, па га и овде преносим. Са малим корекцијама, додацима на задату тему.

Део на који се Соња осврнула, али и дефинитивно изјава која је најспорнија кад је бивши премијер у питању је:

“Треба Србију бомбардовати још две недеље па ће попустити”

Како сам већ написла:

„Да ли је Зоран Ђинђић то заиста рекао или је то урбана легенда, кад мало боље размислим, то није ни битно. Оно што се сигурно зна је да је себе склонио из Србије док су на њу падале бомбе и да је и тада пљувао по њој. Многи су то заборавили, многи се труде да се то заборави. Ја, нажалост, памтим. Као слон. А верујем да постоје још многи који то памте.“

Кад је Ђинђић у питању, строго се поштује правило “о мртвима све најбоље”, а чињеница да је живот завршио како јесте, то правило “подебљава црвеним маркером”. Како сам написала, да ли је то рекао, или нешто слично томе, или је то урбана легенда, није ни битно. У наставку ћу цитирати оно што ми је Соња написала да је претходило таквом одговору. Соњи се захваљујем на овим подацима.

Кажу да је новинар једних немачких новина прилично дрско поставио питање:

„Зашто народу у Србији не уме да смени Милошевића и зашто је опозиција у Србији тако неспособна?“ 

Његов одговор је био нешто у смислу:

„Да га је тешко сменити због подршке Запада, иако тако нешто звучи невероватно. Изнео је тада тезу да је Запад,  да је озбиљно хтео да га склони, могао да настави с бомбардовањем и натера га да се повуче.“

И изнервиран дрским питањем он као врсни политичар, неко ко има амбицију да једног дана стане на чело Србије и поведе је у бољу будућност, никад не би смео себи да дозволи да каже, ни иронично, да је могло да се настави са бомбардовањем. Те бомбе Милошевићу нису могле ништа. Народ је био на удару, а он је био на сигурном.

Подвлачим паралелу за коју ће неки рећи да је глупа и погрешна. Штрајкови, протести у Београду који су оних година били и те како присутни, блокада раскрснице Немањина – Кнеза Милоша која је знала да траје сатима, данима никад нису дотакле ни Милошевића нити било ког члана власти, већ нас, обичан народ који је сатима путовао кући са посла или на посао од куће. И сви смо ми из превоза или идући пешке ка месту одредишта спомињали комплетну ближу и даљу фамилију штрајкача јер нама су били криви они који су на тај начин тражили своја права и директно нас угрожавали. Ретко ко је тад помињао и председника и Владу.

Овоме још један додатак који нема директне везе, али дочарава слику о стању у коме живимо данас, али и слободи медија. Само прошлог лета свакодневно су преко Теразија у преподневном термину шетали, звиждали, протествовали радници фабрика, предузећа која су затворена, продата за кликере. У време Милошевића се макар на једној ТВ станици, макар у једним новинама видела и та слика. Прошлог лета није. Иако је ово демократско друштво у коме свако има право да изнесе своје мишљење. Само они који живе у центру или раде у близини Теразија су могли то да виде. Чак ни они из других делова Београда о томе нису имали појма. О људима који живе широм Србије и да не говорим.

Да се вратим на бомбардовање. Бомбе је бацао НАТО, бомбе које су убиле толико недужних људи. Деце. Осиромашени уранијум који ће тек узети животе. Генерацијама после нас. Свако ко је иронично, цинично, бесно, таман и беспомоћно макар и у једном тренутку поменуо да је могло „да се настави бомбардовање како би се Милошевић сменио“, од мене не може да има поштовање. Ма шта да је урадио пре или после тога.

Будимо реални, искрени до краја, да су Милошевића заиста хтели да смене могли су. Уосталом, од старта се сумњало, а онда се и сазнало јер су и сами оснивачи „Отпора“, који је био носилац „демократске револуције“, признали да је и тај 5. октобар био у њиховој режији. Кад кажем „њиховој“ мислим Запада. Тог истог који нас је бомбардовао, а сада би хтео да се дружи са нама. Они су тада, 1999. просто имали план ког су се држали, а план је био бомбе по Србији.

Већ сам о томе писала у тексту „НИКАД заборавити НИКАД опростити“, али ћу поновити:

„Одлуку о нападу је, први пут мимо Савета безбедности Уједињених нација, донео тадашњи генерални секретар НАТО Хавијер Солана, исти онај који је Србији понудио Споразум о придруживању Европскох унији, али без Косова и Метохије. Наредбу о почетку акције издао је америчком генералу Веслију Кларку 23. марта. Кларк ће касније у својој књизи „Модерно ратовање“ признати да је планирање ваздушне операције НАТО-а против СРЈ „средином јуна 1998. већ увелико било у току“ и да је завршено крајем августа исте године. Толико о Рачку као поводу за бомбардовање…“

И оно бомбардовање Милошевићеве куће је била једна у низу небулоза. Ако неког желиш да убијеш увек се пронађе начин. Не мораш да бомбардујеш целу земљу! Како сам и написала у „Маратонци трче последњи круг?“, ма колико да некога чувају, рупа увек постоји. Рупа се увек пронађе. Уосталом, и убиство Ђинђића је то потврдило. Да су тад 1998/99 заиста хтели да смене Милошевића могли су или ранијим одржавањем 5. октобра или простом ликвидацијом. Али им то није био циљ. Они су желели да униште земљу, убију људе у појам и онда добију све на готово.

Ја сам искључива. Истина је, сматрам да је ова власт лоша. Да нас је уназадила више него санкције. Да су од доласка на чело колоне радили све да нам убију националну свест, да нас посвађају, разједине, да нас претворе у незаинтересоване за све што се дешава око нас, а што нема директне везе са простом егзистенцијом. Јер је данас у Србији најважније преживети. Али ја никад, понављам НИКАД у разговору са странцима не пљујем оне који нас воде. Ма колико имала лоше мишљење о њима. Кућно васпитање ми каже да се прљав веш не износи напоље. Шири се тек кад се опере. И зато немам ни мало толеранције за оне који зарад доласка на власт су спремни да странцима, који су кроз историју показали шта нам мисле, пљују по народу коме припадају. Зарад њихове подршке да издају народ.

Да се вратим на Ђинђића и спорну изјаву. Да ли се бивши премијер „упецао“ на њихову провокацију и несмотрено реаговао како јесте, а да то није мислио тако како је звучало ја не знам. Као што нико од нас не зна. Али знам да оно што остаје иза нас су речи. А та изјава је остала. Да боде очи свима нама који смо тих 78 пролећних дана „учили демократију“ НАТО Алијансе.

О мртвима све најбоље. Али смрт никога аутоматски не диже на пијадестал свеца. Ма како трагично да је живот завршен.

Advertisements

Коментари на: "Речи су оно што остаје" (5)

  1. Маја Тешић рече:

    Много ми се питања намеће. А и сећања се буде. Нека сећања којима се не радујем нарочито. Моја генерација, „бисери расути по целом свету“, није се раздвојила. И тако, моја школска другарица која је за време бомбардовања Србије живела у Аустрији, дође у Београд после и каже да није гледала аустријску телевизију, јер ништа није могла да чује, Аустријанци су се трудили да сачувају неутралност, али је зато гледала Немачку телевизију. И чула на њој лично Ђинђића како каже – треба их бомбардовати још. Не сумњам у њено знање немачког језика. Зашто то није снимљено, пуштено код нас – никада нећемо знати. Мислила сам да није дао Слоба. Ако је већ тако било, а јесте, како је могуће да је том човеку дозвољен улаз у ову земљу после бомбардовања. А и дочек му је био приређен. На аеродрому се окупиле његове присталице. Човека који је имао поприлично велике надлежности на аеродрому тада, а који је пријатељ моје породице, питала сам зашто су га пустили. Одговорио је – морали смо. Мислила сам да је наредио Слоба. А онда је тај исти Ђинђић упаковао Слобу у доставно возило и испоручио Хагу. Колико је ДОС-оваца било око Слобе? Да ли ћемо икада знати? Оно што мени данас смета јесте фабриковање култа личности. Такмичење у говорништву – као Зоран. А и није био неки говорник. Помињање Зорана када постоји жеља да истакну сопствену памет. Зоран без презимена, да, познавали смо се одлично. А где су они који су били око њега, ако је већ све његово било тако добро… Где су следбеници… проучаваоци… Ја сам расла у земљи у којој је гајен култ личности, а та земља није Србија :). Гајен је култ, али заиста личности. Те личности су имале иза себе рад, борбу, идеологију, каријеру, научне радове. Иза њих је нешто остало. Без обзира да ли се ја слажем са тиме (а углавном се не слажем). И тако, живим у „демократији“ у којој се гаји совјетски култ Зоранове личности. Европски, западњачки, нема шта

    • Мајо,
      хвала Вам на коментару. Дали сте ми неке нове идеје, продубили оне које сам већ имала.
      Поздрав

      • Маја Тешић рече:

        Нема на чему. Лако је написати коментар када постоји прави материјал за коментарисање. Хвала Вама, Иво, зато што пишете

  2. …SRBIJA SE SAGINJATI NECE,rece davno jednom jedan…Isprazno je pisati i pricati o ovome-LICNO MISLJENJE(da se ne shvati pogresno)-jer nakon toliko godina od bombardovanja i cuvene petooktobarske „revolucije“ kojom su samo „govna“ isplivala na povrsinu i na neki volseban nacin ta ista govna postali su zvezde vodilje Srbije u lepsu buducnost…
    Od te buducnosti obecane,vidimo samo:
    – rasprodate fabrike i preduzeca za dinar,dva,
    – broj nezaposlenih vrtoglavo raste(za vreme „tiranina“ Slobe na jednog penzionera je bilo 2(dva) zaposlena a danas,zahvaljujuci EKSPERTIMA i spomenutoj revoluciji imamo odnos 1-1,to jest,jedan penzioner,jedan radnik.Prostom matematikom ispada da je za ovo vreme revolucija donela 750000 nezaposlenih lica i broj se samo povecava.
    – skolstvo je izmenjeno maksimalno,Patriotizam i Nacionalizam su proglaseni za bolest i to je osnovna novina u skolstvu,ali i drustvu
    – Oruzane snage Srbije su razbijene,degradirane,unisteno sve sto je smetalo zapadu
    – godinama posle cuvene revolucije,nove vlasti su se svim silama borile da raskinu veze i saveze sa kriminalnim grupama koje su stvorili ili im stosta obecali zarad pomoci u toj revoluciji a te iste grupe su im skoro dosle glave
    – otvorili su neznani broj kancelarija NVO,zarad pranja novca i trpanja istog u svoje dzepove
    …..mogao bih nabrajati danima…ali drzacu se bombardovanja.Podsetio bih samo na slucaj RTS-a i osude direktora te institucije i stradanja radnika.Bili su na radnom mestu,po zadatku,stradali…zao mi je njih koliko i bilo kog ko je stradao tih dana za vreme bombardovanja.Ali jedino se tu digla prasina,a niko nije dizao prasinu za pobijene civile koji su bili u svojim kucama,u vozovima,autobusima,u kolima…,u bolnicama,na pogodjenim mostovima…sta je sa vojnicima ili policajcima.Ispada da je trebalo osuditi na slican nacin i Direktora bolnice u BG jer su tamo stradali bolesnici i ososblje.Osuditi direktora Zeleznice zato sto su stradali putnici u Grdelici.Generale su nam osudili,ali ne zato sto su im stradali vojnici ili policajci,vec zato sto su ih sacuvali.Vojnike i policajce smo osudili zato sto su branili zemlju.To su sve doneli „novoizabrani“ demokratski orijentisani politicari koji su svi u glas,za vreme bombardovanja,sa sigurne udaljenosti pozivali na sto jace i sto duze bombardovanje Srbije.
    Posto su dobili silne novce koje su strpali u svoje dzepove,ne smeju da govore o osiromasenom uranijumu,ne smeju da pricaju lose o NATO-u,sta vise,sto pre zaboraviti sta se desilo i ako je ikako moguce,da se to zaboravi i sto pre pocne govoriti kako se to i nije ni desilo.
    Najbitnija cinjenica je-da je u Srbiji najteze biti srbin,patriota i nacionalista.Voleti i postovati svoju zemlju na takav nacin je nedopustivo.Svi ostali,“demokratski“ nacini su dozvoljeni.

    • Степски Вуче,
      ми се увек одлично разумемо. Баш како сам написала и Маји, из коментара се може добити много тога позитивног.Неке нове идеје, нека нова гледишта. Хвала на детаљном коментару.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

Магацин

Национални портал

%d bloggers like this: