Како неки воле да кажу „историјски“ избори одржаће се у недељу, 6. маја. На једну од најпопуларнијих слава у Срба. Неки у томе виде још једно „хуљење на Бога“, а неки симболику – многе битне ствари у српској историји су се дешавале баш на „црвено слово“.

Предизборне кампање су у пуном јеку. Са билборда, плаката и ТВ екрана нам се смеше „мили нам ем драги“ политичари који су у нашим животима присутни од почетка вишестраначког живота у Србији. Нажалост присутни. Знамо их одлично, како наш народ воли да каже „ко злу пару“, без обзира што су ретки од њих још увек у дресу коју су носили у првој утакмици. За ове 22 године, колико је тачно прошло од првих вишестраначких избора на овим просторима, на политичкој сцени Србије појавило се врло мало нових лица, нових опција. А кад се погледа шта су нам неки од њих донели за време свог битисања било би боље да су заувек остали негде тамо одакле не би могли да утичу на наше животе.

Иако је 29. марта Јелена Триван, потпредседница Демократске странке, на једној од трибина изјавила да се 6. маја бира „мир или рат“, другим речима да ако се изабере нека друга опција а не ДС да ће земља ући у неку нову мрачну, ратну фазу, мене није убедила да је ДС једина позитивна ствар за Србију. Напротив.

До 5. октобра, или како владајућа гарнитура воли то популарно да каже „демократске револуције“, без обзира на бројност партија/странака на политичком небу Србије, озбиљнима се сматрало њих неколико. Социјалистичка партија Србије – СПС је била водећа деценију. За оне старије неки логични наследник комуниста који су од Другог светског рата водили тадашњу СФРЈ. На првим парламентарним изборима, одржаним 9. децембра 1990, учествовало је неколико странака и група грађана, а први опонент „социјалиста“, неки кажу и најјачи, био је Српски покрет обнове – СПО. Од старта је ту била и Демократска странка – ДС, Демократска заједница војвођанских Мађара – ДЗВМ, Странка демократске акције – СДА,  а онда су се на опозиционом небу појављивале и неке нове странке. Неке од њих настале су и деобома постојећих. Те прве изборе убедљиво је добио СПС – имао је 194 мандата.

На другим парламентарним изборима (20. децембар 1992), организованим пре времена, после распада СФРЈ и формирања СР Југославије, први пут се појавила и Српска радикална странка која је са 73 мандата била друга по бројности. СПС је опет био најбројнији са 101 мандатом. На тим изборима добар део опозиције је био уједињен у Демократски покрет опозиције – ДЕПОС чији носилац су били СПО и његов лидер Вук Драшковић. Наредне године (19. децембар 1993.) уследили су нови ванредни избори на којима су „социјалисти“ освојили 123 мандата, ДЕПОС 45, „радикали“ 39. Тада су на изборе одвојено изашле ДС и Демократска странка Србије – ДСС формирана од дела бивших чланова ДС.

Четири године касније, 21. септембра 1997. нови избори у Србији. Коалиција СПС – ЈУЛ (Југословенска левица) – Нова Демократија је освојила 110 мандата, „радикали“ 82, СПО 45. Ове изборе је бојкотовало 16 страна, од којих су најпознатије ДС, ДСС, Грађански савез… Једно краће време у коалиционој Влади са СПС током 1998. били су „радикали“, а у“мандат“ ових избора ушли су и „милосрдни часови демократије“ који су трајали 78 дана пролећа 1999. Тада је уз власт био и вечити лидер опозиције Вук Драшковић.

А, онда се догодио и 5. октобар 2000. На изборима одржаним 23. децембра 2000. Демократска опозиција Србије – ДОС је однела убедљиву победу – 176 мандата. Актуелна власт воли да каже да је то означило почетак неке нове, боље Србије.

Да ли је?

Распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије – СФРЈ, земље у којој је већина нас рођена, ратови у којима нисмо учествовали, санкције на све – иначе никад раније примењене у свету, слиле су се у прве године владавине СПС-а. Нисмо се поштено ни опоравили од почетка ’90-тих, а стигли су све већи немири, провокације и изазивање рата на Косову и Метохији. Кулимирало је „милосрдним часовима демократије“. Добро се сви сећамо „колатералних штета“ које су чешће биле мета НАТО бомби него било који војни објекат. Била сам убеђена да тих 78 пролећних дана 1999. нико никад неће заборавити. Наивно сам се надала да ћемо после тога ми као народ бити сложнији. Чињеница је да и поред свега, чак и тад су постојали они који су били на супротоној страни.

„Треба Србију бомбардовати још две недеље па ће попустити“

Да ли је Зоран Ђинђић то заиста рекао или је то урбана легенда, кад мало боље размислим, то није ни битно. Оно што се сигурно зна је да је себе склонио из Србије док су на њу падале бомбе и да је и тада пљувао по њој. Многи су то заборавили, многи се труде да се то заборави. Ја, нажалост, памтим. Као слон. А верујем да постоје још многи који то памте. И знам 100% да те 2000. на „чело колоне“ зване ДОС није постављен Војислав Коштуница они НИКАД не би освојили власт. Верујем да је слоган који је пратио те изборе – Ко једини сме да вас погледа у очи? са сликом очију Војислава Коштунице најискренија парола виђена до тада. Једини из ДОС групације који је током најтежег периода у новијој српској историји остао веран земљи и народу. Никад, нигде ниси могао да прочиташ да је пљувао, позивао на наставак бомбардовања, да је агитовао за непријатеље. Којом фором су Ђинђић и екипа њега убедили да буде носилац листе никад ми неће бити јасно. Мада, можда није био обавештен о свему што су му „другари“ из ДОС-а радили током 78 дана, па је пристао. А и власт је слатка, да се не лажемо.

До нових избора остало је још мање од две недеље. Увелико се праве анкете, прогнозира исход, претпоставља ко ће ући у коалицију за формирање Владе. Као два најозбиљнија кандидата за власт фигурирају ДС и Српска напредна странка – СНС, односно Борис Тадић и Томислав Николић.

Борис Тадић је „скратио мандат“ председника Србије, то је само ушминкан израз за оставку како би могао да се кандидује по трећи пут. Иако Устав Србије дозвољава само два мандата, они су „знали за јадац“ па су га при првом мандату променили и аутоматски поништили то прво председовање Србијом. Да има и мало морала и образа не би се кандидовао, али ето њега опет на листи.

Шта нам је Тадић донео за време своје владавине? Сећам се да је „службовање“ на месту председника почео на Олимпијским играма у Атини. Да ли су комплекси због неуспеха у спорту или недосањани сан малог Бориса да постане велики ватерполиста (према сопственом признању тренирао је ватерполо), тек тих првих месеци/година председник је више личио на министра спорта него на шефа државе. Готово да није било спортског догађаја на коме се није смешкао из ложе, готово да није било клуба који није угостио у својој резиденцији уз обавезно сликање. Некоме је то можда било симпатично у почетку, али врло брзо је постало, бар мени, дегутантно. Врло брзо неко му је рекао да личи на Џорџа Клунија „само што је он бољи фрајер од глумца“ што је резултирало додатним „опуштено – шмекерским“ ставом. Покушавајући себе да представи као „једног од нас“ Тадић је све више личио на манекена – воли да се слика, да буде леп, у центру пажње, али не и да ради оно што му је посао.

Кад је коначно и почео да ради свој посао мислим да је већини пресело. У рекордном року успео је да добије надимак „Извини“ јер је, не могу да нађем адекватнију реч од ове, болесном жељом да се свима извињава у очима света додатно понизио Србе и само потврдио њихово мишљење да су криви за сва зла која су се догодила на простору бивше Југославије. Платформа „И Косово и Европска унија“ је пала и пре него је изговорена. У Србији се инсистирало на томе да је „целовитост земље приоритет“, а чим би се „изашло у Европу“ Тадић и екипа су „вртели другу плочу“. Епилог је признање малигне творевине што је највећа брука коју једна држава себи може да дозволи. Статус кандидата за ЕУ представљају као највећи успех свих нас, а нико од њих нас није питао да ли желимо у исто друштво са онима који нас сматрају злочинцима. Организовање НАТО самита у Београду и дозвола да може да пролази кроз Србију како им се ћефне је шамар свима који су пролећа 1999. били овде. Они који су нас бомбардовали 78 дана сада се „шеткају“ као да је земља њихова. И то је један у низу „успеха“ Тадића и екипе.

Али, хајде да не буде да само критикујем власт. Да видимо какве су нам алтернативе. И да ли их уопште имамо.

Томислав Николић, неки кажу да је он био најзаслужнији за невероватан пораст популарности „радикала“. Лидер Војислав Шешељ је одласком у Хаг сва овлашћења пренео на кума. Коме ћеш више веровати него највећој светињи у Срба? Показало се да или кумство у Срба гарантује издају или само Шешељ лоше процењује и бира. После Драшковића, ни са Николићем нема баш много успеха.  Као нови лидер најјаче опозиционе партије врхунац је доживео на прошлим изборима на којима је СРС добила највећи број мандата, али је остала без власти јер су пале неке тотално непојмљиве коалиције, али о томе ћемо нешто касније. Николић је остао без власти, а онда врло брзо „отказао послушност“ Шешељу и формирао СНС. Многи су тада мислили да је СНС само мало „ушминканија“ СРС, али се  показало да су те две опције „небо и земља“. Од највећег агитора за очување Косова и престанак преговора са ЕУ, Николић је стигао до тога да буде један од заговарача преговора са ЕУ, да му саветник буде Вилијам Монтгомери, бивши амбасадор САД, оне државе која је агитовала за бомбардовање Србије и то одрадила без дозволе Савета безбедности УН. Пре пар дана у посети им је био Рудолф Ђулијани, бивши градоначелник Њујорка. Исти онај који је 1999. подржао бомбардовање Србије и њене престонице. За странку која наводно има за циљ очување Србије и и те како води рачуна о жртвама свих ратова и агресија, у најмању руку чудан избор саветника. Ону бламажу са „штрајком глађу“ који је трајао дугих осам дана овом приликом ћу само поменути. О томе шта мислим сам већ писала у тексту „“Избори“ и избори“.

Чедомир Јовановић лидер Либерално демократске партије – ЛДП је носилац листе „Преокрет“ у којој је и СПО. „Звезда“ студентских протеста који је широкој јавности постао познат после беџа „Чедо ожени ме“ је од Ђинђићевог потрчка постао политичар са озбиљним аспирацијама. Чувеног 5. октобра са групом људи је упао у станицу милиције у Мајке Јевросиме, запленио оружје, и глумио „главног бају“. У првом мандату ДОС-а био је задужен за контакте са „Земунским кланом“ и често виђен гост у Шилеровој. После атентата на Ђинђића у ДС-у је маргинализован, да би као увређено дете оформио своју странку. Чини се главни програм ЛДП-а је промовисање свега што нервира традиционалну Србију, а са друге стране пљување по свему што је свето за добар део народа. За председничког кандидата га је промовисао Вук Драшковић који је још раније „обрађен“ у тексту „Вук длаку мења ал’ ћуд никада“. Том тексту о Драшковићу само додатак да је овај „пацифиста“ и борац за права свих народа осим српског почетком ’90-тих био један од најгласнијих ратних хушкаша – термин који сада сви воле да користе – и себе представљао као врховног команданта Српске гарде.  Него да се вратим Чеди. Свестан је да неће постати председник, али зато „типује“ на два министарства – унутрашњих послова и спољних послова. Чеда као први пандур или као шеф дипломатије. Просто не знаш шта је смешније од та два.

Војислав Коштуница – лидер ДСС – трагично необавештени политичар. Многи сматрају да би он због свог става да је Србија на првом месту, али довољно благог да га свет прихвати, био право решење за Србију, али многи памте и његов чувене изјаве које су почињале речима „Нисам обавештен“.  Ћутљив, неко би рекао и помало туњав, без обзира на можда најисправнију причу реално има врло мале шансе да прође.

Ивица Дачић – лидер СПС – је од „Слобиног малог“ преко „Коферчета“ стигао до „Ивице и марице“. Припадници старије популације у земљи Србији су на прошлим изборима поверење дали „социјалистима“ верујући да је та странка још увек на постулатима које је имала од оснивања. Коалиција са ДС је код многих изазвала револт. Они најзагриженији су тај чин сматрали издајом. Питање је колико ће њих и сада дати поверење СПС-у, а поготову колико Срби „малог Ивицу“ могу да виде као председника.

Остали кандидати, уз сво дужно поштовање, реално немају баш много шансе.

Шта је са странкама?

ДС се нада победи што би био наш „избор за боље сутра“. Победом би наставили пут којим идемо, а то су „европске интеграције“ и задржали би се на курсу који нам гарантује „посао, инвестиције, сигурност, бољи живот“ иако од те четири ставке за ево 12 година колико владају нисмо осетили ништа.

СНС се као најјача опозициона странка нада да ће коначно постати власт. Кампања им „пуца“ од оптимизма на свим фронтовима – локални, општи и председнички. Верују да су задржали илузију странке која брине о националним интересима и да ће им слоган „Покренимо Србију“ донети успех.

Коалиција Преокрет иде по Србији и шири ИСТИНУ. Веровали или не Драшковић и Јовановић причају истину. Мислим да је сваки даљи коментар сувишан.

СПС се залаже за „социјално праведну Србију“, а са плаката са ликом Ивице Дачића поручују нам да су „одлучни“ да победе и побољшају живот у Србији. Питање је после свега да ли и кога могу да убеде.

Уједињени региони Србије – УРС су прича за себе. Променили су име, више нису Г17+ и одмах врте другу причу. Млађан Динкић се сада залаже за регионе, за децентрализацију, за нестраначко запошљавање. Кад их слуша неко са кратким памћењем просто му милина да у Србији постоји странка која се за то залаже. Ми који смо ту неко дуже време знамо да је својевремено за посао у сфери финансија прво показивана чланска карта Г17 + па тек онда папири који потврђују да сте квалификовани за место на које претендујете.

ДСС има два слогана. За парламентарне изборе је на белој позадини само написано „За Србију. Знам зашто“. Неко би рекао јефтино, неко ефектно. Оно што је мени веома симпатично је сад већ чувени Различак. Уз поруку „Нису сви исти – ми се разликујемо“ за знак је узет различак – цвет који цвета у мају и од кога се прави лек против жутице. Симболично. Још како.

СРС за званични слоган има „Бирамо Србију“ чиме још једном стављају до знања да им је Србија на првом месту. Оно што се последњих дана може видети по билбордима и плакатима у Београду је још једна парола која их дефинитивно најбоље описује – Радикално доследни!

Коалиције – немогуће и могуће

Практично од расписивања избора на сва звона нам тврде да до коалиције ДС – СНС никако неће доћи. Изјава Јелене Триван, са почетка ове приче, о онима који ће нас одвести у рат односила се управо на СНС. Две наводно „дијаметрално супротне“ опције никако не могу да буду заједно.

Историја је показала да је у Србији и немогуће могуће. Мислим да се сви још и те како сећају врхунца ове наше политичке сапунице: формирање Владе од стране Демокартске странке и Социјалистичке партије Србије. За оне са нешто дужим памћењем у не тако далекој историји из изјава челника ДС-а могло се недвосмислено закључити да је СПС највеће зло које се десило српској политичкој сцени одговорна за атентат на бившег премијера Зорана Ђинђића. Ни из СПС-а није било баш лепих речи за демократе које су оптуживали за распродају и издају земље. И онда, као гром из ведра неба, изјава да ДС и СПС почивају на истим социјалним основама и да је нормално да заједно формирају Владу. Већ сам помињала да је коментар једног колеге: председници им се у гробу окрећу – на најбољи начин објаснио оно што је 90% Србије у том тренутку мислило.

До Ђурђевдана и избора је остало нешто мање од две недеље. За најкасније месец дана, кад се формира Влада,  знаћемо ко ће у наредне четири године водити Србију. Да ли ће то бити про-европске и „ретроградне“ снаге, или ћемо поново добити неочекивани коалициони микс.

Advertisements

Коментари на: "Ђурђевданске одлуке" (5)

  1. Susann Veljkovic рече:

    Izbor je jak…kukala nam majka!

    • Милане поздрав,
      ево и Теби да прекопирам оно што сам написала Соњи а у вези Двери.
      Што се тиче Двери, нису обрађене из разлога што их ја нисам довољно “простудирала” и немам јасан став.
      Код њих је за мој укус превише, хајде да кажемо, чудних ствари да бих давала неку паушалну оцену. Били су ми веома симпатични и позитивни кад су се појавили као покрет “Двери Српске”. (Српске је намерно великим словом иако није граматички исправно) Нова снага, национално свесних људи имали су симпатија онолико.
      Е, сад, једини су покрет који има националну причу, а није се нашао на неком жешћем удару власти. Бар ја то нисам регистровала. Док се неки други покрети, без политичких аспирација, гасе, на све начине прогоне, Двери су у међувремену стигле до тога да се појаве на изборима, али им се оно “Српске” негде у тој трансформацији изгубило. Ја капирам да су компромиси неопходни, али мени то брисање “Српске” боде очи. Веома.
      Уз то, и они који подржавају и они који су против Двери слажу се да се много лоших прича чује са свих страна. Уз ону да се “за добрим коњем прашина диже” постоји и она “где има дима има и ватре”.
      Како ја нисам неко ко о нечему пише ако нема комплетно изграђен став, То је разлог зашто их нисам поменула.
      Јасно је да овај блог представља моја размишљања без жеље да моје закључке и мишљење намећем било коме. И без тврдње да сам само ја у праву.
      Поздрав

  2. Šteta što u analizi nema Dveri, NOPO-a i Belih listića. Htela sam nešto u vezi s izjavom Zorana Đinđića. Ona je data iz Nemačke, ako se dobro sećam ili nekom nemačkom mediju. Odgovarajući na prilično drsko pitanje o tome zašto narod u Srbiji ne ume da smeni Miloševića i zašto je opozicija tako nesposobna, izjvaio je – ne mogu da citiram, ali ću probati da što vernije parafraziram – da ga je teško smeniti zbog podrške Zapada, iako tako nešto zvuči neverovatno. Izneo je tada tezu da je Zapad, da je ozbiljno hteo da ga skloni, mogao da nastavi s bombardovanjem i natera ga da se povuče. Ta izjava je u najmanju ruku kontroverzna, ali je u najmanju ruku manipulacija pripisati mu da je tražio da se Srbija bombarduje. To što je u tako važnom trenutku napustio zemlju mu je produžilo život za nekoliko godina. Ćuruvija se oglušio o upozorenja da treba da ode iz zemlje.

    • Соња поздрав и добро дошла у Ивин свет.
      Што се тиче Двери, нису обрађене из разлога што их ја нисам довољно „простудирала“ и немам јасан став.
      Код њих је за мој укус превише, хајде да кажемо, чудних ствари да бих давала неку паушалну оцену. Били су ми веома симпатични и позитивни кад су се појавили као покрет „Двери Српске“. (Српске је намерно великим словом иако није граматички исправно) Нова снага, национално свесних људи имали су симпатија онолико.
      Е, сад, једини су покрет који има националну причу, а није се нашао на неком жешћем удару власти. Бар ја то нисам регистровала. Док се неки други покрети, без политичких аспирација, гасе, на све начине прогоне, Двери су у међувремену стигле до тога да се појаве на изборима, али им се оно „Српске“ негде у тој трансформацији изгубило. Ја капирам да су компромиси неопходни, али мени то брисање „Српске“ боде очи. Веома.
      Уз то, и они који подржавају и они који су против Двери слажу се да се много лоших прича чује са свих страна. Уз ону да се „за добрим коњем прашина диже“ постоји и она „где има дима има и ватре“.
      Како ја нисам неко ко о нечему пише ако нема комплетно изграђен став, То је разлог зашто их нисам поменула.
      Јасно је да овај блог представља моја размишљања без жеље да моје закључке и мишљење намећем било коме. И без тврдње да сам само ја у праву.
      Што се Ђинђића тиче, правило је „о мртвима све најбоље“, а чињеница да је живот завршио како јесте, то правило „подебљава црвеним маркером“. Како сам написала, да ли је то рекао, или нешто слично томе, или је урбана легенда, није ни битно. И изнервиран дрским питањем он као врсни политичар никад не би смео себи да дозволи да каже, ни иронично, да су могли да наставе са бомбардовањем. Те бомбе Милошевићу нису могле ништа. Народ је био на удару, он је био на сигурном.
      Подвлачим паралелу за коју ће неки, можда и Ти, рећи да је глупа и погрешна. Штрајкови, протести у Београду који су оних година били и те како присутни, блокада раскрснице Немањина – Кнеза Милоша која је знала да траје сатима, данима никад нису дотакле ни Милошевића нити било ког члана власти, већ нас, обичан народ који је сатима путовао кући са посла или на посао од куће. И сви смо ми из превоза или идући пешке ка месту одредишта спомињали комплетну ближу и даљу фамилију штрајкача јер нама су били криви они који су на тај начин тражили своја права и директно нас угрожавали. Ретко ко је тад помињао и председника и Владу.
      Исто је и са бомбардовањем. Бомбе је бацао НАТО, бомбе које су убиле толико недужних људи. Деце. Осиромашени уранијум који ће тек узети животе. Свако ко је иронично, цинично, бесно, беспомоћно макар и једном тренутку поменуо да се настави бомбардовање од мене не може да има поштовање. Ма шта да је урадио пре или после тога. Да су Милошевића заиста хтели да смене могли су. И тај 5. октобар је био у њиховој режији. Они су просто имали план ког су се држали, а план је био бомбе по Србији.
      И оно бомбардовање Милошевићеве куће је била једна у низу небулоза. Ако неког желиш да убијеш увек се пронађе начин. Како сам и написала, ма колико да некога чувају, рупа увек постоји. Уосталом, и убиство Ђинђића је то потврдило. Да су тад хтели да смене Милошевића могли су или раније одржаваним 5. октобром или простом ликвидацијом. Али им то није био циљ. Просто су желели да униште земљу, убију људе у појам и онда добију све на готово.
      Поздрав

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

Магацин

Национални портал

%d bloggers like this: