Аутошовинизам – српско проклетство

НАЦИОНАЛИЗАМ је љубав према свом народу, нацији, али не и мржња према другима.

ШОВИНИЗАМ је љубав према свом народу, нацији и мржња према свима који не припадају том народу, нацији.

АУТОШОВИНИЗАМ је мржња према сопственом народу.

И, шта мислите, шта је од овога најзаступљенија у Срба?

На друштвеној мрежи човек је поставио ову слику. Питала сам зашто црвени картон и остала без одговора. Бар од њега. Али се развила прича. И опет је некако дошло до тога да су неки провукли да је национализам, ипак, лош. Уз много аргумената некако ипак најјачи у оној опцији „против национализма“ је онај да се у његово име често мучно и дуго ратовало.

И опет долазимо до онога да многи људи, ма колико били паметни, школовани, начитани, ипак не виде ту разлику између национализма и шовинизма. Национализам није ни шовинизам ни фашизам ни нацизам. Национализам је онај прелепи осећај љубави и поноса према свом народу, својој земљи. Прихватање свих лепих и мање лепих ствари, истицање свега онога што народ и земља којој припадаш могу да понуде, свега што су њени припадници урадили, остварили. И то није ништа лоше. Јер ти величаш позитивне ствари свог народа, своје земље, али не понижаваш и не омаловажаваш друге народе, друге нације. Ти просто волиш своје.

Писала сам о томе да је национализам практично дозвољен свима, осим Србима. И то нам право не ускраћују само странци већ и наши Срби. Политика да све што само има призвук националног је у ствари лоше, геноцидно и то треба избегавати, ствара осећај стида и срама кад се каже да си Србин. По овим модерним схватањима сваку националну појаву треба искоренити у старту. Док је код других народа то позитивна ствар, код Срба је негативна. Тврде да је танка линија између национализма и шовинизма и самим тим нам индиректно говоре да смо недовољно интелигентни да разазнамо где је граница. Где добро постаје лоше. И зато је боље да будемо несвесни себе, свог порекла, традиције, вере, него да у тој љубави претерамо.

Не смемо да будемо националисти јер постоји опасност да постанемо шовинисти. Зато је сигурније да нас васпитавају и обликују у духу „аутошовинизма“ – да мрзимо своје и да се стидимо тога што јесмо.

Пре пар година сам наишла на овај одломак и срце ми је било пуно – што би рекао наш народ. На фин, културан начин Никола Тесла, један од највећих светских умова свих времена, је јасно ставио до знања ко је и шта је. Данас би вероватно и он био оптужен за величање српства и шовинизам. Прича иде овако:

– Клањам се, Екселенцијо!

– Моја је титула виша – упозори га Тесла

– Височанство? – промуца портир

– Још виша – каже Тесла

– Величанство? – једва изговори портир

– Још више – каже хладнокрвно Тесла

Ту већ портир занеми, јер веће титуле није знао

– Ја сам Србин – растумачи мирно и достојанствено Тесла.

Наведени дијалог се водио између Тесле и портира хотела De la Societee & Encouragement у Паризу, 19. фебруара 1892.г., где је одржао предавање заједничком скупу Француског друштва за физику и Међународног француског друштва електричара. Претходно је одржао предавање у Удружењу електроинжењера Велике Британије у Лондону 3. фебруара и поновио исто предавање члановима Краљевског института Велике Британије 4. фебруара 1892. 

Ја нисам искључива. То што себе сматрам национално свесном и што сам поносна на своје васпитање не значи да сам непријатељски расположена према онима који то нису. Увек кад ме неко „оптужи“ да сам „новокомпоновани патриота“ волим да му цитирам сјајног Мому Капора. Који је неке ствари објаснио.

„На питање новинара: Да ли сте после свега остали националиста?

Момо Капор

– Па то ми је занимање. Имам сертификат. Такође имам Вујаклијин речник страних речи и израза где под националиста пише: француска реч значи родољуб, патриота, човек који брине о интересима свог народа. И наравно не значи да си члан земунског клана. Патриотизам иначе нисам признавао за неку посебну категорију. То је обично ствар кућног васпитања, то је оно што те уче у кући, бака, дека, тата… Нормално понашање, да лепо кажеш добар дан, скинеш капу, уступиш столицу… није то никаква посебна вредност. ИЗДАЈНИЦИ су посебна вредност… ту мораш да се потрудиш и да ризикујеш свашта…“