„Пажња, пажња, ваздушна опасност за Београд. Београђани, лагано и без панике, пођите одмах пут својих склоништа и заклона. Отворите прозоре, спустите ролетне, затворите жалузине, искључите струју. Затворите довод воде и гаса. У склоништима следите даља упутства Градског центра за обавештавање. Готово!“ 

Звук сирене и јасан, гласан и отресит глас Аврама Израела, начелника Градског центра за обавештавање и узбуњивање у Београду, становници главног града Србије слушали су током 78 дана „милосрдних часова демократије“. Израел се Београђанима обратио укупно 146 пута и постао је својеврсни симбол свега што смо преживели. Једна од ретких светлих тачака тог пролећа ’99. Сећам се да сам одлазила у кревет да спавам тек кад бих чула његов глас. Без обзира на страшну ствар коју је најављивао, на мене је деловао умирујуће – знала сам да су наши спремни, да чекају напад и да ће учинити све да нас заштите.

Прву наредбу да Београдом одјекну сирене о ваздушној опасности Израел је дао 24. марта тачно у 20,14. Пре 13 година! Исте ноћи  кад су почели напади Влада Југославије је прогасила ратно стање.

Напади авиона НАТО Алијансе, започети без сагласности Савета безбедности Уједињених нација, трајали су до четири сата ујутро, а главна тежишта удара у тим првим налетима били су објекти Ратног ваздухопловства, Противваздушне одбране и војне индустрије. Прве мете које су погодиле „демократске бомбе“били су војни аеродроми у Приштини, Подгорици, Батајници и Ужицу, као и циљеви у Куршумлији, Новом Саду, Панчеву, Крагујевцу и Лучанима. У почетку НАТО је гађао војне циљеве, али врло брзо удари су се проширили и на привредне и цивилне објекте. Кад се подвуче црта, готово да нема града у Србији који се током тих 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети. Црна Гора је, углавном, била поштеђена масовних удара.


Епилог „милосрдних часова демократије“ су оштећена инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве, манастири… За 78 пролећних дана 1999. порушено је 540 објеката, 58 мостова, 30.000 кућа, а економски експерти су проценили да је направљена штета од око 30 милијарди долара.

НАТО авиони су у Србији су чешће погађали цивилне циљеве од оних војних и све је више било цивилних жртава. Коначни број жртава никад није званично саопштен, а процене се крећу око 2.500 погинулих. Највише погинулих цивила било је у нападима на путнички воз код Грделице 12. априла, на зграду РТС-а у Београду 23. прила, на Сурдулицу 28. априла, на путнички аутобус код места Лужани 1. маја, на Ниш касетним бомбама 7. маја… Листа цивилних жртава је предуга.

Број оних који су умрли или ће тек умрети од последица бомбардовања тешко је предвидети. Податак да је у Србији до 1999. регистровано између 15.000 и 20.000 нових случајева канцера, а да је тај број до 2004. стигао на 30.000 нових болесника годишње само је један у низу показатеља да осиромашени уранијум долази по своје.

У току 78 дана „милосрдних часова демократије“ погинуло је 81 дете. Тог пролећа у Србији деца су страдала свуда, без правила: у својим домовима, у двориштима, аутобусима, возовима, на пашњацима док су чувала стоку…  За њихову смрт нико никада није одговарао. За све цивилне жртве те 1999. НАТО је усталио, касније се показало, омиљени термин: колатерална штета. Најчешће га је користио Џејми Шеј, портпарол НАТО Алијансе, вероватно најомраженији лик тог пролећа 1999. јер је при сваком обраћању јавности имао онај подругљив осмех на лицу.

Напад који је добио највећу медијску пажњу у свету био је напад на амбасаду Народне Републике Кине у Београду 8. маја. Изазвао је велику дипломатску напетост између влада те државе и САД. У нападу су убијена три кинеска службеника амбасае, а НАТО је ову наводну грешку оправдао „застарелим мапама“.

Говором бројки током „милосрдних часова демократије“ 37 пута војно јача и 670 пута економско снажнија сила извршила је 2.300 ваздушних удара по 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона. НАТО је лансирао 20.000 великих пројектила, међу којима 1. 300 крстарећих ракета на војне и цивилне циљеве, а изручио је и 156 контејнера са 37.440 „касетних бомби“ са 350.000 касетних подпројектила, такозваних „бомбица“. Уз употребу најубојитијег оружја, Северноатлантска алијанса је у рату против Србије употребила и наоружање забрањено по свим међународним конвенцијама – муницију са осиромашеним уранијумом. На 113 локација испалили су 55.000 пројектила са осиромашеним уранијумом.

„Милосрдни часови демократије“ су били школски пример агресије на једну земљу. Агресије у којој је учествовало 19 водећих земаља Северноатлантске алијансе на челу са САД. Преосталих 18 су: Канада, Велика Британија, Француска, Немачка, Холандија, Италија, Грчка, Турска, Данска, Белгија, Шпанија, Португал, Исланд, Норвешка, Луксембург, Пољска, Мађарска и Чешка. Одлуку о нападу је, први пут мимо Савета безбедности Уједињених нација, донео тадашњи генерални секретар НАТО Хавијер Солана, исти онај који је Србији понудио Споразум о придруживању Европскох унији, али без Косова и Метохије. Наредбу о почетку акције издао је америчком генералу Веслију Кларку 23. марта. Кларк ће касније у својој књизи „Модерно ратовање“ признати да је планирање ваздушне операције НАТО-а против СРЈ „средином јуна 1998. већ увелико било у току“ и да је завршено крајем августа исте године. Толико о Рачку као поводу за бомбардовање…

Да је правде, као што је нема, на оптуженичкој клупи у Хашком трибуналу нашли би се сви они који су одговорни за злочин који је НАТО Алијанса извршила према Србији и Србима. Кажу да је правда спора, али достижна и да нас све чекају два непоткупљива суда – Божији и Историјски. Желим да верујем да ће све оне који су тада „милосрдно демократизовали Србију“ стићи рука правде, на овај или онај начин.

УНИШТЕНА ПРИВРЕДА

„Милосрдни часови демократије“осим што су однели хиљаде људских живота, разорили су и опустошили српску привреду, уништивши или оштетивши 515 привредних, инфраструктурних и других цивилних објеката. А то су: две рафинерије, железара, рударско топионичарски басен, постројење за производњу фероникла, ваздухопловна индустрија, 18 машинских индустрија, 14 хемијских фабрика, седам електромашинских фабрика, три ауто-индустрије, четири индустрије гуме, четири фабрике намештаја, седам фабрика пића и хране, пет фабрика текстила, четири фабрике обуће, три индустрије дувана, четири фабрике осталих грана индустрије, хидроелектрана, две топлане, четири далековода, пет разводних постројења, три преносна постројења, четири трафо-станице од чега две главне, 16 складишта горива, три стоваришта енергогаса, три бензинске пумпе, електродистрибуцију, погон површинског копа угља, 17 железничких пруга, четири железничке станице, ражирна станица, дизел железнички депо, 58 мостова, шест надвожњака, осам магистралних путева, четири аутобуске станице, четири поште, четири цивилна аеродрома, три ауто-транспортна предузећа, сервисна радионица, речно бродоградилиште, речна лука, шест релеја, четири радио-релеја, 26 репетитора, 16 предајника, три сателитске станице, шест антенских стубова, телевизијски торањ на Авали, две зграде РТС у Београду, зграда РТС у Новом Саду, радио установа, пет пољопривредних комбината, седам пољопривредних добара, четири фарме, две плантаже, три винска подрума, шумско газдинство, пет грађевинских предузећа, погон грађевинске механизације, две управне зграде, седам хотела, два мотела, две бање, шест осталих угоститељских објеката, две банке, седам трговинских предузећа, две робне куће, четири стоваришта хране, девет осталих објеката трговине, две метеоролошке станице, четири национална парка, 11 паркова природе, 23 манастира, 31 црква, једна капела, четири православна гробља, 15 клиника и болница, пет медицинских центара, девет домова здравља, две амбуланте, 19 основних школа, шест обданишта – вртића, шест средњих школа, једна виша школа, седам факултета и велики број стамбених зграда, продавница, угоститељских и занатских објеката.

Advertisements

Коментари на: "НИКАД заборавити НИКАД опростити" (43)

  1. Marko - Buki blog рече:

    Nikad ne zaboraviti ko se drznuo na nas… a vecina ni ne zna gde se nalazimo!!

    • Проблем је што овај народ врло често пати од колективне амнезије. А, с обзиром на приче које нам се сервирају од „револуције“ на овамо није ни чудо што су неки заборавили…
      Срећом има оних који не заборављају. И не праштају.

      • Marko - Buki blog рече:

        ja sam onaj tip ljudi koji pamti sve i kad mi neko ucini dobro i kad mi ucini zlo…tako da nas ima , koji ne zaboravljaju nisi jedina koja pamti, ima nas jos…samo kad se kolektivno serviraju gluposti tipa kandidature, Eu i ostale price za prodavanje magle narod pritisnut egzistencijalnim problemima pocne da zaboravlja i sta je jeo juce..
        Pratim tvoj blog od dansa 🙂

        • Мислим да они који брзо заборављају и брзо одустану од мог блога. Схвате да сам ја од оних који памти. Како си сам рекао, и лепо и ружно. Да вратим истом мером 😉
          Слажем се да је у данашње време тешко остати и опстати, али зато смо ми ту да подсећамо и оне који су то тренутно ставили у неки други план. Хроничари времена…
          Хвала Марко – Буки 🙂

  2. диван блог, ПРЕЛЕПО И ИСТОВРЕМЕНО ТУЖНО ПОДСЕЋАЊЕ

  3. Veoma lep blog a još važnije podsećanje. No malo ko od nas i vas se seća da je gro tadašnje opozicije tražio da se i dalje i dalje bombarduje Srbija. Medju njima je bio Djindjić, Čeda Jovanović i njima slični.

    • Активисто, слободно мало прошетајте по блогу, мало даље од почетка има и текст о томе што сте поменули.
      Кад је у питању памћење ја сам ту мало атипична Српкиња – не заборављам. Можда сам и проклета тиме да памтим све, укључујући и изјаве одређених политичара.
      Хвала за позитивне коментаре везано за блог. Добро дошли и мој свет.

      • UVEK ĆU IMATI POZITIVNE ODGOVORE NA OVAKVE BLOGOVE koji zaista brinu o Srbiji na pozitivan i ispravan način. Ovaj vaš blog je nešto izvanredno

        • Ја само неизмерно волим своју земљу и народ коме припадам и све ово је, да кажем, мој мали допринос да се неке ствари не забораве.
          Још једном хвала за коментаре.

        • I dalje ću pratiti ovaj tvoj prelepi i istinoljubivi blog o Srbiji i prošlosti Srbije i Srba i blog koji govori o zaboravljenim teškim stvarima iz istorije. HVALA TI!

        • Што би моја Браћа војници рекли:
          Стараћу се!

  4. Проблем по мени је што овде нема довољно споменика који треба да подсећају!
    У Београду нема споменика за бомбардовање у првом светском рату када је срушено 25% града
    У Београду нема споменика за бомбардовање 4 априла 1941
    У Београду нема споменика за бомбардовање 16 и 17 априла 1944 године.
    Тако ће се заборавити и ово из 1999……..

    • Зато што онима који су о томе одлучивали то није било у интересу. Свима је лични интерес био далеко испред интереса земље, народа. Београд је један од ретких градова, ја кажем Београд јер живим у њему али кад то кажем мислим на целу Србију, који су само у Другом светском рату бомбардовале и силе осовине и савезници. И много већу штету су нанели савезнички авиони.
      Кад се рат завршио све је „легло“ јер тадашњој власти није одговарало да се превише прича и подсећа. Форсирала се једна прича која је била „политички коректна“, а са друге стране као да се ишло на то да се минимизирају српске жртве. А зна се колико је 1944. разорено и побијено услед бомбардовања.
      Уз то, кад се види какве споменике и где их стављају питање је да ли има смисла то да раде. На Теразијама је у знак сећања на повешане Београђане постављено НЕШТО. Нико нема појма ни шта је, ни чему служи, ни шта представља. Ја сваки дан пролазим поред тог „споменика“ и до скоро нисам имала појма који је повод за његово постојање на том месту – преко пута Комерцијалне банке на Теразијама. И кад му се приђе веома близу тешко да може да се повеже са оним на шта треба да сећа.
      Ево, у суботу су у знак сећања на жртве рата и браниоце отаџбине од 1990. до 1999. подигли нешто за шта многи сматрају да је боље и да нису. Нигде списка имена страдалих, нигде крста, нигде ничега. Постављено само про форме, да се каже да је обележено. Али, то је и негде очекивано јер ови који су сада на власти покушавају да последице бомбардовања минимализују јер ако се народ сећа „милосрдне демократије“ неће желети ни НАТО ни ЕУ.

      • Вероватно је неко рекао после другог светског рата, кад сте заборавили шта вам се десило, поновиће се! Ја не бих волео да кажем кад сте заборавили…….
        Ако саграде споменик онда Шутановац не би могао да објасни зашто да уђемо у НАТО!

        • У тексту објављеном 23. децембра 2011. „Зашто Срби не воле НАТО“ има и она чувена изјава Волфрама Маса, амбасадора Немачке у Србији на конференцији о НАТО одржаној 2010. у Београду. Како сам већ написала тада је изјавио нешто што је сваком нормалном Србину у најмању руку несхватљиво. Захтевао је да Срби својој деци објасне да је бомбардовање било исправно, како она у будућности не би мрзела Атлантску алијансу.
          „Морам да критикујем власти у Србији што и саме још увек користе термине попут „НАТО бомбардовања”. Замислите да шетате улицом Кнеза Милоша и да вас ваше дете упита: „Тата, ко је ово урадио?”. Ви ћете му одговорити: „НАТО”. И шта онда очекујете од тог детета да мисли о НАТО? За разлику од тога, ја сам као младић у Немачкој гледао рушевине у мом граду, али ја нисам мрзео оног ко је ту учинио јер је било оних који су могли да ми кажу зашто је то учинио” рекао је, између осталог господин Мас.
          Они имају своје људе овде који имају одређени задатак. У конкретном случају да се објасни да смо ми сами криви за све што нам се дешава и да је добра и позитивна ствар што су они ту, тај велики НАТО да нас спаси од нас самих. За почетак бомбардовањем, а потом изградњом база и слањем наших људи у њихове ратове…

  5. Већ сада је 30% за НАТО, јер ће да „боље живе“ и то је „услов за ЕУ“……

    • А у ЕУ само на нас чекају…
      Сјајна реченица, давно је чух:
      Кад испунимо све услове за ЕУ недостајаће нам само народ и територија.

      На одличном смо путу да је оправдамо…

  6. europa nas nikad neće primiti ako je pametna. Mi ne treba da hrlimo ka europskoj uniji jer bi onda ispali glupi. Nekad smo imali JUGOSLAVIJU pa je rasturili a sad bi po naredbe išli čak u Brisel. Priznaćete avionska karta do tamo je skuplja nego . . .

    • Европској унији требају нови послушници, и типују да би народи са Балкана били одлични за то. Ту мислим на све земље које су настале распадом СФР Југославије. На руку им иде и то што су на власти они који увек мисле туђом главом, штитећи туђе интересе.
      Већ сам помињала, један од великих проблема овог нашег народа је то што одавно на власти није имао СРБИНА. Кад дођеш у ситуацију да председник Србије мртав ‘ладан изјави да његова деца нису само Срби свака даља прича је сувишна…

      • Ne mogud a verujem da je i TO izjavio?!?!?!?!?

        • Веровао или не…

        • Nema šta da ne verujem nego obično čitam po tri novine dveno, BLIC, POLITIKU i NOVOSTI i ne nadjoh ovo, NEVEROVATNO!
          SVAKA TI ČAST!

        • Колико год да читаш, гледаш, слушаш, овакве ствари тешко да ћеш пронаћи у „слободној употреби“.
          Хтели то да признамо или не, тек у Србији тешко да ћеш пронаћи независне медије. Чак и ови који су као независни, у смислу да пишу или емитују прилоге о свим малверзацијама ове власти, о свим погрешним потезима и погубној политици, опет имају неког за кога раде. Неког из опозиције, неког ко има неки свој интерес у свему.
          Мајка Србија…

      • и даље је рекао „ДА НЕ ОСЕЋА ПОНОС ШТО ЈЕ ПРЕДСЕДНИК СРБИЈЕ“

        • Колико могу да се сетим он је током тог гостовања имао неколико врхунских коментара и изјава. Константно провлачећи и на неки начин потенцирајући да је сва кривица за оно што се дешавало на простору бивше СФРЈ на плећима Милошевића, самим тим комплетног српског народа…

  7. Reblogged this on ivinsvet and commented:

    Тог 24. марта 1999. је била среда.
    Тај 24. март 1999. је многима променио живот. И тај дан и оно што је уследило.
    Мени је доказа да „добри момци“ из холивудске машинерије су све само не добри јер сам на својој кожи осетила њихове „милосрдне часове демократије“ који су трајали 78 дана.
    Данас, 14 година касније, они и даље тврде да сз све урадили за наше добро.
    Данас, 14 година касније мислим оно што сам мислила и тада – „милосрдни часови демократије“ је су били злочин почињен према једном народу. Оно што су НАТО и Савет безбедности Уједињених нација урадили, једни оним што су учинили, а други окретањем главе у страну, је био ратни злочин.
    Тај 24. март и све оно што је уследимо НИКАД не смемо заборавити. Све оно што су нам урадили НИКАД им не смемо опростити.

  8. Никад се не сме и не може заборавити!

    • Слажем се Радо и надам се да никад нећемо заборавити ни ми који смо били сведоци свега ни они који долазе после нас…

  9. Ako očekujemo oproštaj za sve ono što i sami loše činimo (a i činimo, i očekujemo, jer bez toga spasa nam bilo ne bi), onda oprostiti moramo… (Iako ne znam kako da oprostim u ime tuđeg deteta)… Ali, zaista – zaboraviti, nemamo pravo…
    Ukupno gledano, mi tako lako pomešamo te stvari, pa lako zaboravimo, a nikada ne oprostimo…
    Hvala na otimanju od zaborava, Iva…

    • Слажем се да нам без праштања спаса нема, али како си и сам негде у недоумици, како да опростим у име туђег детета?
      Колатералне штете су сувише сурове да бих их опростила. Бар још увек не могу. Све је сувише свеже. Можда једног дана, кад будем бољи човек него ли сам сад, можда тада будем била у стању да опростим, за сада још увек не могу.
      Обоје знамо да народа коме припадамо има изражену склоност ка заборављању, а ја се упорно трудим да неке ствари отргнем од заборава. Надам се да бар мало успевам у томе.
      Хвала теби што си ту и што ме разумеш…

  10. Нисмо ми последње судилиште.
    А на њему…
    Ми приносим опамћење.
    А они????

  11. Још један одличан текст за који не могу да кажем „свиђа ми се“. Мени је тих 78 дана још увек болно… Уследиће мало подсећање на моја размишљања тог пролећа, како се буду низали дани…

  12. Uh, uh, uh… ne znam šta da kažem ali se apsolutno slažem – ne zaboraviti i ne oprostiti!

  13. […] НИКАД заборавити НИКАД опростити! […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

Магацин

Национални портал

%d bloggers like this: