Кад сам завршавала гимназију за матурски рад сам изабрала предмет историју и тему „Геноцид над Србима у НДХ – Јасеновац„. Већ неко време мота ми се по глави да би тај рад могао, уз мале модификације у скраћењу текста, да се појави и на блогу. Није ово комплетна слика онога што су Срби преживели у НДХ, то је јасно, али бар мали део. Да нас подсећа. Да НИКАД не заборавимо.

ПРОГЛАШЕЊЕ НДХ И ЊЕНА ПОЛИТИКА ПРЕМА СРБИМА

По договору Немачког Рајха и Влатка Мачека, потпредседника Владе Краљевине Југославије и председника Хрватске сељачке странке, 10. априла 1941. у 17:45 преко радија, Славко Кватерник, један од Павелићевих војсковођа, прочитао је проглас о стварању независне државе Хрватске.

„Хрватски народе!

Божја провидност и воља нашег савезника, те мукотрпна вишестољетна борба хрватског народа и велика пожртвованост нашег Поглавника др Анте Павелића, те усташког покрета у земљи и иностранству, одредили су да данас пред дан ускрснућа Божјег сина ускрсне и наша независна хрватска држава. Позивам све Хрвате, у којем год они мјесту били, а нарочито све часнике, подчаснике и момчад целокупне оружане снаге и јавне сигурности, да држе највећи ред и да сви смјеста пријаве заповједништву у Загребу мјесто гдје се сада налазе, те да цијела оружана снага положи заклетву вјерности независној држави Хрватској и њеном Поглавнику. Цјелокупну власт и заповједништвоцјелокупне оружане снаге преузео сам данас као опуномоћеник Поглавника!

Убрзо затим и др Анте Павелић је положио заклетву. Текст те заклетве гласи:

„Ја, др Анте Павелић, поглавник НДХ, присижем Богу свемогућему, свезнајућему, да ћу бити вјеран хрватском народу и све радити за његово добро, да ћу чувати и бранити независност државе Хрватске, те да ћу се у свом раду држати усташких начела. Тако ми Бог помогао!“

У априлу 1941. у Загребу је донешен Закон НДХ, а прве две ставке тог Закона односиле су се на забрану употребе ћирилице. По том Закону и сви православци морали су да носе плаву траку са утиснутим словом „П“. Почиње права хајка на све оне који нису Хрвати, на све оне који нису католичке вере. Донети су закони о покрштавању Срба у католичку веру, конфискацији имовине „српских завода и установа“, забрана издавања депонованог новца и драгоцености власницима Србима, почев од 16. августа 1941. По документацији о противнародном раду и злочинима једног дела католичког клера, само у ђаковичкој бискупији 21 православна црква је претворена у католичке цркве, а број оних које су срушене и спаљене никад се није сазнао. Основано је и „Државно равнатељство за понову“ које је спроводило убијање и покрштавање Срба.

КАТОЛИЧКИ КЛЕР У СЛУЖБИ НДХ

Квинслишка и клерофашистичка идеологија, која је била основа политике НДХ, нашла је своје најјаче упориште у католичким црквама. Припадност католичкој вери означавала се као припадност хрватској националности, а католичанству је придавана ауреола националне мисије и носиоца хришћанског препорода. Због тога је дошло до најчвршће спреге клерикализма с усташтвом, безмало до њиховог поистовећивања. Врхови цркве и врхови усташке власти били су чврсто везани, а њихови великодостојници истим жаром су проповедали усташтво и католицизам. Зато није ни чудо што су највећи крвници били управо из редова свештенства који су у једној руци носили кртс, у другој нож. Можда је најбољи доказ тој тврдњи проповедање фрањевца др Срећка Перића, фратра из самостана Горице код Ливна

„Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, најпре закољите моју сестру која је удата за Србина, а онда све Србе од реда. Кад овај посао завршите, дођите к’ мени у цркву гдје ћу вас исповедити, па ће вам гријеси бити опроштени!“

У границама усташке НДХ тада је живело око 1,9 милиона православних Срба који су проглашени за непријатеље и осуђени на ликвидацију. По тој ликвидацији један део Срба је требало једноставно побити, други иселити, а трећи покатоличити. Став НДХ одлично су објаснили неки од усташких шефова и главних Павелићевих сарадника.

Миле Будак, 20. мај 1941. Пакрац: „С Влахом једи само до пола здјеле, а од пола здјеле убиј га здјелом по глави, јер ће он иначе тебе!“

Миле Будак, 6. јун 1941, Крижевци: „…ми смо држава двију вјера, католичке и муслиманске…“

Милован Жанић, 3. јун 1941. , Нова Градишка: „Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити да начинимо ову земљу збиља хрватском и да је очистимо од Срба, који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе, извршит ћемо оно што пише у усташким начелима!“

ГЕНОЦИД НАД СРБИМА У НДХ

За почетак геноцида над Србима може се узети безпримерни покољ православне деце у селу близу Бања Луке кад је фратар Мирослав Филиповић-Мајсторовић наочиглед учитељице и католичке и муслиманске деце поклао православну децу. Злочин је изазвао протесте мештана, Хрвата и Муслимана, а фратар Филиповић је формално ухапшен, унапређен у чин мајора и послат у логор Јасеновац у којем је са групом својих кољача поклао на десетине хиљада логораша.

У мају и јуну 1941. усташе су бациле велики број Срба у јаме у Херцеговини. Та стратишта никад нису испитана. Милија Бјелица је био једасн од осморице преживелих из јаме „Голубњача“ у Херцеговини познате и као Коритска јама. Почетком јуна 1941. за једну ноћ у њој је завршило преко 150 мушкараца старости од 16 до 60 година.

Како су усташке власти и свештеници спорводили „покрст“ најбоље говори пример покоља око 1.200 Срба с Баније и Кордуна, 29. јула 1941, у глинској цркви. Љубан Једњак једини је преживео „покрст“ те ноћи. Према некима подацима 500-600 људи је убијено тог дана у околини града и у оближњем Новом Селу. Само у рејону Глина-Сисак у јулу 1941. побијено је 8.000 Срба-

Химлија Берберовић, усташа који је учествовао у покољу у глинској цркви, на саслушању је говорио о начину ликвидације:

„Убијање је вршено на неколико начина. Некоје су затварали у православну цркву у Глини која је могла да прими 1.000 људи. Командир сатније је одређивао 15 људи који имају да изврше клање. Убијање је вршено на тај начинб што смо некоје ударали ножем у срце, некоје клали преко врата, а некоје ударали ножем где стигнемо. Ово клање почињало је увече око 22 часа и трајало ујутру до 2 часа. Овакво клање у цркви десило се 7-8 пута. У прво време доводили смо само мушкарце, а касније је одређено да се доводе и женска лица од  15 до 50 година. Приликом овог довођења видео сам у више махова да су усташе, а у неки моји другови војници силовали жене и девојке… Моја станија имала је задатак да врши прикупљање Срба у Глини у срезу глинском, али је било наређено да се сви Срби из срезова Топуско, Врхин Мост и Глина имају прикупити у Глину и ту стрељати. Ја не знам тачно колико је Срба убијено, али сам чуо да се прича међу друговима да је у Глини убијено 120.000 Срба и то из наведених срезова…“

Зверства над Србима су се само настављала. Август 1941. био је црни месец за Србе из околине Ливна, а све је почело одвођењем мушкараца Срба из Ливна 20. августа 1941. у шуму Корпивницу, између Бугојна и Купреса, где су их усташе мучиле и побиле. Пар дана касније на истом месту после зверског пира побијене су и њихове породице. О зверском начину на којис у вршене ликвидације сведочи прича да је смрт метком била благодет. Јаме пронађене на брду Рушници, Крањској шуми, брду планине Каменице, шуми Дикуши откривају да је у Ливну и околини тог августа убијено око 6.000 Срба.

Поменути фратар Филиповић је са својим људима 8. фебруара 1942. у српском селу Рековица крамповима убио 52 Србина, После тог крвавог пира прешли су у село Дракулићи и убили 1.500 мушкараца, жена и деце. Сви становници тог села су нестали са лица земље осим једне жене Ленке, њено петоро деце и једног детета чији су родитељи убијени.  Сличан покољ догодио се и у селу Сардовцу. Свега 20 људи је избегло смрт.

Козара која је била горди симбол неуништивости једног народа никад неће заборавити 10. јун 1942.:

„Народ ухваћен на Козари сабијен је у концентрационе и сабирне логоре у Јасеновцу, Млаки и Јабланцу, Церовљанима крај Дубице, Старој Градишки и Новској, Пакленици и Приједору – укупно 68.600 Козарчана. Међу њима је било 23.858 дјеце. Један од најгрозоморнијих усташких злочина у Славонији извршен је у селу Слобоштини, када је убијено 1.363 жена и дјеце“ – стоји у књизи „Рат и дјеца Козаре“ Драгоја Лукића.

„Доње Вуковско 180 Срба убијено, а село порушено и спаљено. У Кваруму је бачено 40! Завезане руке и ноге жицом, па доле. Силно је дубоко… У Ливањском Пољу код пролога бачена су 473 створа из Губерина, Голила и Бушког Блата… Ни пас из тих села није остао… У Реџоповку код Бришника исто је бачено 300-400 душа. Цело село Цебаре… У Пушићу је бачено 20 душа…“ – записао је у Дневнику Владимир Дедијер.

Још један запис у Дневнику Владимира Дедијера из јула 1941. о покољу у селу Урији најбоље показује да усташе нису правиле разлике ни у полу ни у година својих жртава:

„Пошли смо даље путем, с обе стране живице од љесковог жбуња и папрати и наједном, на сред пута, не сећам се тачно броја, 10-12 лешева. Чини ми се свега два средовјечна човјека. Остало жене, дјевојке, дјечаци, дјеца. На три-четири корака од ове гомиле крви и меса – колијевка празна, без пелена, без дјетета, са сламом увоштаном од дјечје мокраће. Дјете је лежало у гомили љешева… Али глава је била сва здробљена, без поклопцам без капи крви у шупљој лобањи. Мозак – да ли тог дјетета? – управо мало густе бијеле каше, лежало је поред главе, с комадићима меса… Дијете је било женско… Доиста једно једино и у мозгу и у срцу, у цијелом бићу код мене, а сигурно и код свих: не вриједи живјети на оваквом свијету док има људи који раде таква нечовјештва. Нема друге: или ми – или они…“ 

ЈАСЕНОВАЦ

По угледу на нацистичке логоре Аушвиц, Матхаузен, Бухенвалд, Дахау и друге, Павелић је одмах, преко свог министра унутрашњих послова Андрије Артуковића, шефа полиције Диде Кватерника, Вјекослава Макса Лубурића, Мије Бабића и других, основао прве логоре смрти у Сланом, на острву Пагу и у Јадовном на Велебиту. Логорима је управљао Мијо Бабић, а после погибије заменио га је Вјекослав Макс Лубурић, који је по суровости и крволоштву престигао свог претходника.

У близини ушћа Уне у Саву на северној обали Саве пре рата се налазило велико и напредно место Јасеновац чије је становништво било претежно српско. По почетку рата усташе су читаво становништво или побили или раселили, а у самом месту сместили сталан усташки гарнизон. Логор Јасеновац основао је Лубурић на простору између реке Саве. Великог Струга и Лоње. Сачињавали су га логор 1 „Версајев“, логор 2 „Крапје“, логор 3 „Циглана“, логор 4 „Кожара“, логор 5 „Цигански, логор 6 „Млака“ и логор „Стара Градишка“.

Логор Јасеновац спада у ред најозлоглашенијих логора смрти у Европи. Југословенска државна комисија за утврђивање злочина окупатора и домаћих издајника у свом извештају о Јасеновцу каже: „По ужасном режиму у њему и по броју његових жртава овај логор спада међу најстрашнија мучилишта и губилишта наци-фашизма у току овог рата.“

Јасеновац је био монструозна усташка машинерија за уништавање људи. Усташе су тамо убијале људе без икакве пресуде. Њихова кривица је била у томе што су рођени као Срби, Јевреји, Роми или што су Хрвати који се нису слагали са фашизмом и усташком страховладом. Средства којима су се усташе служиле при масовним убиствима у јасеновачком логору могла би се сврстати у неколико група

Ватрено оружје

Револвер – убијане су само одабране особе: лекари, угледни политички противници на јавним егзекуцијама. Смрт је наступала брзо осим ка фратар Филиповић пуца више косе „да се зликовац помучи мало“ и тада се смрт протегне на неколико сати.

Карабин – је највише употребљавао Маричић код убиства у логору „Циглана“ и при јавним егзекуцијама.

Митраљез – је употребљаван код првог масовног убијања у Крупљу.

Бомба – је коришћена за ликвидацију живе деце бацане у гробове у Градини.

Хладно оружје

Нож – усташе су носиле по узору на Мусолинијеве фашисте. Био је омиљени реквизит усташке униформе и кољачки симбол власти. Осим ножа за клање усташе су користиле и каму, двобридни нож, бодеж.

Секира – њом су убијали пробрани Цигани које су усташе опијале и обећавале им слободу. Цигани су убијали секиром и маљевима.

Брадва – кратко насађени тесарски алат са великим оштри бридом, усташе су употребљавале при масовном клању, нарочито жена и деце.

Тупо-тврди предмети

Дрвени маљ – да би масовна убистав учинили што тишим, нечујним, усташе су изумеле дрвени маљ – 50-60 цм дуг дрвени цилиндар чије обостране округле базе имају у фијаметру 25-30 цм.

Дрвене мотке и колце – усташе су употребљавале у логору 3Д за „домлаћивање“ слабих и неусмрћених у „Градини“.Колац по глави детета уз нож, био је омиљен начин ликвидације мале деце и жена у Јасеновцу.

Гвоздене шипке – употребљаване су код ликвидација жена и деце у Градини и Уштици.

Железни чекић (за набијање ексера) и Мотика – употребљавани су за убијање деце, стараца и болесних. Мотика се користила и за „домлаћивање“ слабо прекланих, настрељених и рањених.

Убиство ногама спада у најгору врсту што се тиче дужине трајања болова и преживљавања. Тај начин убијања у почетку није био редак.

Убиство каишем и корбачем практиковао је инжењер Пичили који је увек носио корбач од воловске жиле и често је знао да затворенике туче до смрти.

Вешања – су вршена на горостасној „тополи уздаха“ у Градини на ушћу Уне у Саву, а жртве су тако вешане да се што дуже муче.

Термичка средства убијања људи

Спаљивање живих људи – у Циглани је велика пећ преграђена у неколико мањих по нацртима инжењера Пичилија. Свака пећ је примала један вагон људи – 45/50, а двоструко деце. Импровизовани крематоријум спаљивао је преко ноћи 450-600 људи.

Убијање људи хладноћом – током зиме усташе су забрањивале грејање барака које су биле грађене без изолације и без крова. Људи су зими умирали на раду кад би им се смрзла сама вода – трансудат – у ногама и стомаку изазвана гладовањем. Другима су се смрзотине претварале у тепка и буктећа тровања крви (сепсе) или зли грч (тетанус).

Убијање људи гушењем

Гушење голим рукама, притиском на врат, усташе су вршиле индивидуално, после оргија, али су неки то примењивали над дојенчади и малом децом. Специјалисти у логору „Стара Градишла“ биле су усташке надзорнице Маја Буџан и Милка Прибанић.

Убијање глађу

Ова метода састојала се у томе да усташе по неколико дана затвореницима нису давали храну што је у комбинацији са тешким радом давао погубне резултате.

Бактериолошко убијање људи

Воду за пиће у почетку су узимали из „сабласног језера“  и из Саве. Осим тога што су лешеви стално пловили низ реку, вода је била заражена тифусом.“Сабласно језеро“ је настало копањем глине за циглану, у њега су радници вршили нужду, и у њега је бацан сав цревни садржај, као и крв животињске кланице на „економији“.

Усташе су у Јасеновцу убијале и паљењем осетљивих делова тела, отровним плином, жеђи, телесним исцрпљивањем… Као последица јављале су се различите инфекције, болести срца, али и психонеурозе.

Због сталног прилива и невођења евиденције, не зна се тачан број оних који су побијени у Јасеновцу. Сматра се да је до краја априла 1945. када је доласком јединица Југословенске армије логор престао да постоји, у Јасеновцу убијено више од 700.000 људи.

Љубо Милош, један од команданата логра, на саслушању је, између осталог рекао:

„Укупан број ликвидираних у логору Јасеновац – Циглана са околицом, како за моје време, тако и за цело постојање логора Јасеновац, не би могао рећи нити ја, нити било ко други, јер транспорти који су упућивани на ликвидацију нису нигде ни у ком случају завођени у књиге или томе слично, а с намером да се не би знало колико је људи ликвидирано. У сваком случају тај број је огроман и управо немерљив“

Судбина деце, посебно у великим трагедијама, увек је узбуђивала свет. Све оно негативно, злочиначко и патолошко што је карактерисало фашизам у целини, достигло је свој врхунац у геноциду над децом који је благосиљала и католишчка црква. Дионизије Јурчевић, усташа и свештеник, у специјалном Павелићевом и Артуковићевом отсеку, изјавио је:

„У овој земљи не може нико да живи осим Хрвата, а ко неће да се покрсти, ми знамо куда ћемо са њим. Данас није грехота убити и мало дијете које смијета усташком покрету. Немојте мислити што сам свештеник да не могу узети стројницу у своје руке и таманити све до колијевке, све оно што је против усташке власти и државе“.

Многи су истраживали број убијене деце у Јасеновцу. Кад су се упоредили спискови побијене српске деце дошло се до страшне бројке од 7.886 малишана чија је једина грешка била што су рођени као Срби, као православци.

Број јасеновачких жртава никад није тачно утврђен а званичне процене се крећу од 600.000  до 700.000, мада је реалније да је бројка, бар у пола већа. Истраживања у Градини. пре него што су прекинута, довела су до запањујућег броја од 120 масовних гробница. Остао је и велики број неоткопаних гробница на површини од 924 хектара под мочваром и шумом. Стручњаци су израчунали ако би у осталим гробницама било приближно људи као у ових 120 које су откопане, број убијених само у Градини би износио око 500.000 људи.

Формирањем СФРЈ сва истраживања о Јасеновцу су због општег мира предата Републици Хрватској која је лагано престала да их спроводи. Почетком ’90-тих година 20. века, формирањем независне Хрватске, власт ХДЗ-а је урадила све да негира све негативнсоти усташког покрета, а број од званично признатих око 700.000 јасеновачких жртава свела на 40.000 убијених, и то претежно Хрвата.

Права истина се никад неће сазнати!

Advertisements

Коментари на: "Геноцид над Србима у НДХ – Јасеновац" (6)

  1. Јелена1997 рече:

    Имала сам задатак да урадим семинарски рад из историје на тему „Јасеновац“ и овај текст ми је страшно помогао. Свака част! И, хвала пуно!

    • Јелена,
      драго ми је ако је текст помогао. Јави како је прошао семинарски.
      Поздрав

  2. Dragana рече:

    Ima li ko da napise na engleski prevod?! Hitno mi potreban..

    • Ја га на енглеском немам, а обимно је, не знам да ли неко може брзо да га преведе у кратком року…

  3. Samo jedna mala ispravka. Na kraju teksta ste rekli da se prava istina nikada neće saznati. Ali ona se već zna. Pogledajte radove Dr. Srboljuba Živanovića koji je na osnovu britanskih i nemačkih arhiva utvrdio da je u Jasenovcu zapravo ubijeno više od 1 000 000 Srba.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

ipokeva.wordpress.com/

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: