Кажу да кад се дешавају неке спорне ситуације око територија оне се решавају најчешће по праву „историјског“ или „етничког“ првенства.
Ово историјско капирам да, најједноставније речено, одређен народ има „историјско“ право на неку територију. Ту су вековима, постоје бројни докази да је територија одувек била под контролом тог народа, ту су бројни историјски, културни, духовни споменици који то потврђују.

Етничко првенство само по себи говори да је реч о томе да је одређену територију насељавао један народ који чини већину. И очекивано је да захваљујући тој већини има и право на одређени „комад земље“.

Прихватам да сам субјективна, али не мислим да сам параноична. Не могу, међутим, да се отмем утиску да кад су Срби у питању готово увек „победи“ оно право првенства које је на штету народа коме припадам.

Проглашавање независности Хрватске од Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, због свега што се дешавало Србима у Хрватској само пола века раније кад је ова постојала као НДХ, покренуло је све што је покренуло. Хрватској је признато право да се одвоји од СФРЈ, али не и Србима који су то желели у односу на Хрватску. Почео је оружани сукоб. Хрвати су га звали „ослободилачким од српских агресора“, а Србима је био борба за опстанак. Иако су Срби тражили да територије на којима су живели вековима, а на којима су били већинско становништво и на тај начин полагали негде и историјско и етничко право, добију независност од Хрватске, то им није признато. Хрватска је истакла своје историјско право на те територије и добила подршку свих којих је требало.  Хрватска је добила државу у републичким границама, а Срби су добили исељеничке колоне.

Кад су на ред дошли Косово и Метохија, била је друга прича. О томе колико значај, историјски, етнички, традиционални, културни, духовни Космет има по Србе је одавно познато. Косовски бој је истовремено најсветлија и најтрагичнија тачка у историји народа коме припадам. Реченица „Космет је срце Србије“ можда на најбољи начин описује однос Срба према овом делу територије. Година 1389. и чувени Бој на Косову су тачка прекретница у историји Срба. Кажу да је тада на Космету побијено она најбоље што је Србија имала и да смо сви ми у ствари деца дезертера из 1389. Можда нам се зато и дешава све ово што нам се дешава?!

Историјски Србија има сва права на Космет. Већа и јача него било који други народ. Добар део културно-историјског и духовног наслеђа Срба налази се на територији Косова и Метохије.  Етнички мало „шкрипимо“ јер, уз све зулуме које су Шиптари током 19. и 20 века чинили над Србима, од Другог светског рата на овамо вођена је таква политика да се Срби исељавају, а Шиптари насељавају на територију Космета. Уз редовне миграције становништва, напуштање мање развијених средина и сеоба у град, врло брзо Срби су изгубили већину на територији Косова и Метохије. И изгубили су етничку предност.

Кад се СФРЈ распала, како се која република одвајала постајало је јасно да ће на ред доћи и Аутономне покрајине Србије. Кренуло је од Косова и Метохије. Почели су са провокацијама, наставили са терористичким акцијама, а праћени фантастичним пи-аром одрадили су огроман посао чији је резултат бомбардовање Србије 1999. Знамо епилог тога. Резолуција 1244, коју најпре нису поштовали они који су доведени на Космет да се брину за њено спровођење, се „изгубила у преводу“, а Приштина под контролом Шиптара је прогласила независност Косова.

Они који су навијали за то и давали отворену подршку једва су дочекали да признају државу. Традиционални пријатељи Србије су наставили да објашњавају да је Космет део Србије, док су Шпанија и још неке државе или ћутале или подсећале да се резолуција мора поштовати. Не зато што нас воле, него зато што су се плашили „Космета“ у свом дворишту јер имају сличан проблем са сепаратистима на својим територијама.

Хрватска је независност прогласила 1991. Међународна заједница предност је дала историјском праву. Србима који су живели у Хрватској у то време није признато историјско и етничко право да се у том тренутку одвоје од Хрватске.

Приштина је независност Косова прогласила 2008. Међународна заједница Шиптарима је признала етничко право на територију, у коме су превласт достигли систематским дислоцирањем Срба са Космета у другој половини 20 века. Србима није признато вишевековно историјско право на територију Косова и Метохије.
Неко би рекао двоструки аршини. Неко да је свака одлука имала основу. Али, морате се сложити да је у најмању руку необично да су по питању Хрватске и Космета у одлукама предности даване оним ставкама у којима Србија није имала најјаче аргументе и да је истовремено Србима оспоравана могућност да на основу истих параметара траже признање међународне заједнице кроз Републику Српску Крајину и Републику Српску.

Advertisements

Коментари на: "Историјско против етничког првенства" (11)

  1. Nazalost, Srbi nemaju istorijsko pravo na KiM iz prostog razloga sto su nasi vajni akademici nacinili ogromnu stetu srpskoj istoriji. Proglasili su siptare potomcima Ilira i tu pricu forsirali decenijama potpomognuti poltronima becko-berlinske istorijske skole, kao i pricu o doseljavanju Slovena-Srba u 7. veku, iako tu pricu podupire jedna jedina recenica Konstantina Porfirogenita. Samim tim su siptari kao “starosedeoci“ dobili istorijsko pravo u odnosu na Srbe koji su “dosljaci koji su uzurpirali tudju zemlju“. Etnicko pravo je takodje danas na njihovoj strani. Tako Srbi nemaju pravo na svoju zemlju koju su nastanjivali od pamtiveka, zahvaljujuci najpre domacim “intelektualcima“ izdajnicima i germanskoj istorijskoj skoli.

  2. Ne, uopšte ne verujem da bi Srbi ostvarili bilo kakvo pravo, pa sve i da imaju i etničku i istorijsku prednost na Kosovu… Prvo zato što “ekipi koja odlučuje to nije ni bitno“, a drugo zato što “sve i da je bitno, našli bi se već oni u našim redovima koji bi utvrdili da to nije bitno“…

    • „a drugo zato što ”sve i da je bitno, našli bi se već oni u našim redovima koji bi utvrdili da to nije bitno“…“
      И то је највећи проблем. Нису нама проблем ни Шиптари, ни Хрвати, ни муслимани, ни Запад, ни САД. Сами смо себи највећи проблем. И докле год буде тако, нама нема бољитка. Докле год будемо гајили веће католике од папе биће нам овако и још горе…

      • Mi ih ne gajimo… Sve imam osećaj da oni sami niču… A i ako ne niču, neko ih seje, al’ primaju se, sejo moja, samo tako…

        • „Гајимо“ у смислу да смо плодно тле за тако нешто… Како овде најбоље успева коров никад ми неће бити јасно…

        • Pa… Klinci u okruženju obožavaju svoje zemlje (države, šta god), radi se na patriotizmu… Klinci kod nas skoro da ni ne znaju kako im se zemlja zove… U školi se pominje domovina, ali se ne pominje Srbija…
          Što bi rek’o Kriger iz Otpisanih – ende!

        • Клинци у окружењу живе у нормалним државама на чијем челу се налазе национално свесни људи. Прихватам да су неки више шовинистички настројени него национално свесни, али и такви, поред распиривања мржње према свима који нису припадници конкретног народа, пре свега пропагирају љубав према својој земљи, свом народу. Уз то, код њих је то комплетан процес. У кући се ради на националној свести, у школи се прича о историји народа, медији форсирају отаџбину, резултат су генерације задојене љубављу према свом народу. Неки, истина, и мржњом према другима.
          Код нас је све контра. Од распада СФРЈ се ради на уништавању националне свести. Пријатељу, погледај само оне који су тих ’90-тих важили за највеће националисте. Ко су данас? Где су данас? Најгласнији за признање малигне творевине, најагилнији за улазак у ЕУ, најсервилнији свима који желе да распарчају Србију.
          Уз то, држава систематски ради на томе да се најпре убија основна ћелија сваког друштва – породица. А кад уништиш породицу урадио си велики посао у циљу уништења једног народа. Знаш, сјајно је Момо Капор својевремено причајући о патриотизму рекао:
          „Патриотизам иначе нисам признавао за неку посебну категорију. То је обично ствар кућног васпитања, то је оно што те уче у кући, бака, дека, тата… “
          Код нас на жалост многи децу то не уче…

        • Slažem se sa tobom. (Hej, uzgred, evo već kod ovog tvog odgovora ja ne vidim desnu marginu i poslednja slova u redovima. Od ovog mog odgovora videću još manje, i tako svaki sledeći. Ne znam da li je do mojih podešavanja, ili je nešto drugo u pitanju. Izvini za skretanje sa teme)

        • Сад сам погледала, стварно се не види. Проверила сам моја подешавања, проблем је изгледа то што сам дозволила низање коментара до неког 7. нивоа. сад сам смањила на број 4. И боље се види.
          Хвала што си сугерисао 🙂

  3. Не бих рекао да било каква историјска школа игра улогу у свијету, осим наравно једне једине: ПОБЈЕДНИЧКЕ. Историју пишу побједници, и то баш онако како им је драго. Да је то већ дуже вријеме „германска школа“, није никакво чудо. Јер је то дио њиховог упорног и континуираног планског рада и увјежбаног „освајачког/поробљивачког морала“. Ни онда када су губили ратове, нису изгубили циљ из вида/ока.

    Натјерани силом прилика Срби су научили да ратују, и изњедрили су велике ратнике… Али Срби не познају ПОЛИТИКУ и ДИПЛОМАТИЈУ. Та два предмета никад нису научили, а они су важнији од самог ратовања… Ратовањем се губи људство, и то себи могу да приуште само велике нације. Знамо како су се ратови одразили на нашу бројност и распрострањеност. А на примјерима два свјетска рата знамо и како су тзв. „губљенички/поражени народи“ прошли кроз историју: Хрвати, Албанци, Турци, Словенци, муслимани из Босне, Бугари, Италијани…

    Испаде да су сви они награђени за „нечовјечштво“… Али они су све оно изгубљено у биткама, а потом и ратовима, изборили за „дипломатским столом“… Дисциплиновано и упорно су изучавали стратегију, не ратовања, већ стратегију политике и дипломатије…

    Ми имамо факултет политичких наука…али то је фарса – „висока политика“ се учи од оних који имају „традицију“… германска школа нам није блиска, енглеска и француска школа су нас више пута оставиле на „цједилу“, америчка школа нема интереса за „превише самовољан православан дух“, турска школа на дуже стазе захтијева исламизацију… Преостале су још само руска, кинеска, јеврејска… На нама је да размислимо!

    • Сећам се да кад сам као дете први пут дошла у додир са Другим светским ратом, слушала о ономе што су нацисти радили, сазнала за чувени „Нирнбершки процес“ на коме су некима судили за злочине почињене у Другом светском рату, чула причу о почетку и крају рата, бомбама баченим на Хирошиму и Нагасаки, питала сам моје:
      – А јесу ли у том Нинбергу (и дан данас у себи изговорим Нинберг пре него кажем Нирнбершки процес – мало дете запамтило оно што је било лакше да не ломи језик) судили и онима који су бацили бомбе на Хирошиму?
      Моји, већ навикли да дете стално запиткује нека озбиљна питања, само су рекли:
      – Не сине, наравно да нису. Историју пишу победници!
      Да ли треба да додам још нешто у вези историје?

      Дипломатија… Историја каже да је Милош Обреновић био један од најбољих дипломата које је Србија имала. Да је вешто знао да Србији обезбеди одређене повластице, олакшицем, аутономију вештином дипломатије. Данас кад питаш људе ко је Милош Обреновић сви ће рећи:
      – Онај који је убио Карађорђа!

      Увек смо знали да ратујемо, силом прилике смо научили, али готово никад нисмо успевали да ту вештину испратимо вештином речи. Оно што смо добијали на терену, губили смо за зеленим столом…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

psihologijasmisla

mesto za raspamećivanje

KevaiPo

uputstva za upotrebu dana

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

poznanik

zato što te volim

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Tangolinin blog

moja mala ništa

cy3a

свашта нешто

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

какоЈЕЦАкаже

~разговори о српском језику~

политика и којешта...

забелешке о утисцима, на прву лопту...

meskalero

Да ли знаш?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Jelena Bogosavljević

Jelena: svet priča i noćnih pripovedanja

Ne plači , to mogu i ja ....

Život i naravučenije....

ironijexl

StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)

Umetnost hedonizma

Umetnost nalazenja zadovoljstva u malim stvarima

Izmanipulisan

Nervozni komentari na teme iz kulture, medija i politike

Nedodjija

blog o alternativama...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Mitrovic Uros

Just another WordPress.com site

%d bloggers like this: